Srbija se često opisuje kao poljoprivredna zemlja, ali podaci i iskustva ljudi sa sela pokazuju drugačiju sliku. Poljoprivrednih gazdinstava je sve manje, stočni fond opada, a nosioci domaćinstava sve su stariji. Za mnoge mlade na selu dilema više nije da li vole zemlju i porodičnu tradiciju, već da li od tog rada mogu da žive.
Prema zvaničnim rezultatima Popisa poljoprivrede iz 2023. godine, u Srbiji postoji 508.325 poljoprivrednih gazdinstava, od kojih su gotovo sva porodična gazdinstva. U poređenju sa 2018. godinom, njihov broj smanjen je za oko deset procenata.
Posebno zabrinjava starosna struktura: gotovo polovina nosilaca porodičnih poljoprivrednih gazdinstava starija je od 65 godina, dok mladi od 15 do 25 godina čine manje od jedan odsto nosilaca gazdinstava.
Iza podataka o starenju sela stoji i svakodnevica onih koji su u poljoprivredi ostali: manje radne snage, veći troškovi i mehanizacija koja sve češće traži popravke umesto zamene.
„Naša mehanizacija je sve starija. Mnogo novca ulažemo u popravke traktora i mašina, a novu opremu mogu da priušte samo najveći proizvođači ili oni koji se zaduže kreditima. Ljudi u gradovima često komentarišu da poljoprivrednici od subvencija kupuju mašine, ali te subvencije često nisu dovoljne ni da se pokriju osnovne obaveze, porezi, penzijsko i socijalno osiguranje”, kaže Andrej Bartoš iz Gložana, koji se poljoprivredom bavi preko 20 godina.
Dodaje da je razlika u odnosu na period kada je počinjao zaista ogromna. Tada je, kaže Andrej, postojala perspektiva da će poljoprivreda rasti i da u njoj postoji budućnost, te da se videlo da država drugačije posmatra poljoprivrednika i njegov rad.
Danas je, kaže, drugačije: cene poljoprivrednih proizvoda nisu pratile rast troškova života i proizvodnje. Sa ovim se slaže i Vladimir Varga iz Bačkog Petrovca, koji se poljoprivredom takođe bavi već godinama.
Seća se da je poljoprivrednik ranije za novac koji je zaradio mogao više kupiti. Kako navodi, postojala je stabilnost, bolji odnos cena i zarade, mogao se obezbediti normalan život.
„Ljudi su mogli da planiraju život na duge staze, nije bilo ni ovakvih suša i nepogoda. Tada nam država nije davala novac, ali si imao ušteđevinu, nikada nisi išao u minus, mogao si nešto da odvojiš sa strane, a danas ne možeš. Dok su nam davali normalnu cenu, mogli smo da živimo i bez subvencija, tada ih nije ni bilo, a danas imamo subvencije, a živimo gore”, konstatuje Varga.
Prema njegovim rečima, subvencije uglavnom pokriju gorivo, ali plaća se i sve ostalo što im država ne vrati.
„Plaćamo penzijsko, zdravstveno osiguranje i druge obaveze, tako da smo uglavnom na kraju na nekoj nuli. Svi kažu “dobijate subvencije”, a niko ne kaže da i mi dajemo, da se i nama uzima. Ali uzalud kada su mali prinosi i niske cene, oni nam to kroz te cene uzmu”, kaže Vladimir i zaključuje da je davanje subvencija više za marketing, nego stvarna podrška.
Poneki mladi ostaju, ali ne vide sigurnost
Sve manje ljudi želi da se bavi poljoprivredom, broj gazdinstava opada, a oni koji ostaju na selu sve teže pronalaze računicu da nastave proizvodnju.
„Neka zarada postoji, ne može se reći da je nema. Sve zavisi od toga da li moraš da prodaš proizvode odmah na kraju sezone ili ti finansijska situacija dozvoljava i da sačekaš bolju cenu. Ali onda moraš da razmišljaš i planiraš nekoliko godina unapred, jer nikad ne znaš kakva će godina doći i uvek moraš da budeš spreman na ono najgore”, kaže Stanislav Đemrovski, mladi poljoprivrednik iz Bačkog Petrovca i dodaje da bi se radije zaposlio, ukoliko bi mu se ukazala prilika, nego ostao poljoprivrednik do kraja života.
„Bez stabilizacije cena ne vidim budućnost poljoprivrede, a to ne možemo očekivati bez velikih promena u državi, odnosno u načinu na koji se njome upravlja,” objašnjava Stanislav.
PREPORUČUJEMO I OVU PRIČU:
Sara Valentik iz Bačkog Petrovca kaže da je poljoprivredom počela da se bavi kako bi pomogla svom ocu koji se poljoprivredom bavi godinama, jer je, kako kaže, videla da život poljoprivrednika nije lak. Kada je počela intenzivnije da se bavi ovim poslom, kaže, shvatila je da se poljoprivreda u Srbiji suočava sa brojnim problemima.
„Poljoprivrednik nema plaćen godišnji odmor, tokom bolesti često nema ko da ga zameni, a zdravstveno osiguranje plaća sam. Mora unapred da uloži novac, bez garancije da će rod biti uspešan ili da će prihod pokriti troškove. Zato za mlade ovo zanimanje ne pruža dovoljnu finansijsku sigurnost”, kaže Sara.
Sara danas radi u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, socijalna pitanja i porodicu u Nitri u Slovačkoj. Kaže da su među glavnim razlozima njenog odustajanja bili visoki početni troškovi, neizvesni prihodi i nedovoljna podrška države.
Cena pšenice stoji, troškovi rastu
Andrej Bartoš kaže da ga je posebno pogodila poruka koja je, prema tvrdnjama predstavnika udruženja poljoprivrednika, upućena nakon sastanka sa ministrom poljoprivrede Draganom Glamočićem u februaru 2026. godine – da oni koji nisu zadovoljni mogu da promene delatnost.
„Ali ko će onda proizvoditi hranu i hraniti ljude? Poljoprivreda je osnovna ćelija celog sveta. Bez nje sveta nema. Nešto mora da se stavi u želudac da bi se preživelo, a to ‘nešto’ ne postoji bez poljoprivrede”, kaže Bartoš.
Sagovornici Storytellera kažu da je najveći problem u tome što troškovi proizvodnje rastu, dok cena onoga što proizvedu često ostaje ista. Pšenica se 2012. godine otkupljivala za oko 20 dinara po kilogramu, a i danas se njena cena kreće oko tog iznosa. U istom periodu porasli su troškovi goriva, đubriva, semena, rezervnih delova, zakupa zemlje i mehanizacije.
Razlika se vidi i kroz cenu dizela. Pre petnaestak godina litar je koštao oko 100 dinara, pa je za jedan litar bilo potrebno prodati oko pet kilograma pšenice. Danas, kada dizel košta oko 180 dinara, za isti litar potrebno je prodati oko devet kilograma pšenice.
Andrej Bartoš kaže da mnogi poljoprivrednici u računicu ne uračunavaju ni amortizaciju mašina i opreme, iako bi i ti troškovi pokazali koliko je proizvodnja opterećena.
„Stalno je sve gore i gore. Ove godine sam sve poslove morao da počinjem ranije, a završavam kasnije. Sve se produžava, menjaju se vremenske prilike i neprilike. Soju sam špartao tri puta, prvi put u životu mi se tako nešto desilo. Imam isto jutara zemlje, ali je posla sve više. Snižavaju se cene, a prinosi su mali. Uslovi su se veoma promenili. Moraš da računaš koliko ulažeš i ako ti se ne vrati za jednu godinu, progutaš gubitak, ali ne možeš rizikovati minus dve, tri godine ili više”, kaže Vladimir Varga.
Sličnog mišljenja je i Bartoš.
„Počne žetva, a još se ne zna ni cena pšenice. To nema nigde u svetu, da krene žetva, a ne znaš koliko će ona vredeti. Prođe žetva, predaš pšenicu, a cena još nije poznata. Gde to postoji?”, pita se poljoprivrednik iz Gložana.
Prema podacima Popisa poljoprivrede, u Srbiji je zabeležen i pad stočnog fonda. Broj goveda manji je za gotovo petinu u odnosu na prethodni popis, dok je broj svinja smanjen za više od 30 odsto. U isto vreme, sela stare, a sve manje mladih ljudi odlučuje da ostane u poljoprivredi.
Stočari i proizvođači mleka poslednjih godina suočavaju se sa oscilacijama otkupnih cena, rastom cena stočne hrane, energenata i repromaterijala. Sagovornici Storytellera kažu da se u takvim uslovima teško planira i jedna sezona, a kamoli dugoročan ostanak mladih na gazdinstvu.
„Ne vidim svetlu budućnost ni za ratarstvo, ni za povrtarstvo, ni za stočarstvo. Sve češće nas pogađaju vremenske nepogode, mraz, vetar, suše. Ljudi osiguraju svoje useve, ali kada dođe do štete, često im se prizna samo mali deo onoga što su izgubili. Zbog toga se mnogima osiguranje više ni ne isplati. Mi samo prelivamo iz šupljeg u prazno. Popravljamo stare traktore iz godine u godinu, ali ne možemo da kupimo nove. Situacija više nije samo teška, ona je dramatična”, smatra Bartoš.
Sa njim se slaže i Vladimir Varga, koji kaže da za mlade trenutno nema mnogo perspektive u poljoprivredi.
„Danas je malo mladih ljudi koji se bave isključivo poljoprivredom. Takvi se samo muče. Većina radi još neki drugi posao, jer ovako samo radiš i radiš, a ne zaradiš ništa”, zaključuje on.
Autorka fotografija: Danica Častven
