Jelena Perković: Netransparentnost nacionalnih saveta “boli” obične građane

Nacionalni saveti najviši su stepen kulturne samouprave koju u Srbiji u ovom trenutku uživaju pripadnici 21 nacionalne manjine, napisala je Jelena Perković u istraživanju “Transparentnost rada nacionalnih saveta nacionalnih manjina u Srbiji” 2015. godine. Dosta je postignuto za dve decenije koliko postoje nacionalni saveti, ali politizacija ovih institucija stvara problem građanima i građankama.

Jelena Perković novinarka je sa velikim iskustvom. Radila je kao novinarka i urednica Informativnog centra u Vrbasu. Bila je dopisnica za Blic, Betu, Tanjug, Privredni pregled, Dnevnik, Radio-televiziju Vojvodine. Uređivala je agenciju na rusinskom jeziku “Rutenpres” i nedeljnik “Ruske slovo”.

Zajedno sa Vladimirom Palančaninom, Ksenijom Mijačić i Slavkom Orosom je osnovala Novinarsku asocijaciju Rusina 2010. godine. U novosadskom Centru za regionalizam aktivno se bavi istraživanjima o položaju nacionalnih zajednica.

“Transparentnost je jako važna za svaku zajednicu, za svaku oblast ljudskog stvaranja. Ona je jako bitna kao element uspešnog funcionisanja ljudskog društva, i kao element u dobrom upravljanju onoga šta vam je povereno – novac, prirodni resursi, kulturna dobra, bilo šta,” navodi Jelena Perković u intervjuu za Storyteller.

Kako bi transparentnost nacionalnih saveta trebala da izgleda?

 Jelena Perković:  Centar za regionalizam je pre tačno 10. godina radio Monitoring transparentnosti u radu nacionalnih saveta nacionalnih manjina, mađarske, bugarske, slovačke, romske i rumunske zajednice. Već u to doba su nacionalni saveti bili formirani desetak godina. Našli smo situaciju koja je ukazivala na visok stepen netransparentnosti u radu. Dokumenti koje su usvojili nacionalni saveti, bez kojih ne bi mogli da funkcionišu, već su izgledali transparentno. Međutim, život donosi puno novina, i onda se u praksi susrećete nedoumicama. Mnogi saveti nisu rešili slučaj zatvornih sednica. Pa ste vi u nedoumici kako to treba da uradite, da ispoštujete neku zakonsku proceduru.

Pre desetak godina sajtovi su bili jedan od većnih mehanizama transparentnosti. Ali kako onda, tako i danas, posle 20 godina rada, neki nacionalni saveti nemaju svoje sajtove, što smatram da je neopravdano. Praćenje rada, proces donošenja odluka, usvojini dokumenti treba da budu dostupni pripadnicima te nacionalne zajednice, državnim organima, raznim organizacijama, istraživačima, pa i medijima. To čak nisu ni malobrojni saveti.

Kako komentarišete transparentnost Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine (NSSNM)?

 Jelena Perković:  Nisam istraživački pratila trenutnu situaciju, ali sam delimično informisana. On je 2014. godine bio relativno dobro struktuiran. Imao je dvojezičan sajt na koje je stavljao dokumenta, rešene probleme oko sazivanja. Interesantno kao istraživačici bilo mi je što je NSSNM održavao sastanke u Novom Sadu, ali i po mestima gde žive pripadnici slovačke zajednice. Tako su držali kontakt sa zajednicom što je jako dobro.

Ono sa čime se susretao NSSNM u javnosti, čini mi se više nego drugi saveti, jeste da je bio izložen kritici. Ana Makanova Tomanova koja je u tom trenutku bila predsednica, dosta je bila pod udarom kritike. Procenjujem da ona nije uvek bila opravdana, nego da je vršen pritisak iz političkih razloga.

I tu dolazimo do “bolnog” pitanja. Transparentnost NSSMN kao i kod drugih saveta, nije mnogo bila upitna. Ipak su vodili računa. Najveći problem je bio u procesu donošenja odluka i kadrovanja. Zbog toga se dosta zameralo rukovodstvu. Ne zaboravimo, slovačka zajednica spada u brojnije. Kao tradicionalna nacionalna zajednica, ona je imala razgranat sistem institucija i ustanova, gdeje nacionalni savet, po zakonu, bio osnivač ili suosnivač i tu je bilo dosta mesta za kadrovanje. I mislim da su na toj liniji išle zamerke tadašnjem rukovodstvu.

Zašto?

 Jelena Perković:  Sastav članova je u političkom smislu bio raznorodan. Nije dominirala jedna politička opcija, nego više njih. Zbog toga su, ne samo u slovačkom, nego i u drugim savetima, počeli da iskre nesporazumi drugačijih političkih interesa, koje nisu smele da budu vidljive. Po zakonu političke partije koje nisu nacionalog karaktera, ne mogu da budu prisutne u nacionalnom savetu. Mislim da se odluke o radu Saveta izvorno ne formulišu u savetima nego izvan, u strukturama jakih političkih stranaka. A to se ne vidi. To niko ne sme da kaže. To je ta netransparentnost koja “boli” obične građane koji nemaju nikakvih interesa.

Ima i tog stava da je bolje imati dobar odnos sa vlašću, onda ćemo dobiti dodatne pare, jer ako smo apolitični, nećemo dobiti ništa. To su mi tad rekli u slovačkom nacionalnom savetu. Da je njima najveći problem u radu to skriveno, političko delovanje članova pod uticajem velikih političkih partija, koje se ne vidi.

Nacionalni savet se bavi kulturom jedne zajednice. Zašto moćnim političkim opcijama trebaju institucije koje se bave kulturom jedne manjine?

 Jelena Perković:  U političkoj pragmatičnosti, ona je potrebna. Interes političkih stranaka jeste da imaju uticaj u nacionalnim savetima. Jer u Srbiji do 15% stanovnika su pripadnici nacionalnih manjina. To je oko 800.000. Kada se odbije četvrtina, ostaju punoletni građani – birači.

Drugo, političkim partijama su potrebni ljudi koji će sprovoditi politiku na čelu institucija koju vode. Ali su često kadrovska rešenja da kažeš – “zar nemamo bolje ko bi to radio”? Ne biraju se još uvek najsposobniji kadrovi, nego kao što je i na nacionalnom nivou – poslušnici.

Kako se boriti protiv toga? I ko treba da se bori? Koje je rešenje?

 Jelena Perković: Osnovni uslov dobrog upravljanja je kapacitet osobe koja ima kredibilitet, koja je obrazovana, koja zna šta hoće, koja ne popušta lako. Da svojim stavom ubediš druge da je nešto dobro i za tvoju stranu i za njih. Moraju, ne samo da znaju, nego da imaju i karakter i autoritet. To je ono što nam je Bog ostavio kao slobodu. Znam da nije lako ni članovima nacionalnog saveta, jer su i oni pod pritiskom.

Da li ste pratili situaciju sa nacionalnim savetima sada?

 Jelena Perković: Puno stvari je rešeno već. Neke su se slegle. Neke su totalno prevaziđene. Nacionalni savet ne može da bira rukovodstvo institucija, ali ima veliki uticaj jer daje mišljenje. To će ostati. Partijsko-stranačke kuhinje će uvek da rade.

Nacionalni saveti su se sada struktuirali. Slegla se ta organizacija. Mislim da je čak i zakonom opisano šta moraju da imaju od organa. Finansiranje je rešeno ali su to još uvek male pare. Vidljivost nacionalnog saveta je mnogo veća nego 2014. godine. Trebalo bi povećati status nacionalnih saveta u bilateralnim razgovorima, jer on najbolje zna situaciju u svojoj zajednici.

Dobro je što postoje. Odmakli su od početka. Postali su dosta solidan učesnik u dijalogu sa državom kada su u pitanju interesi etničkih zajednica. Ne bude uvek to kako saveti žele. Osnovana je Koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina i to je dobro.

Dosta je značajna pomoć matičnih zemalja svojim pripadnicima u Srbiji. Često su manjine most prema Evropskoj uniji. Nacionalni savet bi mogao da doprinese, iako oni imaju malu moć, smanjenju emigracije pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji u države matice koje su članice EU. Oni bi mogli da izvrše pritisak na Ministarstvo za ljudska i manjinska prava.

Broj pripadnika nacionalnih manjina brže pada nego broj većinskog stanovništva. Broj članova nacionalnog saveta zavisi direktno od broja članova zajednice. Za sad nisu smanjene finansije za savete zbog smanjenog broja stanovništva, što ne znači da neće.