Hladno je u Novom Sadu. Na autobuskoj stanici je gužva. Ispred šaltera su redovi. Jedna devojka stoji pored automata za kupovinu karata koji još nisu pušteni u rad. Tu su i radijatori. 

„Cena peronskih karata je prevelika. Ne vredi toliko sigurno”, kaže devojka. 

Skoro sve klupe u čekaonici su zauzete. Na jednoj sedi srednjoškolka. Ona putuje do pola sata vožnje udaljenog Srbobrana. Karta u jednom pravcu do ovog mesta kreće se od 330 do 430 dinara, u zavisnosti od prevoznika. Od toga 90 dinara iznosi vrednost peronske karte.

Ova devojka inače uzima mesečnu kartu, ali ovaj mesec je zbog zimskog raspusta bilo isplativije da kartu kupuje svaki dan. Mesečna peronska karta košta 940 dinara. 

Na peronu svoje autobuse čekaju tri srednjoškolca. Vreme ubijaju čavrljanjem. Putuju kući u Sirig i Bački Jarak. Do Bačkog Jarka ide linija Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća Novi Sad (JGSPNS). Cena peronske karte uključena je u mesečnu koja košta 3.000 dinara. 

Ispred toaleta stoji jedna starija gospođa. Ne putuje često pa joj plaćanje peronske karte ne smeta. Ni cena joj nije previsoka. 

„Ako ne treba da se plaća peronska karta, onda ne bi stavili da se plaća. Stanicu košta obezbeđenje i sve to”, kaže ova žena. 

Prema Opštim uslovima poslovanja autobuskih stanica “staničnu uslugu ukrcavanja i iskrcavanja putnika, koja obuhvata pristup putnika peronu, kretanje putnika na peronu, ulazak, odnosno izlazak putnika iz autobusa, pružalac usluga pruža putnicima uz naknadu koja je utvrđena u skladu sa propisima”. 

Iz JGSPNS kažu da je „peronska karta dokaz da je fizičko lice sklopilo ugovor sa autobuskom stanicom i po tom osnovu su na snazi sva prava i obaveze autobuske stanice i fizičkog lica za vreme njegovog boravka na peronima”.

Dakle, za 90 odnosno 180 dinara stupamo u pravni odnos sa privrednim društvom koje upravlja autobuskom stanicom, u kome su obaveze obe strane jasno definisane. 

Putnik ima obavezu da plati uslugu, da se ponaša dolično, da ne uznemirava druge putnike i zaposlene i da ne prevozi životinje van odgovarajuće ambalaže.  

Pružalac usluga ima obavezu da putnicima besplatno obezbedi informacije o polascima i dolascima autobusa, ceni prevoza, trajanju putovanja i veze sa drugim linijama.

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

Nenad Bumbić iz udruženja “Zaštita potrošača” kaže da je naplata peronske karte po zakonu, ali da je problem naplaćivanje dodatnih usluga bez pitanja putnika, kao što je, na primer, osiguranje. Po pravilu, osiguranje je već plaćeno kupovinom vozne karte, a ukoliko se nešto desi, nije dozvoljeno uzimanje dve premije za istu štetu. 

Bubić se poziva na svoje novinarsko iskustvo od pre deset godina, kada je ovo bilo praksa u prestonici. Sa telefonskog broja za informacije autobuskih stanica u Novom Sadu i Beogradu saznajemo da za cenu peronske karte sada ne dobijamo i osiguranje. 

Usluga rezervacije karte i čuvanja prtljaga se takođe naplaćuje. Pružalac usluge putnicima može obezbediti i ambulantu, telefon i internet, turističke, ugostiteljske, trgovačke i druge usluge. 

Interesantno je da je u pređašnjem dokumentu, privredno društvo koje upravlja autobuskom stanicom, bilo u obavezi da putnicima obezbedi i “korišćenje javnog sanitarnog čvora sa tekućom vodom”. U aktuelnom dokumentu, koji je stupio na snagu 2020. godine, o ovoj stavci ne piše ništa. 

Ipak pravilnik o autobuskim stanicama propisuje da stanica mora da ima poslovnu zgradu, šaltere za prodaju karata, čekaonicu, garderobu, perone, video nadzor i javni sanitarni čvor koji se redovno održava.  

Naplata ulaska na peron je svojevrsna balkanska anomalija. Za ulazak putnika na perone u Berlinu, Amsterdamu, Budimpešti, Varšavi, Milanu i drugim velikim gradovima ne postoji barijera. 

Istina, u ovim zemljama nije razrađen alternativni poštanski sistem, u kojem se po vozaču autobusa šalju važni dokumenti koji moraju da odmah stignu u drugo mesto, ili gde roditelji šalju zaleđenu kuvanu hranu svojim studentima i studentkinjama. Autobusi će, u zavisnosti od dobre volje vozača, transportovati i ono što pošte odbijaju. I to brže. 

Upravljači autobuskim stanicama samo su rešili da iskoriste ovaj nasleđeni kulturološki obrazac. Našli su način da dodatno zarade kako bi mogli da obezbede tople radijatore u čekaonicama, obezbeđenje i ažurirane informacije. 

U sukobu sa konkurencijom

Međutim, zakon propisuje da putnici i putnice mogu da se ukrcavaju i iskrcavaju iz autobusa isključivo na autobuskim stanicama. To mogu da rade i na stajalištima, ali vozilo tu ne može da se zadržava. 

Takođe, ni prevoznici ni putnici ne mogu odlučivati o novim autobuskim stajalištima. O tome odlučuje isključivo lokalna samouprava. 

MOGLO BI VAS I OVO ZANIMATI

S obzirom da stanicama upravljaju uglavnom najveći autobuski prevoznici, to otvara prostor za nelojalnu konkurenciju. Kako u većini mesta postoji samo jedna autobuska stanica, prevoznicima to ne daje mogućnost da biraju koju će stanicu koristiti. Upravljač stanicom tako ima monopol u tom mestu, što mu daje mogućnost da podigne cenu i smanji kvalitet staničnih usluga.

Prema procenama Komisije za zaštitu konkurencije domaće prevoznike stanične usluge koštaju više nego njihove kolege u Evropskoj uniji. I cene putničkih karata su uglavnom više u odnosu na evropski prosek. 

Ovakvo stanje stvari omogućilo je zloupotrebu. Tako je Komisija za zaštitu konkurencije u dva navrata kažnjavala Beogradsku autobusku stanicu jer je putnicima koji nisu kupili kartu na njihovm šalteru naplaćivala peronsku kartu po većoj ceni. 

Nenad Bumbić kaže da situacija neguje monopol, ali da bi država trebala da uređuje ovakav položaj i zaštiti putnike i konkurenciju.

„Ako nas štiti država, ona bi trebalo da spreči da mi stradamo. Pitanje je koliko nas država realno štiti”, tvrdi. 

“Niš ekspres” u Nišu, “Sirmiubus” u Sremskoj Mitrovici i JP “Novi Autoprevoz” u Vrnjačkoj Banji određivali su visinu peronske karte u odnosu na razdaljinu i vrstu linije.  “Janjušević” u Kragujevcu za svoje linije nije naplaćivao staničnu uslugu. 

Dakle, pravila su donekle definisana i ona najviše odgovaraju kompanijama koje upravlju stanicama. Cenu toga, na kraju, uvek plaćaju putnici.