Koliko vremena deca zaista provode pred ekranima, najbrže pokaže telefon koji nose u džepu. Za potrebe ovog teksta anketirali smo desetak učenika i učenica srednjih škola. Aplikacija na njihovim telefonima pokazuje da većina dnevno provede više od pet sati koristeći mobilni uređaj. Samo kod jednog dečaka dnevno vreme upotrebe telefona iznosi dva sata. 

„To je zato što imam instaliran Family Link. Inače bi bilo mnogo više” – smeje se on. 

Vreme na telefonu, uglavnom koriste za pretraživanje interneta i gledanje sadržaja na društvenim mrežama. Ređe igraju igrice, jer je za tu zabavu, slaže se većina anketiranih srednjoškolaca, bolji računar.  Naravno, ovaj mali uzorak anketiranih nikako ne znači da mnoga deca ne koriste baš telefon za igranje igrica.

Mnogo su vezani za telefone, kaže i Tamara Petrović. Po struci je biološkinja i dosta vremena provodi u kontaktu sa decom. U toku rada, navodi ona, pažnja im je mnogo slabija i teže se nose sa frustracijom.

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

„Kada nemaju telefon u ruci, jedva čekaju da ga ponovo uzmu. Kao poseban problem vidim igrice, jer su pojedine dizajnirane tako da izazivaju veću količinu dopamina. Kada im igrice ne budu dovoljne, deca mogu da potraže i nešto drugo kako bi zadovoljila hormon sreće” – navodi Tamara. Master rad joj je bio vezan za bolesti zavisnosti, pa je primetila da se simptomi zavisnosti od igrica ne razlikuju mnogo od drugih bolesti ove vrste. 

Da ima sličnosti potvrđuje i Jelena Jovičić, psihoterapeutkinja u Specijalnoj bolnici „Vita”. Igranjem igrica aktiviraju se centri u mozgu koji su aktivni i kod bilo koje druge zavistnosti, ističe ona. U praksi se ne sreće često sa pacijentima koji imaju ovaj problem, ali javljaju se sporadično i najčešće je reč o adolescentima i mladima u dvadesetim godinama. Povremeno čak i stariji pacijenti, koji su u penziji i koji se leče od drugih bolesti, prijavljuju da mnogo vremena provode igrajući igrice. 

„Dešava nam se da primetimo kod nekoga ko dođe na lečenje zbog zavisnosti od kockanja ili psihoaktivnih supstanci, da je zapravo u periodu detinjstva ili adolescencije postojala postojala zavisnost od igrica. To je bio uvod za razvoj nekih drugih zavisnosti” – kaže Jelena Jovičić.

Zavisnost nije posledica samo vremena provedenog u igranju igrica

Kod igrica je moguće razlikovati one koje su manje ili više adiktivne i ti trendovi se menjaju. Deci i adolescentima su posebno privlačne igrice u kojima mogu da formiraju novi, virtuelni svet i kreiraju svoju realnost, pa čak i svoj identitet vezuju za radnju i likove iz tih igrica, ističe Jovičić. Igrice im omogućavaju da grade neke delove svog identiteta i zato je razvojni period najpodložniji za razvoj ovake vrste zavisnosti. 

Zavisnost od igrica se ne ispoljava samo kroz dužinu vremena koje dete provede igrajući, već se ogleda i u drugim simptomima. Javljaju se problemi u psihičkom i socijalnom funkcionisanju, a o zavisnosti se može govoriti onda kada igranje igrica prestane da bude samo zabava i jedan od načina popunjavanja slobodnog vremena, objašnjava psihoterapeutkinja. 

„Prvi pokazatelj je količina vremena koja se provede igrajući igrice. Ne može se to tačno definisati u satima, ali je to vreme koje je neadekvatno dnevnoj strukturi. Ono što još primećujemo je depresija, povlačenje, izolacija, čak i agresivnost. Popuštanje u učenju se često dešava, izostanci iz škole, manipulacija, laganje i razni izgovori” – nabraja Jelena Jovičić simptome zavisnosti od igrica. 

Neka od ovih ponašanja mogu se povezati sa buntovništvom tinejdžerskog doba, ali roditelji bi trebalo da obrate pažnju ukoliko primete da je bilo koji od ovih simptoma povezan sa upotrebom tehnologije. Da li će neko razviti zavisnost od igrica ne zavisi samo od vremena koje provede igrajući. To obično bude posledica više faktora, a jedan je i sama ličnost deteta, odnosno određene predispozicije i osobine koje mogu biti podložnije razvoju zavisnosti. Nije moguće generalizovati, ali obično to budu osobe koje teže brzom rešavanju problema ili izbegavaju suočavanje sa problemima. 

„Možda najdominantniji faktor je porodično okruženje, a to se odnosi na atmosferu, modele, funkcionalnost. Tu je naravno i škola, te šira socijalna mreža koja može da bude i rizični i zaštitni faktor” – navodi Jelena Jovičić.

U porodici je i prevencija i lek

Igrice kao jedan od rizika za razvoj bolesti zavisnosti deci su dostupne još od najranije uzrasta. Svetska zdravstvena organizacija je pre osam godina ovaj problem uvrstila u međunarodnu klasifikaciju bolesti. U ovoj organizaciji su naveli da u većini slučajeva igranje igrica ne predstavlja problem ni poremećaj i da pogađa manji procenat ljudi. Međutim, zavisnost od igrica može uticati na javno zdravlje i u mnogim zemljama već postoji značajan broj ljudi koji imaju ozbiljne posledice zbog ove zavisnosti. 

Psihoterapeutkinja Jelena Jovičić kaže da se prilikom lečenja zagovara porodični pristup, jer uzroci su uvek složeniji od pretpostavke roditelja. 

„Ono što vidimo je da pozovu roditelji, pa bi oni želeleli da pošalju dete kod psihologa, da se dete popravi. Situacija je mnogo složenija. U porodici je podloga i jako je važno da se vidi šta se u toj kući dešava. Zastupamo porodični pristup, jer u svim slučajevima postoji potreba za tim radom, a to je ono što roditelji najteže priznaju” – ističe Jovičić.

Porodica nije samo rešenje problema, već ima i glavnu ulogu u prevenciji. Deca bi trebalo da imaju ograničeno vreme za igranje igrica, savetuje psihoterapeutkinja, a dozvoljenog  vremena bi roditelji trebalo da se dosledno pridržavaju. Pratiti dete, osluškivati svaku promenu i biti otvoren za sopstvene promene je porodični recept koji je lek za mnoge probleme. 

„Bavljenje porodičnim životom, organizovanjem vremena od najranijeg uzrasta, nuđenje alternativa. Posmatranje i praćenje deteta i reagovanje na promene. To je najbolja preventiva, jer neće bolest zavisnosti u svaku kuću” – kaže Jelena Jovičić.