Umetničko stvaralaštvo Jana Triaške ne deluje kao komentar stvarnosti, već pre kao njeno neumoljivo ogledalo. Direktno je, ekspresivno i kritičko, bez namere da ponudi estetski beg ili udobnu neodređenost. Triaška se u svojim radovima dugoročno vraća društvenim i političkim temama, mehanizmima moći, nacionalizmu i deformisanju vrednosti koje se danas sve češće predstavljaju kao „nova normalnost“.

Kao vizuelni umetnik, slikar i pedagog, prvenstveno radi u mediju slikarstva, koje razume kao prostor jasnog, građanski angažovanog izraza. Živi i stvara u Bratislavi, ali se redovno vraća u Petrovac – mesto sećanja, povrataka i ličnih veza, koje ostaje važna tačka njegovog umetničkog i građanskog iskustva. Umetnički izraz i građanski stav doživljava kao jednu kontinuiranu ravan, što se vidi i u njegovom prisustvu na protestima u Slovačkoj i u Srbiji.

Pored autorskog rada, pedagoški deluje kao rukovodilac slikarskog ateljea STARTUP na Akademiji umetnosti u Banskoj Bistrici, gde je posvećen radu sa studentima i studentkinjama i razvoju kritičkog mišljenja u savremenoj vizuelnoj umetnosti.

U razgovoru za Storyteller govori o potrebi jasne kritike u umetnosti, o strategijama moći koje funkcionišu i bez otvorene prisile, kao i o tome zašto ga više od agresivnih ideologija uznemirava njihova folklorizovana, „mekana“ forma. Upravo te teme artikuliše i na svojoj najnovijoj izložbi Mekani mit, čije je otvaranje bilo u Bratislavi, a u kojoj se kritički vraća granicama između patriotizma, nacionalizma i ekstremizma, kao i zloupotrebi simbola, istorije i „normalnosti“ u savremenom javnom prostoru.

Vaše slike nose snažnu i direktnu kritiku – neudobnu i bez alibija. Šta vas je juče – i danas – navodilo da govorite tako jednoznačno slikom, u društvu koje je naviklo da konflikte relativizuje ili normalizuje?

Jan Triaška: Drago mi je što moj rad doživljavate tako ekspresivno, hvala. Ponekad razmišljam o tome da li sadržaj prikazujem previše jednoznačno, da li ga dovoljno kodiram, ostavljam li ga u ravni drugog ili trećeg značenja. Možda sam nestrpljiv, ali imam potrebu da direktno izrazim stav. Srećom, pokušaj–greška u vizuelnoj umetnosti nikome ne nanosi štetu – drago mi je što nisam hirurg. 😊

Savremena vizuelna umetnost ima širok dijapazon tema, formi i izraza. Kao umetnika oduvek su me zanimale društvene teme. Smatram da je današnja društvena situacija, uopšte, a posebno u srednjoj Evropi, fascinantna, ali nisam fatalista.

Fascinira me koliko jasno savremene ekstremne političko-društvene situacije pokazuju da je vrednosni socijalno-liberalno-demokratski građanski poredak perspektivan u pravcu pristojnog života, zdravog životnog okruženja i slobodnog prostora za samorealizaciju.

Nacionalizam i ekstremizam su njegova jasna suprotnost.

Sada, kada direktno doživljavamo demonstraciju moći i monstruoznost autokratije, to bi trebalo da bude jasno svima. Ali, nažalost, nije.

Razmišljanje o tome mi je važno. Istovremeno, te svoje refleksije realizujem i u sopstvenom radu. Kritički sadržaj doživljavam kao važan element stvaralaštva, koji je proizvod kritičkog mišljenja i analize savremene „nove“ normalnosti, koja je s jedne strane turbo-destruktivna, površna, obmanjujuća i predatorska, ali nas s druge strane tera da pružimo otpor, da se probudimo iz kliničke smrti i istrajemo u vrednostima koje su za nas kulturno i društveno-politički određujuće i korisne.

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

Učestvujete na protestima u Srbiji i u Slovačkoj. Vidite li razlike u atmosferi, hrabrosti ili umoru – i šta vam te razlike govore o stanju društva u obe zemlje?

Jan Triaška: Nekada se govorilo da građani Francuske protestuju stalno i samo iz principa – jer mogu. Navodno ni sami ne znaju zašto protestuju. Naravno, to je jeftina floskula i predrasuda. Pravo da se javno izrazi sopstveni stav, pa i kroz javne demonstracije, jeste fundamentalno.

Svi mi znamo zašto idemo na proteste, mladi ljudi – studenti – u tome imaju potpuno jasnu poziciju. Takođe, sopstvenim očima vidimo da je mnogo demonstranata, nažalost, fizički osetilo čizmu režima, način na koji autokratije pokušavaju da ućutkaju sopstvene građane i građanke.

Razlike između društava u Srbiji i u Slovačkoj, naravno, postoje – od istorijskih konteksta do savremenih okolnosti, što se na kraju krajeva odražava i na način i tok protesta. To je normalno. Nisam sociolog, odnosno politički analitičar. To zahteva stručniju analizu, ali ipak smatram da smo svi vrednosno na pravoj strani. Umor će uvek doći, ali energija mladih aktivista je izuzetna i verujem da smo toga svi svesni i da nećemo posustati.

Kada stojite na protestu u Petrovcu ili u Bratislavi kao jedan od mnogih, osećate li kontinuitet sa svojom umetničkom kritikom – ili su to dve paralelne ravni koje se nikada u potpunosti ne susreću?

Jan Triaška: Svoj umetnički izraz ne odvajam od svog građanskog stava. Doživljavam to kao sadržajnu ravan autorskog izraza i ličnog odnosa prema proživljenoj realnosti. Vizuelna umetnost ima različite teme i oblike – baviti se i izražavati o društvenim temama jedna je od njih. Neki teoretičari čak smatraju da je to ključna funkcija umetnosti.

Zbog toga autokrati i diktatorski režimi nastoje da kontrolišu i manipulišu umetnošću i kulturom, da ućutkaju umetnike. Primera za to ima bezbroj i često su ekstremni do krajnosti. Dovoljno je pogledati aktuelna razaranja kulturnih institucija u Srbiji i u Slovačkoj. Da ne govorim o zločinačkim kulturnim politikama nacističke Nemačke ili komunističkog Sovjetskog Saveza.

Ovde već ulazimo u sferu pamćenja i zaborava i zato treba podsetiti da umetnost aktivizma seže do šezdesetih godina 20. veka, dok kritički sadržaji u umetnosti postoje još od rane renesanse. O tome je vrlo precizno govorila istaknuta slovačka umetnica mađarskog porekla Ilona Németh, kada je rekla da umetnik takođe građanin, zašto se ne bi interesovao za javne stvari.

U svojim slikama jasno imenujete moć, manipulaciju i nasilje skrivene u „normalnosti“. Da li vam je lakše biti radikalan u slikarskom gestu nego u svakodnevnim odnosima, povratcima rodnom kraju i javnom nastupu?

Jan Triaška: Nasilje nikada nije rešenje. U umetničkom izrazu, prikazivanje nasilja pomaže nam da razumemo stvarnost – prošlost, sadašnjost i budućnost – i da ukažemo na određeni problem ili situaciju u prenesenom značenju.

Prikazivanje nasilja u umetnosti (filmu, pozorištu, vizuelnoj umetnosti…) nikada ne znači pozivanje na nasilje u javnom životu. Samo deformisani oblici ekstremizma i autokratije, uz pomoć dezinformacione scene, ne prave tu razliku.

Primera iz vizuelne umetnosti u kojima je nasilje prikazano, ali ne podstiče nasilje i brutalnost, već im se kritički suprotstavlja, ima bezbroj. Jedan od njih je slika Franciska Goje „3. maj 1808“ iz 1814. godine, koja prikazuje pogubljenje branilaca Madrida od strane streljačkog voda Napoleonove vojske – izuzetno delo.

Čitav 19. vek, sa akademskim slikarstvom kojim su se gradile nacionalne države i njihovi mitovi, takođe je primer toga. Kao i Pikasova „Gernika“ iz 1937. godine, koja prikazuje brutalno razaranje grada Gernike od strane nemačke nacističke avijacije tokom Španskog građanskog rata. I tako se niz nastavlja kroz „izme“ 20. veka sve do savremene umetnosti i njenih novih formi.

Da, biti radikalan u slikarstvu mi je važno – nažalost, to odgovara temi.

Ako sam ispravno „pročitala“ izložbu sa fotografija njenog nedavnog otvaranja u Bratislavi i iz samog naziva izložbe, čini se da Mekani mit pokazuje kako društveni mehanizmi funkcionišu i bez otvorene prisile – kroz navike, jezik i komfor. Koji od tih mehanizama vas danas najviše plaši upravo zato što se predstavlja kao nešto prirodno?

Jan Triaška: Slažem se – otvorena prisila nije neophodna da bi se narušile građanske vrednosti. Nenametljive strategije su daleko efikasnije. Moja poslednja izložba Mekani mit u Galeriji 19 u Bratislavi postavljena je oko pitanja gde je granica između nacionalizma, patriotizma i ekstremizma.

Nisam sveštenik, ne propovedam – samo postavljam pitanja. Radim sa lokalnim slovačkim simbolima (planina Krivanj, slikar Martin Benka i njegovi „čuvari“ iz 1942. godine) i nacionalnim mitovima, gradeći u slikama okruženje i vizuelni jezik koji su kritični prema savremenoj populističko-nacionalističkoj liniji.

Zanima me fenomen namernog „surfovanja“ autokrata po površini folklora, brisanja granica između mita i činjenica, instrumentalizacije crkava i klera, kao i naknadne zloupotrebe i deformacije istorije u cilju manipulacije širokih masa. To su zapanjujuće poznati obrasci iz tridesetih godina prošlog veka, koje danas ponovo živimo – i to je zastrašujuće. Taj savremeni fenomen nazivam „folklorizovani fašizam“.

Ali da sve ne ostane mračno, depresivno i bez izlaza, trudim se da na ovu temu ponekad pogledam i sa dozom humora, da stvorim distancu. Svetlo na kraju tunela ipak postoji. 😊

Ako biste morali da imenujete jednu stvar koju vaše slike govore potpuno jasno i koja se ponavlja na protestima – a veliki deo društva i dalje odbija da je čuje – šta bi to bilo?

Jan Triaška: Aktivno podržavati kritičko mišljenje.

Naslovna fotografija: Pogled na instalaciju izložbe Mekani mit. Foto: Olja Triaška Stefanović

Ovaj članak je preveden uz pomoć veštačke inteligencije i redakcijski uređen. Ukoliko primetite gramatičke ili činjenične greške, pišite redakciji na adresu [email protected].