NAPOMENA: U tekstu su upotrebljene reči koje nisu uobičajene na portalu Storyteller, ali su nužne za sagledavanje teme.

U svakodnevnom govoru izgovaraju se gotovo nesvesno, već naviknuto i po inerciji. Nezaobilazne su u svađi, jer kako bolje iskazati ljutnju i bes. Omiljene su u saobraćaju, obično kada se postavlja pitanje kako li je onaj ili ona u vozilu ispred dobio/la vozačku. Psovke su reči koje svoje mesto nađu u svakoj prilici, a shodno tome i značenje im se menja. 

U srpskom, ali i mnogim drugim jezicima, psovke su uglavnom povezane sa seksualnošću i jednim glagolom koji se najčešće koristi. Razloge zašto je to tako treba tražiti u značaju i ulozi koju je seksualnost oduvek imala u životu ljudi. To nas vraća daleko u prošlost kada je seksualnost povezivana i sa magijskim ritualima, objašnjava Marija Mandić, viša naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Najstariji mit u prirodi zasnovan je na kultu plodnosti, odnosno na braku majke zemlje i oca neba. Kasnije se taj kult prenosio i na sve ostale sfere ljudskog života i delovanja.

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

„Seksualnost se smatrala veoma bitnom, ne samo da se oteraju nečiste sile, već i da se magijski podržava čin oplodnje i rađanje novog života” – dodaje Marija Mandić.

Psovka je zajedničko kulturno nasleđe čovečanstva. Na našem prostoru predstavlja jedne od najstarijih govornih izraze koji su se očuvali. U kojoj meri se kod pojedinih naroda zadržala u govoru zavisi od tabua, kao i da li se njihova upotreba zabranjuje. Kanadski psiholog Stiven Pinker smatra da psovke traju onoliko dugo koliko traje društveni tabu koji ona krši. 

„Ako mene pitate, mi imamo tu sreću da je kod nas psovka manje tabuizirana. Kod nas se psovka tako dugo održala zbog nedostatka jakog tabua, odnosno institucije koje bi to branile, nisu bile dovoljno moćne. Recimo da je crkva bila snažnija u zabrani, psovka bi bila proterana” – smatra Mandić, koja je, zajedno sa koleginicom Ljubicom Đurić, izučavala psovke kao folklorni žanr i to na primeru psovke ′jebem ti sunce′. U tom radu ističu da je osnovna uloga psovke jedna vrsta verbalnog duela u koji ulaze sagovornici. Ali psovanje ima niz drugih funkcija. 

„Psovka može imati i ulogu ekspresije, možemo psovati i kada smo sami, npr. radimo i povredimo se i onda opsujemo. Može imati ulogu solidarnosti. Kada sa nekim želimo da uspostavimo bliži odnos ili kada se osećamo dovoljno bliski, koristimo psovke” – navodi Marija. 

Psovanje često služi i da bi se pojačao smisao onoga što je izrečeno. Ipak, najpoznatija uloga psovke je da uvredi drugoga.

Svi psuju, samo neki to bolje kriju

Ovo nije oblast koja se istražuje samo u socijologiji, lingvistici ili antropologiji, već i psihologiji. I to sa dobrim razlogom, jer psovanje često služi i kao ′izduvni ventil′.

„Neki psihoterapeuti na seansama podstiču ljude da na taj način izraze emociju, jer bez obzira da li su emocije prijatne ili neprijatne, važno je da budemo u kontaktu sa njima, a ne da ih potiskujemo” – kaže psiholog Filip Tasić. 

Nasuprot stavu da je psovanje odraz nekulture, Marija Mandić kaže da postoje situacije kada je psovka prihvatljivi deo ponašanja. U patrijarhalnim društvima smatra se da je prihvatljivo da muškarci psuju, ali ne i žene. Zato kada žene koriste psovke to može biti i odraz njihove emancipacije. 

Više se psuje na selu, a manje u gradu, psovke više koriste muškarci nego žene, a obrazovani manje psuju. Sve ovo su predrasude, pokazala su sociolingvistička istaživanja. 

„Istraživanja lingvistkinje Svenke Savić su pokazala da se obrazovani samo bolje kriju, a da i žene itekako psuju. Što se tiče žena postoji razlika u godnama. Mlađe žene, koje se više trude da se dopadnu, one se ustručavaju. Bar je pre tako bilo, sa novim generacijama to više ne važi” – kaže Marija. 

Zaključak je da svi psuju, ali u kojoj meri zavisi od autocenzure i tabua kojima je osoba izložena. Na to kako će psovanje biti doživljeno u javnosti utiče kontekst u kojem se koristi. Ima situacija kada je potpuno adekvatno upotrebiti psovku i sagovornici to neće doživeti kao nešto nekulturno. 

„Kada sam radila istraživanja pitali su me ′da li to znači da možemo svuda da psujemo′? Zavisi od konteksta i psovanje u nekim situacijama zaista može da se oceni kao bahato, prostačko ponašanje, a nekada može da bude na svom mestu” – ističe Mandić, koja o psovanju govori kao o jezičkom sredstvu čiji je cilj uspostavljanje verbalne dominacije na bazi seksualnosti.

Psovke kao jezičko pamćenje prošlosti

Za razliku od kletve, koja je, takođe arhaična forma, psovka ne upućuje na fizičko uništenje druge osobe. U odbranu psovanja Marija Mandić navodi i argument da ono komunicira sa jezičkim pamćenjem u ljudskoj svesti i podsvesti. Iako se izgubila veza sa starim značenjem psovki, pa danas nije poznato zašto se neke psovke izgovaraju, Marija veruje da postoje intuitivna pamćenja zahvaljujući kojima se nesvesno psovka povezuje sa njenim nekadašnjim značenjem. 

U srpskom jeziku postoje psovke koje zvuče perverzno, iracionalno, nemoguće i besmisleno. Međutim, Marija Mandić kaže da je pogrešno psovke shvatati doslovno ili ih banalizovati i dodaje da često čuje rečenicu ′kakav smo to narod, kada psujemo sunce i svetinje′. To pokazuje nerazumevanje porekla psovke, jer ona jeste povezana sa najvećim svetinjama. 

PODSEĆAMO I NA OVU PRIČU:

„Imamo psovku ′jebô ti pas mater′. Pas je stara figura koja je bila pandan Bogu Gromovniku, a mater je bila Mater Zemlja. Ritualno-performativni koitus između mitskog Psa i Majke Zemlje imao je  ulogu da otera nečistu silu i obezbedi nesmetano spajanje Neba i Zemlje. Ujedno to je prema Borisu Uspenskom, ruskom semiotičaru koji je istraživao psovke, najstarija slovenska psovka, odnosno arhipsovka, koja se u živom govoru očuvala samo na slovenskom jugu. I zamislite da se pas održao u psovci od praslovenskog doba do danas. Zato mora da se pokaže razumevanje za tu arhaičnost koju ta psovka nosi” – smatra naša sagovornica. 

Od toga kada, koliko često i na koji način psuje zavisi utisak koji osoba stavlja na okolinu. Ako psuje da bi vređao druge, pa se ljudi u njegovom prisustvu osećaju neprijatno, to o čoveku govori da je bahat i grub. Psiholog Filip Tasić kaže da previše psovanja ukazuje i na veliku količinu besa i ljutnje koju osoba oseća. 

„Psovanjem prizivamo agresiju i ako previše psujemo radražujemo svoj nervni sistem, povećavamo puls, krvni pritisak, odnosno naprežemo svoje telo. U tom kontekstu nije zdravo. Sa druge strane, neke osobe koje su sklone potiskivanju emocija, za njh je korisno da se izraze, pa makar to bila i psovka” – dodaje psiholog. 

Za neke osobe koje ne psuju ili to bar izbegavaju javno da rade može se reći da dobro vladaju svojim nagonima. Isto tako, to može biti znak da skrivaju svoja prava osećanja i da su sklone pasivnoj agresiji, objašnjava Filip Tasić. 

Bez obzira da li se doživljava kao odraz nedoličnog i nekultrnog ponašanja ili način da se jednostavno i brzo izraze emocije, psovanje je deo folklora. Odavno već prisutno i u knjiženosti i u kinematografiji gde ima svoju ulogu i simboliku. U domaćem filmu „Marš na Drinu” u završnoj sceni glavni lik gine i na obali reke izgovara rečenicu „Drino, jebem ti”. Bila je to prva psovka upotrebljena u jugoslovenskom filmu i teško da bi bilo koja druga rečenica bolje opisala izrečeni očaj, bes i prkos.