Prvi pogled na Snežanu Zorić govori da je sa njom sve u redu. Međutim, njene ruke pričaju drugačiju priču. Njenu svakodnevnicu prati bol, a sa belim mantilima druži se češće nego što bi bilo ko želeo. 

Njena saga počinje sa dvadeset godina, kada joj je dijagnostifikovan Hočkinov limfom. Doktori su predvideli da ima svega deset odsto šanse da preživi noć. Snežana je tri godine provela na hemioterapijama i citostaticima, kako bi umirila ovo maligno oboljenje limfnih žlezda.  

Sve je bilo u redu nekoliko godina, a onda je primetila da se umara više nego što bi trebalo. Prolongirala je odlazak kod lekara jer je umor pripisivala radu na tri mesta. Poslušala je svoje telo, obratila se za pomoć i dobila dijagnozu – papilarni karcinom štitne žlezde sa metastazom. Bile su potrebne dodatne analize kako bi se pokazalo da li je kasno, da li ima prilike za borbu ili da su analize loše urađene i da je karcinom možda bezopasan.  

„Tada sam zanemela na osam dana, dok nije stigao rezultat CT skenera”, priseća se Snežana. 

Utvrđeno je da je u pitanju bilo ono najgore. Nakon dvadestak godina, karcinom se vratio. Usledila je operacija i terapija radioaktivnim jodom, na koju je postala imuna. Karcinom je ostao negde u telu. Krvna slika pokazuje da je tu, ali se ne može locirati.  

Pre četiri godine, sudbina joj je još jednom zakomplikovala život. Bila je neophodna hitna histerektomija, operacija koja je Snežani emotivno najteže pala. San o roditeljstvu naglo je bio ugašen. 

„Sa odstranjivanjem materice, uklonjen je i deo moje duše”, kaže. 

Kada bol dobije ime

Snežana je nakon operacije trpela snažne bolove. Svaki njen pokret, pa čak i pokret očiju, bio je propraćen bolom. Meseci su prolazili, nalazi su pokazivali da je sve u redu. Specijalisti su se češali po glavi, upućivali su Snežanu jedni na druge. 

Dijagnoza je stigla iz jedanaestog pokušaja – skleroderma uz Rejnoov fenomen. Pronalaženje dijagnoze za nju je na nekin način bio trijumf, jer je ona bila dokaz da bol koji oseća nije umišljen. 

„Laknulo mi je kada sam saznala kako se moja muka zove”, kaže Snežana. 

Ova retka autoimuna bolest čini da koža i vezivna tkiva budu tvrđi, jer telo luči više kolagena nego što bi trebalo. Svaka intenzivnija emocija, bez obzira da li je sreća ili bes, kao i hladno vreme, čine da se krvi sudovi na prstima skupe i prsti poplave. 

„Imam osećaj kao da je neko kroz moje telo provukao sajle. I to izaziva izuzetno jake bolove”, opisuje Snežana. 

Ako se ne vidi, ne znači da ne postoji

Snežana Zorić priča da se često dešava da nailazi na nerazumevanje, pa i od medicinskog osoblja, koji isprva ne poveruje da hrpa medicinskih papira pripada njoj.   

„To više ne doživljavam kao kompliment, već kao teret zbog kog moram da se pravdam za svoj izgled”, kaže. 

Ulazak u klimaks učinio je da se Snežanini simptomi pojačaju. Sam izlazak iz kuće, na hladan vazduh za nju je bolno iskustvo. Zbog toga je odlazak na posao, gde ne može da kontroliše okidače svoje bolesti, za nju naročito izazovno. 

„Naučila sam da funkcionišem sa bolom” 

Snežana Zorić ne pije lekove za bolove, iako ih trpi svakodnevno trinaest godina unazad. Vremenom bi se tolerancija na anagletike povećavala, pa bi bilo potrebno da uzima jače. Sada pije 11 vrsta lekova, a svaki ima svoje nuspojave. 

Bol pokušava da olakša uz pomoć fizikalne terapije. Analgetici će, kaže, trenutno smanjiti bol, ali uzrok ostaje nerešen. Sebi je darovala psihoterapiju jer su depresija i panični napadi bile prirodne posledice istorije njenih bolesti. 

Snežana nije imala prilike da bira da bude hrabra – ona je morala da bude hrabra kako bi preživela. 

Nije odustala od sebe. 

Insistirala je na pronalaženju uzroka njenih problema, iako su nalazi iznova i iznova pokazivali da je sve u redu.

„Da bi ostali živi posle svega ovoga, morate da budete hrabri i ludi, da naučite da verujete sebi i da ne odustanete”, savetuje.  

Njen oslonac je bio profesor Vladimir Baltić koga je upoznala sa prvom dijagnozom. Njegova podrška držala je Snežanu iznad vode. 

„On me je naučio da se iz takve dijagnoze podignem, da dišem, da hodam, da se smejem. Kad nisam verovala da mogu, nisam mogla da izdam njegovo poverenje, koji je verovao da mogu”, zahvalna je Snežana. 

PROČITAJTE I OVU PRIČU:

Profesor je preminuo 2021. godine. Njen suprug Božo postao je njeno rame za odmor i čvrst oslonac. 

Bolest je pratila nemogućnost takmičenja na tržištu rada, primanja sa kojima se jedva preživi i prijatelji koji su se udaljili. 

Ipak, zaljubljivanje je za Snežanu bio razlog za život. 

Nakon što je karcinom zalečen, bila je na samom dnu. Ostala je bez primanja, poslodavac joj nije uplaćivao doprinos za zdravstveno osiguranje, nije mogla da plati kiriju. Tada je naučila da prihvati stvarnost onakvu kakva jeste. 

„Samosažaljenje ne vodi nigde”, oštro će Snežana. 

Nije dozvolila da je bolest definiše. Pre desetak godina je otišla na Tajland gde je živela osam meseci. Tamo je savladala veštinu masaže i u Srbiju se vratila sa sertifikatima i zanatom u rukama. 

Sada, kada sa distance posmatra sve što joj se desilo, shvatila je da su se najgore stvari dešavale u najboljem mogućem trenutku. Da je bilo drugačije, veruje da ne bi preživela. 

Nakon što je gledala smrti u oči, shvatila je da se ne brine za dužinu svog života, nego za način na koji će to vreme ispuniti. Uvidela je da nema vremena da se bavi poslovima koje ne voli i da ne želi da odustane od toga da bude u potpunosti svoja.

„Mnogo je važnije živeti sa smislom, pa makar i kraće, nego prazan život dug 90 godina”, smatra Snežana.

Zbog toga je sa suprugom Božom kupila kuću na selu. Još joj samo ostaje da kupi kozu i zasadi baštu kako bi ostvarila svoj životni san.