Dva dana pred lokalne izbore koji će se održati u deset opština u Srbiji, atmosfera u javnosti je kao da se u najmanju ruku bira republička vlast. Od izbornog dana koji bi trebalo da bude odraz demokratije, očekuje se napetost, mogući sukobi i neregularnosti koje su pratile i prethodne izlaske na biračka mesta. 

Svaki takav događaj povećava frustraciju u društvu, a građani i građanke doživljavaju retraumatizaciju, kaže Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i članica inicijative Proglas. 

Kako biste opisali mentalno zdravlje društva u Srbiji?

Svi smo različiti i to stvara čitav dijapazon velikih individualnih razlika. Mentalno stanje je jako promenljivo, pa ga je teško odrediti i integrisati, jer se smenjuju pozitivna i negativna osećanja. Sve što nam se dešava je efekat prethodne akumulacije negativnih dešavanja. Da nije, sve što se desilo sa nadstrešnicom bi se mnogo brže razrešilo. 

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

U društvu koje hronično pati od nerešenih konflikata, na stare probleme nadovezuju se drugi i samo se još više produbljuju. Naravno, to dovodi do sve veće kulminacije nezadovoljstva, ali sa druge strane i do kolektivnog sagorevanja, jer se akutna trauma mnogo lakše podnosi i brže se razrešava nego hronična.

Ono što nas iscrpljuje je hronično stanje stresa, što dovodi do različitih mentalnih smetnji ili bar pada kvaliteta subjektivnog zadovoljstva životom. Mi psiholozi često koristimo i reč retraumatizacija. Stalno smo na ivici traume. Neko direktno doživljava traumatično iskustvo, a neko indirektno, recimo kroz medije ili kada izađe na ulicu. Svako takvo iskustvo je kao da čačkate po rani koja nije zarasla. 

Za razliku od početnog jedinstva, poslednjih meseci se među delom građana i studenata koji se zalažu za promenu vlasti, javljaju određene podele koje mogu da otežavaju dolazak do cilja.  Zašto je grupa koja ima zajednički cilj sklona podelama?

I druga strana pati od istih tih podela i mislim da je i među njima prisutan izrazit nivo animoziteta. Ne poznajem ljude, ali utisak mi je da se oni međusobno apsolutno preziru i ne podnose, ali moraju da se trpe, jer znaju šta mogu da izgube i to ih drži.

Toga mora da bude svesna i opoziciona javnost i da se trude da prevazilaze podele. Ne bi trebalo sve prebacivati na lične sujete, jer toga nažalost ima. Zatim postoji socijalni diskurs da razlike u mišljenju automatski znači podele i da smo suprotstavljeni jedni drugima. Razlike u mišljenjima treba da koristimo kao generator traženja dobrog zajedničkog rešenja, a ne ko je u pravu, a ko u krivu. 

PREPORUČUJEMO:

Sledeća stvar je podmetanje klipova u točkove, jer to odgovara vladajućoj strani da bi razbila jedinstvo. To je proizvod propagande vlasti koja lako manipuliše podelama i žao mi je što se ljudi tako lako pecaju. 

Ne volim greneralizacije, ali je činjenica da ne umemo da se nosimo sa razlikama u mišljenju, nego se to odmah shvati kao antagonizam.

Da li neizvesnost, nasilje i mogućnost sukoba kod ljudi izazivaju apatiju ili podstiču na akciju?

I jedno i drugo. Radili smo jedno istraživanje o tome kako proživljeno nasilje tokom protesta utiče na simptome posttraumatskog stresnog poremećaja ili na simptome postrraumatskog rasta, jer se i jedno i drugo dešava kod učesnika. Ako je neko imao traumatična iskustva, ako živi u lošijim socio-ekonomskim uslovima, porodica ga ne podržava, kod te osobe će izloženost nasilju dovesti do dodatne traumatizacije. 

Takođe, pokazalo se da najveća zaštita proizilazi iz kolektivnih akcija, zajedništva, utiska da se nešto zajedno radi i međusobno podržava. Tako da sve ovo što se dešava može da osnaži ljude i da dovede do pozitivinih, a ne samo negativnih osećanja. To deluje kao paradoks, da kada neko vidi nasilje, to ga pokreće na akciju, izaziva otpor, da ne želi to više da trpi. Zato su kolektivne akcije važne, da pokrenu ljude, da znaju da se ništa nije ugasilo, već da tinja i menja oblik. 

Da li primećujete razliku u načinu na kojih mlađe i starije generacije reaguju i prihvataju trenutnu društveno-političku situaciju?

Generacijske razlike uvek postoje. Međutim, čini mi se da je ovaj zajednički cilj i problem približio različite generacije. Mislim da smo redukovali naše uobičajene stereotipe o mladima i starima. Govorilo se da su mladi nezainteresovani, apolitični, usmereni na svoje lične ciljeve i nisu spremni na žrtve i posvećenost zajednici, a da su stari konzervativni i da su uz vlast. 

Ipak, na protestima se može videti sve suprotno od toga. Tu su zajedno, mladi štite stare, stariji podržavaju mlade. Ovo se odnosi na opozicioni deo društva gde su se generacije jako približile i to vidimo kroz kolektivne akcije. 

U čestim smenama emocija koje se dešavaju, kod ljudi se javlja i razočaranje i utisak da se ništa neće promeniti, da je još jedna šansa propuštena. Da li je razočaranje očekivano i opravdano?

Razočaranje može da bude odraz sagledavanja stvarnosti. Dakle, kada shvatimo da mnoge stvari nisu dobre i nisu se desile onako kako smo želeli i očekivali. To je prirodna reakcija na raskorak između očekivanja i onoga što se dešava. Problem nije u razočaranju, već u defetizmu, a to nije isto. 

Vi se razočarate, ali kažete: u redu, ovo nije uspelo, hajde da vidim šta može da bude drugačije. Podstiče na razmišljanje šta se može uraditi kako se ista stvar ne bi ponovila. Defetizam je gubitak nade i doživljaj da je sve propalo. Prividno može da bude odbrambeni mehanizam, jer ako se ništa ne očekuje, onda se nije moguće ni razočarati. Ali ako ništa ne očekujem, onda neću ništa ni uraditi. Defetizam nas vodi u pasivizaciju. 

Koje odbrambene mehanizme ljudi koriste da bi se zaštitili od neizvesnosti i frustracije koja je izazvana stanjem u društvu?

Jedno je izbegavanje. Zavuku se u svoja četiri zida, izbegavaju vesti, fokusiraju se na lične potrebe i to deluje kao zaštita. Recimo neutralnost koju je teško prihvatiti, ali nije teško razumeti. Lično zaista teško mogu da opravdan nečiju neutralnost u ovim okolnostima, ali razumem da ljudi imaju potrebu da se zaštite od izlaganja novim neprijatnostima i razočaranjima. Ali ne možemo da se štitimo od neprijatnih osećanja, moramo da prihvatimo da su ona deo života. 

PROČITAJTE I OVO:

Negativna osećanja, poput besa, mogu da imaju pozitivnu ulogu i da nas mobilišu. Međutim, ne smeju da nas preplave i da pobede racionalno razmišljanje. Od te preplavljenosti se možemo zaštiti zajedništvom i solidarnošću, kada sa ljudima delimo isto iskustvo, iste vrednosti, kada na ulici pomažemo jedni drugima. 

Kakve reakcije su moguće kao posledica trenutnih društveno-političkih prilika?

Ljudi imaju osećaj nemoći i nepravde. Svi smo najosetljiviji na nepravdu. Kada vam neko nešto namerno čini, onda vas taj osećaj pokreće. To može imati i destruktivne strane. Plašim se da se uz količinu nepravde koja se svakodnevno proizvodi na sve načine igra na ivici rizika da bes postane nekontrolisan. 

Ne znam da li vlast priželjkuje nasilje da bi imala opravdanje da primeni mnogo represivnije mere. To je karta na koju oni igraju, da pritiskaju, dok se bunt ne pretvori u nasilnu akciju. Nadam se da se to neće desiti, jer oni koji se zalažu za društvene promene vode računa o nenasilnosti i konstruktivnom rešavanju situacije.

Šta o pojedincima i vlasti govori to što nema problem sa tim što vlada u društvu koje je duboko podeljeno?

Iza toga stoje potpuno neskriveni interesi. To nisu samo materijalni interesi, iako su oni dominantni. I sama moć postaje interes, a to je verovatno proporcionalno iracionalnom unutrašnjem doživljaju nemoći i neadekvatnosti. Tu se javlja još jedan problem,  a to je gubitak osećaja za realnost. Kada je neko opijen vlašću i moći, gubi doživljaj realnosti, šta su mogućnosti, šta su granice. 

Do sada su prolazile stvari koje ni u jednom normalnom društvu ne bi mogle da prođu. To je prolazilo, jer nije moguće apelovati na vlast da promeni svoje ponašanje. Svako ko ima moć želi da je upotrebi, odnosno zloupotrebi u svom interesu i neće je se odreći dobrovoljno. 

Jedini normalan način da do promena dođe jesu izbori gde bi ljudi izlaznošću i odlučnošću pokazali volju koja ne bi mogla ni na koji način da se ospori.