U Srbiji, gde je tišina postala sumnjiva, postoje ljudi koji ne viču, niti se čuju. Najčešće to svesno rade. Ne zato što nemaju šta da kažu, već najčešće zato što su naučili koliko buka brzo pojede smisao. I dok se na ulicama vodi borba za istinu, pravdu, sećanje ili samo osećaj da se još nešto može promeniti – oni ostaju po strani. Ne zato što su ravnodušni, već zato što biraju da posmatraju, da dišu između dve krajnosti.

O svojim razlozima retko govore javno — najčešće tek u poverenju, u razgovorima koji ne završavaju u beleškama.

Mnogi od tih tihih razgovora imaju sličnu nit: ljudi koji su nekada glasno i otvoreno bili deo borbe za promene danas biraju oprez. Neki od njih bili su deo pokreta poput Otpora koji je pomogao da se 2000. godine sruši Miloševićev režim, ili su stajali u masama tokom ranijih prelomnih trenutaka, duboko verujući u obećanje petog oktobra i svega što mu je prethodilo. Tada su nosili ogroman teret: organizovali, pružali otpor, gurali istoriju napred. 

A danas oklevaju. Ne zbog apatije, već zbog teško stečenog straha da bi ponovno ulaganje sebe moglo za nekoliko meseci ili godina završiti novim slomom. Za njih, povlačenje nije beg.  To je način da sačuvaju energiju i odlučnost koju još imaju, da je sačuvaju za trenutak kada budu osećali da njihov angažman zaista može da ima smisla. 

Mnogi od njih jednostavno čekaju izbore, verujući da je to trenutak u kojem njihov glas ima stvarnu težinu.

Jer društvo danas živi na tankoj liniji između glasa i tišine, između onih koji izlaze na ulice i onih koji ostaju u radionicama, kancelarijama, učionicama. Između njih postoji nevidljiva većina, koje ne bira tabor, ali svakog dana bira ono ‘nešto’ što ostale dve strane ne mogu da shvate i prihvate. Njihova neutralnost najčešće nije odsustvo stava, već ogledalo društva koje je naučilo da se boji vlastitog glasa i senku. 

Ovo je priča o onima koje u društvu, koje se već odavno deli brže nego što ume da razume, nazivaju neutralnima.

Aleksandar je jedan od njih.

Aleksandar: Tišina radionice

U zemlji u kojoj se svako mišljenje mora svrstati u tabor, Aleksandar bira da ga nema. Ne zato što ne zna, već zato što zna mnogo toga. Držanje po strani mu je postala jedina preostala sloboda i, kako sam kaže, kratka pauza između dve svađe koje viđa na ulicama, u medijima, na društvenim mrežama.

U njegovoj radionici miris ulja i benzina meša se sa domaćom kafom iz velike šolje. Motor bruji, radio svira tiho, a vrata su širom otvorena prema ulici kojom prolaze ljudi i vesti. Aleksandar ima trideset godina i radi kao automehaničar u jednom vojvođanskom gradu koji ovde nećemo imenovati. On to i sam ne bi želeo. Kaže da je mir najveći luksuz koji mu je ostao.

„Sve je kod nas politika“, kaže. „Čak i kad popravljaš auto, odmah te pitaju ‘čiji si’.“

Odrastao je uz fabrike koje su se gasile jedna po jedna, uz priče o radničkom ponosu i sindikatima koji više skoro da ne postoje. Njegov otac je radio u pogonu koji je propao tokom privatizacije. „On je barem znao ko mu je krivac“, kaže Aleksandar. „Danas se više ne zna.“

Ne gleda televiziju, ne veruje portalima. Vesti su mu, kaže, postale kao šum. „Kada stalno slušaš istu buku, više ni ne znaš odakle dolazi. Samo ti zuji u glavi“, dodaje.

Često mu govore da je apatičan. On odgovara da nije. Kako kaže, umoran je od toga da uvek u svemu mora da bira. „Jedan moj drug bio je na protestima. Sad ne može da nađe posao jer svi znaju da je bio tamo. Drugi, koji je ćutao, kažu da je kukavica. A ja tražim odgovor na pitanje: ako moraš da biraš između etikete i plate da preživiš, šta biraš?“

Nekada, kad zatvara radionicu, pogleda nebo kroz oblake dima i prašine. Motor se još uvek hladi, tiho, kao da jedva diše. Kaže da tada razmišlja o svemu što se dešava, ali ne vidi svoje mesto u tome. „Neću da biram strane, ali isto tako znam da neću ni da zatvaram oči. Ne znam kako drugačije da objasnim ovaj moj stav…“

Možda je baš to njegov oblik otpora: pokušaj da sačuva makar malo tišine u vremenu koje to sve manje dozvoljava. 

O ovakvim, tihim oblicima unutrašnjeg otpora pisao je belgijski antropolog Stef Jansen, profesor na Univerzitetu u Mančesteru. U radu „Ulice Beograda: Urbani prostor i protestni identiteti u Srbiji“, zasnovanom na terenskom istraživanju protesta u Beogradu u godinama 1996–1997, ukazao je na to kako se otpor često rađa ne na trgovima, već u svakodnevici, u ulicama, stanovima, pa i u tišini dnevnih soba.

Aleksandrova radionica možda i nije takav prostor, ali u zemlji u kojoj se ćutanje često smatra lojalnošću, i tišina može postati mesto u kojem otpor počinje da se oblikuje.

Zemlja u kojoj i tuga postaje politička

Bio je 1. novembar 2024. U Novom Sadu u 11.52 srušila se nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice. Šesnaest ljudi je poginulo. U sekundi je metalna konstrukcija pretvorila svakodnevicu u užas.  Grad je odjednom postao simbol nebrige i metafora korupcije koja se ne vidi, ali je svi osećaju. I svi ćute. Dok ne ubije.

Dok su vatrogasci i hitne službe izvlačili tela, zvaničnici su se smenjivali pred kamerama. Pre nego što su istražitelji stigli na lice mesta, tabloidi su već imali krivce, a zvaničnici tvrdili da nadstrešnica nije ni bila predmet rekonstrukcije. Vrlo brzo se, naravno, pokazalo da su lagali.

Ali ljudi su već počeli da izlaze na ulice. U tišini. Bez govora, bez parola. Samo sa cvećem i svećama, sa pogledima u zemlju i jednim pitanjem u očima: kako smo došli dovde?

💡 PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. 👉 DONIRAJ OVDE!

Novi Sad je te večeri postao simbol kontinuiteta, ne samo tragedije, već i upornosti društva koje, i pored straha, još uvek ume da izađe napolje. Pre njega, tokom poslednje tri decenije, Srbija je svedočila raznim protestima. Svaki od tih protesta imao je istu nit: pokušaj da se probudi društvo koje je naučilo da ćuti. Ponekad glasno, ponekad u tišini, građani i građanke su iznova pokušavali da pomere prag normalnosti — samo da bi se, posle svake pobune, vratili u isto stanje iscrpljenosti i neverice.

A onda je, posle pada nadstrešnice u Novom Sadu, tišina ponovo pukla i to zahvaljujući studentima i studentkinjama. U danima koji su usledili, blokade fakulteta i mirni protesti su se širili iz grada u grad, s univerziteta na univerzitet, iz urbanih sredina u ruralna mesta.

U decembru iste godine, na ulicama je bilo više od 80.000 ljudi u tri najveća grada: Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Prvog februara 2025. novosadski studenti su organizovali protest na tri mosta, dok je 15. marta u Beogradu protest je pre nekim procenama okupio čak oko 300.000 građana. 

Kako navodi Helsinški odbor za ljudska prava u izveštaju „Studentski i građanski bunt: Strah je promenio stranu“ , studentski protesti mobilisali su društvo koje je decenijama bilo apatično i nesklono otporu. Iako još uvek bez jasno artikulisane alternative vlasti, studentska pobuna postala je okidač za širi društveni bunt, početak dugotrajnog i teškog procesa uspostavljanja sistema vrednosti i političke odgovornosti. „Bez nove društvene i političke paradigme, bez novog referentnog sistema vrednosti, teško je zamisliti poraz Vučićevog režima u postojećim okolnostima,“ zaključuje se u izveštaju.

Taj dokument sažima ono što se na ulicama već osećalo: da otpor u Srbiji danas nije organizovan, ali jeste uporan; da možda još nema lidera, ali ima svest da je ćutanje postalo nepodnošljivo.

O etičkoj teži kada se čovek odluči da ostane po strani

Ali dok jedni glasno traže promenu, drugi ćute. Možda iz straha, možda iz nemoći, jer svaka reč u ovoj zemlji može biti pogrešno protumačena. Baš kao što Aleksandar bira tišinu, a u njoj nije sam. Njegovo ćutanje deo je šire slike, društva u kojem se svaka nijansa svodi na krajnost, a svaka reč meri kroz navijačku logiku. 

Liniju razgraničenja između glasa i tišine, između odgovornosti i prećutkivanja, posebno problematizuje češki filozof Tomaš Kobližek, koji smatra da se o pojmu „polarizacija“ u savremenom društvu često govori pogrešno, kao da su suprotne strane jednake, kao da svaka ima deo istine.

„Koristimo reč ‘polarizacija’ kao da se radi o simetriji. Ali u stvarnosti, konflikti često nisu simetrični. Neke strane su moćnije, glasnije, imaju monopol nad medijima i jezikom“, kaže on. „Zato je pogrešno tvrditi da su svi podjednako krivi za podele. Kada to uradimo, zapravo prebacujemo odgovornost i na one koji možda pokušavaju da reše konflikt.“

Prema njegovom tumačenju, neutralnost nije uvek na mestu. „Ako znamo ko zloupotrebljava moć, a pravimo se da ne vidimo, to nije neutralnost, to je saučesništvo u nečinjenju“, kaže češki filozof.

Ipak, Koblížek naglašava da nije svaka tišina isto značenje ćutanja. „Postoji razlika između onih koji ćute jer beže od odgovornosti, i onih koji ćute jer bi za njih i njihove najbliže govoriti predstavljalo egzistencijalni rizik. Pitanje je da li iko može da traži od njih da javno istupe sa kritikom“, navodi ovaj filozof.

Kada tišina postane otpor

Socijalni antropolog Aleksandar Bošković smatra da fenomen političke neutralnosti nije iznenađenje, već prirodan obrazac ljudskog ponašanja. „Ljudi po prirodi imaju različita stanovišta. Nikada nismo razmišljali unisono“, kaže on. „Ono što se danas naziva neutralnošću samo je još jedna opcija — način da se ne bude ni za ni protiv, ili istovremeno i za i protiv.“

Prema njegovom tumačenju, neutralnost ne mora značiti apatiju, već racionalan pokušaj pojedinca da pronađe bezbedno mesto u svetu koji od njega traži da zauzme stranu.
„U društvima visokog konflikta, ljudi biraju ono što im omogućava da prežive. I to je racionalna odluka, čak i ako spolja izgleda kao povlačenje“, primećuje ovaj stručnjak.

Na Boškovićevu antropološku analizu tišine kao racionalne reakcije nadovezuje se Tomaš Kobližek, ističući da tišina u savremenim društvima nije uvek lični izbor, već posledica sistemskog zamora.

„Tišina nekih ljudi ponekad je rezultat manipulacije u informacionom prostoru. Dezinformacione kampanje danas često namerno plasiraju publici međusobno protivrečne informacije, zatrpavaju je, pa ljudi gube interesovanje za temu, umorni su i više se ne oglašavaju“, promišlja ovaj filozof.

To je stanje u kojem ljudi ne veruju nikome, ne zato što su glupi, već zato što su iscrpljeni, dodaje. 

Kobližek dodaje da ćutanje ovde može biti i rezultat namernog obmanjivanja, čiji je cilj da se dovede u pitanje svaka činjenica i da se sve prikaže kao relativno. „Ljudi tada imaju manju sklonost da se jasno oglase protiv nepravde, kada im se ta nepravda predstavlja kao nepravda samo iz jednog određenog ugla“, zaključuje češki filozof.

Ali neki ljudi koji drže distancu ponekad zaista izbegavaju odgovornost, baš kao što neki ljudi koji izlaze na ulice nose promišljene, refleksivne stavove koji daleko prevazilaze slogane. Obe istine mogu istovremeno postojati. 

Jer stvarnost retko kada postoji u binarnim okvirima. Oblikuju je različiti pragovi straha, umora, hrabrosti i brige. Između tišine i protesta postoji širok spektar ljudskog iskustva – i nijedno se ne uklapa uredno u kategorije koje pokušavamo da nametnemo.

Pripisana tišina

Automehaničar Aleksandar je odabrao ćutanje. Ali postoje i oni koji ga nisu birali, već im je pripisano. Ljudi čije se ćutanje tumači kao znak lojalnosti, a svaka reč kao dokaz pripadnosti.

U nekom drugom gradu, u drugom kontekstu, postoji osoba o kojoj se mnogo zna, ali se gotovo ništa ne čuje. Radi u javnoj ustanovi, ne iz uverenja, već iz profesije. Godinama pokušava da posao održi iznad politike: da rezultati govore umesto izjava.

Ali u zemlji u kojoj i tišina ima boju, to nije dovoljno.

„Nazvali su me da sam ‘njihova’ osoba“, kaže. „A niko me nije pitao šta mislim.“

„Naravno, ovde ne možete pobeći od politike, ni kad mislite da s njom nemate veze“, kaže. „Ako ne podržavaš ni jednu stranu, odmah si ‘njihova’ osoba. A ako kažeš bilo šta — opet si ‘njihova’, samo onih drugih“, govori smireno, ali svaka rečenica ima težinu. 

„Polarizacija se ne vidi samo u medijima. Ona ulazi u porodične kuće, kancelarije, u sale, u hodnike, u odnose među kolegama. Ljudi se više ne pozdravljaju, ne piju kafu zajedno. Sve postaje znak — i govor i tišina.“

„Nisam ni za ni protiv“, kaže. „Samo pokušavam da podržim rad, ljude, instituciju, neki minimum normalnosti. To je moj otpor. Moj odgovor. Da ne odustanem.“

Ponekad se, dodaje, zapita da li greši. „Svi očekuju da se svrstam. A ja ne mogu da lažem. Ne mogu da vičem ako ne verujem u to. I onda me proglase kukavicom. Ili saradnikom. A ja samo pokušavam da preživim da bih sačuvala ono malo dostojanstva u radu, međuljudskim i kolegijalnim odnosima i svom okruženju“, kaže glasom koji počinje da treperi.

Ćuti kad joj dođu političari, ćuti kad je prozivaju građanski aktivisti. „Svako te gleda kao neprijatelja ako nisi s njima. A čiji sam ja neprijatelj? Ja samo želim da radim svoj posao,“ zastaje i spušta glas. „Često sebi postavljam pitanje koje su moje granice, koliko ću vremena moći da etički i psihološki podnesem rad u takvom nezdravom okruženju. Pre svega, treba misliti na svoje zdravlje. Nekad pomislim da odem. Ali ako odemo svi koji pokušavamo da radimo pošteno, ko će ostati? Ko će čuvati institucije koje još uvek dišu?“

Iza te tišine ne stoji strah, već iscrpljenost. „Ja nisam neutralna osoba“, kaže. „Samo se više ne objašnjavam.“

Antropolog Bošković podseća da je u Srbiji politička komunikacija decenijama zatvorena u sopstvene mehure. „Stranke i pokreti se gotovo isključivo obraćaju svojim pristalicama. Retko ko pokušava da pridobije neodlučne, a još ređe one koji su neutralni — i to je pogrešno“, kaže on.

Zato se, dodaje, neutralnost često pogrešno shvata kao pasivnost, iako ona u sebi sadrži trag otpora — pokušaj da se sačuva normalnost i distanca u svetu zasićenom agresijom.

„Kada ste pritisnuti sa svih strana, povlačenje postaje način da sačuvate unutrašnji mir“, objašnjava Bošković. „To su ljudi koji ne žele da budu deo buke. I to jeste politički stav.“

Dodaje da društveni gnev prema ‘neutralnima’ često dolazi iz osećanja nemoći. „To se vidi i u umetnosti. Lars fon Trir u filmu Evropa iz 1991. godine prikazuje Nemačku posle Drugog svetskog rata, gde sveštenik kaže da Bog podržava i pobednike i poražene,  ali ne podržava neutralne. To je, naravno, aluzija na Dantea i njegovu rečenicu da za one koji ostanu neutralni u vremenu moralne krize postoji poseban krug pakla”, interpretira antropolog.

Upravo ta poruka danas često odzvanja u govorima, naslovima i na društvenim mrežama, a upućena je onima koje nazivaju „neutralnima“. Ali takav stav, kaže Bošković, ne proizlazi iz moralne nadmoći, već iz osećaja nemoći onih koji viču, jer ne mogu da promene sistem, pa traže krivce među onima koji ćute. „U stvarnosti, tišina često nije izdaja, nego način da se preživi u prostoru u kojem su obe strane podjednako nasilne — samo s različitim predznacima.“

Dodaje i da se povlačenje iz javnog života može u nekim slučajevima razumeti kao simbolički čin otpora. 

„Kada ste pritisnuti agresijom sa svih strana, povlačenje je racionalan odgovor, pokušaj da se sačuva ‘normalnost’ i bezbednost. Tokom devedesetih mnogi u Srbiji su živeli u ‘unutrašnjoj emigraciji’. Danas se taj obrazac ponavlja, samo u digitalnom svetu, na mrežama prepunim mržnje i buke“, kaže socijalni antropolog.

I zaista, u društvima poput srpskog, gde se granice između javnog i privatnog neprestano brišu, tišina često postaje poslednje utočište racionalnosti. Bošković se poziva na Maks Vebera, koji je još početkom 20. veka pisao o različitim tipovima racionalnosti i o tome kako ljudi u složenim društvima donose odluke koje su, iz njihove perspektive, uvek logične.

„Oni koje zovemo neutralnima donose racionalne odluke, odnosno ponašaju se onako kako im se čini da je najbezbednije. To ne znači da su protiv promene, već da biraju kako da prežive u haosu“, dodaje antropolog.

Takvi obrasci, kaže, nisu novi. Istoričarka Latinka Perović pisala je o tome kroz prizmu „unutrašnje emigracije“ i sukoba između „dominantne i neželjene elite“ u srpskom društvu. „Još od kraja 19. veka, liberalne i prosvetiteljske tendencije bile su potisnute, obeshrabrene. Ljudi koji su pokušavali da menjaju društvo često su završavali u tišini — ne zato što nisu imali šta da kažu, već zato što ih niko nije hteo čuti“, kaže Aleksandar Bošković.

 Jasmina: Glas koji razume i ćutanje i krik

Jasmina Mihnjak iz Novog Sada ima stav. Učestvovala je na protestima devedesetih i nikada nije prestala da veruje da promene počinju od pojedinca. Ipak, danas, posle svih talasa besa i razočaranja, ona više ne viče.

„Ne zato što se slažem sa onima protiv kojih sam nekada vikala“, kaže. „Već zato što sam naučila koliko vika lako postane odjek onoga protiv čega se boriš.“

Psihološkinja je po profesiji, i zato svaki društveni lom vidi i kao produženu traumu. „Ovo što živimo nije samo politička kriza, to je produženi stres, kolektivni umor. Ljudi više nemaju kapaciteta ni da se ljute, ni da veruju. I zato se povlače u svoje male mikrosvetove, prave lične zone preživljavanja. To nije apatija, to je psihološka samoodbrana“, smatra.

Za nju je ćutanje ponekad jedini način da sačuva ono malo unutrašnjeg mira koji je preostao.

„Mir više nije luksuz, nego pitanje mentalnog zdravlja. Kada stalno živiš u buci, moraš da pronađeš svoj tihi prostor, makar u sebi. U suprotnom, poludiš“, dodaje.

Jasmina često govori o pucanju veze razumevanja.

„Izgubili smo sposobnost da vidimo stvari očima drugih. Čak i kad znamo da je neko u pravu, ako nije ‘naš’, ne želimo da ga čujemo. Na društvenim mrežama više nema dijaloga, samo eho. Ljudi pišu da bi se čuli, ne da bi razgovarali“, kaže.

Upoređuje sadašnje proteste sa onima iz svoje mladosti.

„Devedesetih smo imali osećaj zajedništva, makar u borbi protiv nepravde. Danas ima više energije, ali i više frustracije. Mladi su odrasli u buci, u društvu u kojem svaka emocija biva ismejana ili instrumentalizovana. I zato ih razumem. Neki viču iz nemoći, neki ćute iz zaštite. Obe reakcije su ljudske“, dodaje.

Iako je često na protestima, Jasmina kaže da više ne ide uvek. 

„Smeta mi ta nova moralna isključivost. Kao da svaka strana misli da ima monopol na istinu. A mene zanima dijalog, ne pobeda“, kako ovo izgovara, zastaje. 

Jezik koji razdvaja

„Najtužnije mi je što niko s one druge strane — s ulice, iz pokreta — nikada nije došao da razgovara onima protiv kojih se bore. Da pita: ‘Kako vi vidite ovu zemlju?’ Kao da razgovor više nije opcija“, kaže Jasmina za koju protesti nisu kraj, već kratki tren kada društvo nakratko progovori pre nego što ponovo utihne.

„Važno je da u toj buci ne izgubimo glas razumevanja. Jer ako zaboravimo da čujemo jedni druge, ponovo ćemo se probuditi u tišini — samo još praznijoj“, dodaje.

Na kraju krajeva, kaže, ne treba nam više krikova. 

“Treba nam da ponovo naučimo da pričamo. Da priznamo da niko od nas nije samo u pravu — i da je ponekad tišina jedini način da ponovo čujemo druge“, smatra ova psihološkinja.

Upravo o tome govori i filozof Tomaš Kobližek kada kaže da rešenje ne može doći kroz još glasniji sukob, već kroz promenu jezika. „Polarizacija često opstaje zato što oni koji govore, više ne koriste reči da bi razmenili ideje i stavove, nego da bi prezentovali sopstveni identitet. U dijalog ne ulazimo sa željom da nešto kažemo i nešto čujemo, već samo da pokažemo ko smo. Zato su konflikti često statični“, kaže ovaj filozof.

„Polarizacija se završava onda kada prestanemo da govorimo o drugima i počnemo da govorimo sa drugima“, kaže češki filozof i dodaje da je teško reći da li postoji neki drugi put.

Ova priča nastala je uz podršku i mentorsku pomoć organizacije Transitions, u okviru programa Complicating the Narrative.