Pre nekoliko godina Kristina i Nikola Dževerdanović iz Novog Sada svoju uobičajenu, dugu šetnju završili su donošenjem jedne od najvažnijih odluka u životu. Nakon pet godina zajedničkog života i neuspele vantelesne oplodnje, znali su šta treba da urade kako bi ostvarili veliku želju da postanu roditelji. 

„Spontano sam toga dana rekla „šta misliš o tome da usvojimo dete”. Nikola se složio istog momenta, kao da smo o tome već mnogo puta pričali. A nismo. Nikada do tada. Rekao je: želim, znamo li nešto o tome” – priča Kristina Janjović Dževerdanović.

Nisu znali ništa, osim adrese na kojoj mogu da saznaju sve što im je nepoznanica. Već sutradan su, kaže Kristina, bili pred vratima Centra za socijalni rad, informisali se i započeli proceduru. Nakon dve i po godine postali su roditelji tada jedanaestomesečne Vike. 

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Proces usvojenja traje dugo, ali naša sagovornica navodi da o odustajanju nisu razmišljali. Bez predrasuda i slušanja tuđih priča, saveta i iskustva strpljivo su čekali poziv. Znali su i da postoji moguće da im želja ostane neispunjena.

„Upozoreni smo već prvi prvom razgovoru da postoji šansa da nas nikada ne pozovu za dete i da ga nikada ne usvojimo. Ali šta možete da izgubite? Vreme? Ne gubimo ništa ako uđemo u proces i pokušamo. Dajemo šansu i sebi i nekom detetu, ako nam je namenjeno da postane deo naše porodice” – dodaje Kristina. 

Proceduru usvajanja ne ocenjuje kao tešku i komplikovanu. Priseća se da su tih dana bili pod adrenalinom, pa im ništa nije bilo teško ni obeshrabrujuće. Postupak usvojenje poredi i sa vantelesnom oplodnom za koju kaže da je u svakom pogledu teža i stresnija. Ipak, priznaje da je bilo straha. 

“Strahovi su počeli da se javljaju kada je na red došla obuka, odnosno škola roditeljstva. Tek tada smo suočeni sa traumama te dece i njihovim životnim pričama. Nije nas to pokolebalo. Oboje smo jednako želeli usvojenje i u tim strahovima jedno drugome bili najveća podrška” – ističe Kristina. 

Kada je Vika stigla kući, bilo je potrebno prilagođavanje, ali i taj period Kristina opisuje kao jako lep. Izazovno je, kaže, kada u bilo koju porodicu dođe novi član. Potreban je period privikavanja i upoznavanja. Njihova ćerka je prvih jedanaest meseci provela u domu za decu bez roditeljskog staranja i to je, čak i na tako malu bebu, ostavilo traga. 

„Stigla je sa navikama samoumirivanja koje nije bilo nimalo lako gledati. Udarala je leđima u krevetac ili od zid svaki put kada bi bila uznemirena, a nije plakala. Trebalo je vreme da nauči da joj više nije potreban zid, da sada ima mamu i tatu, da ima naš zagrljaj” – navodi Kristina.

Usvojenje je plemenito, ali pravno i birotehnički veoma zahtevno

U Srbiji postoji Jedinstveni registar usvojenja koji sadrži podatke o parovima koji su podobni da budu usvojitelji, ali i deci koja mogu biti usvojena. 

Usvojenje ima jedan primarni cilj, a to je najbolji interes deteta, ističe Biljana Drakulić, direktorka Centra za socijalni rad u Bačkom Petrovcu. Zato su propisani jasni uslovi kojih se službe doslovno moraju pridržavati što nužno dovodi do dugotrajnog i zahtevnog perioda čekanja na usvojenje. 

Dete mogu da usvoje i bračni i vanbračni partneri, ali starosna razlika između usvojitelja i dece ne sme da bude manja od 18, niti veća od 45 godina. 

„Propisivanje donje starosne granice ima za cilj da spreči donošenje nepromišljenih odluka o zasnivanju usvojenja od strane suviše mladih bračnih parova. Takođe, znatna razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika smanjuje izgleda se dete integriše u porodicu” – objašnajva Biljana Drakulić.

Parovi koji izraze želju za usvojenje prvo podnose pismenu molbu uz niz ličnih dokumenata i uverenja. Nakon toga slede postupci pripreme i procene budućih usvojitelja. Procenu sprovodi stručni tim kroz više intervjua i poseta porodičnom domu. Ovo verovatno i najsloženiji deo postupka, ocenjuje Drakulić, jer treba utvrditi da li je par podoban za usvojenje i šta im je glavna motivacija. 

„Pozitivna motivacija za usvojenje bi bila da dete predstavlja značajan cilj u životu, da žele pomoći nekom detetu u odrastanju, da imaju potrebu da pruže i prime ljubav. Neprihvatljiva motivacija bila bi da žele preko usvojenog deteta da ostvare neke svoje ambicije, da spasu brak, obezbede sebi pomoć u starosti ili nadomeste gubitak vlastitog deteta” – kaže direktorka Centra za socijalni rad u Bačkom Petrovcu. 

Usvojitelji moraju da prođu i obavezan program obuke, odnosno pripreme za usvojenje koji može da traje i nekoliko meseci. Tek nakon toga dobijaju pozitivno mišljenje, upisuju se u Jedinstveni registar usvojenja i čekaju poziv. 

Koliko vremena će proći dok ne dobiju vest da su postali roditelji zavisi i od uslova koje su naveli u zahtevu. Naime, svaki par ima mogućnost da navede uzrast ili druge karakteristike deteta koje žele da usvoje. Pravilo je da deca starija od deset godina moraju da daju svoju saglasnost za usvojenje, dok u zahtevima najviše interesovanja ima za usvajanje beba. 

„Usvojitelji obično imaju svoju viziju deteta, znaju koje dete žele da usvoje, preispitali su to između sebe mnogo puta. Međutim, pitanje je da li takvo dete postoji u registru. Dešava se i da odustanu kada dobiju neki podatak o detetu” – kaže Drakulić. 

U Bačkom Petrovcu trenutno nema nijedan otvoren zatev za usvojenje. U manjim mestima ovo nisu česti postupci, navodi Biljana Drakulić. U poslednjih deset godina u Bačkom Petrovcu se samo jedna porodica odlučila za ovaj humani čin. U različitim vremenskim razmacima usvojili su dvoje dece. 

Predrasude i nerazumevanje najbliže okoline su i dalje prisutne i to može biti jedan od razloga zbog koje se parovi ne odlučuju za usvojenje. Kada se tome doda i postupak koji dugo traje, jasno je zašto i dalje ima mnogo dece koja godinama čekaju da instituciju u kojoj borave zamene porodičnim domom. 

„Usvojenje je ključna stvar u životu deteta i zato sve mora da se odradi temeljno, svi procesi da budu završeni. Parovi koji podnesu zahtev, oni su raščistili sa svim predrasudama i, ako postoje, negativnim reakcijama okoline” – smatra Biljana Drakulić. 

I Kristina Janjović Dževranović smatra da su predrasude veliki neprijatelj usvojenja. Upravo zbog toga na društvenoj mreži Instagram otvoreno deli svoje iskustvo, a priprema i knjigu u kojoj će opisati put kojim su prošli. 

Kaže da se u društvu teško prihvata ono što nije deo kalupa, a ljudi češće poveruju u negativne izuzetke, nego u brojna pozitivna iskustva usvojitelja. Smatra da je malo informacija o postupku usvojenja i da je potrebno mnogo više razgovora, edukacije i zajedničkog rada na rušenju tabua koji su vezani za usvajanje dece. 

„Porodice su se masovno odricale sinova i ćerki koji se odluče na usvajanje. Sve dok je nama važnije ko će naslediti porodičnu kuću, a ne da li će naše rođeno dete biti srećno, ovo se na žalost neće promeniti” – ističe Kristina Janjović Dževrdanović i dodaje da je zbog preseljenja u drugu državu samo na čekanju njihova želja da usvoje još jedno dete.