Na njivama širom Srbije traju radovi kako bi se na vreme kraju privela prolećna setva. Loša iskustva sa sušom, koja je proteklih godina umanjila prinos, primorala su poljoprivrednike da među kulture koje seju ubace i uljarice, posebno suncokret, koji je otporan na sušu. 

Cene setve svake godine rastu, kaže u intervjuu za Storyteller Žarko Galetin, agrarni analitičar. To je razlog zbog kojeg su neki poljoprivrednici odlučili da ne ulažu sredstva čak ni u obavezne mere, poput đubrenja zemljišta, čime u startu umanjuju svoj prinos. 

Da li su suše poslednjih godina bile razlog da poljoprivrednici menjaju setvenu strukturu?

Unazad četiri godine smo imali jako loše agrometeorološke uslove. Usled visokih temperatura i malo padavina, proletnji i letnji usevi – kukuruz i soja, kao najosetljivije kulture, pretpele su najveću štetu. Imali smo izuzetno velike pobačaje i kod kukuruza i kod soje. Prvi odgovor poljoprivrednika, rukovodeći se tim iskustvom, bio je da polako menjaju setvenu strukturu. Okreću se kulturama koje su otpornije na sušu, to je pre svega suncokret. 

Za kukuruz se dugo mislilo da je otporna i žilava kultura. Međutim, očigledno ni ona ne može da podnese ovako visoke temperature i nedostatak vlage. Kukuruzu je u toku vegetativne godine potrebno između 650 i 700 litara kiše po metru kvadratnom. Ove poslednje četiri godine imao je više nego duplo manje. 

Sa druge strane, pšenica kod koje se usev skida krajem juna, početkom jula meseca imala je veoma dobar prinos. Zato je jesenas posejana na oko 610 000 hektara i iz godine u godinu su sve veće površine pod pšenicom. Svakako setva pšenice je jeftinija, pa se i poljoprivrednici više okreću ovoj kulturi. 

Da li će promena setvene strukture uticati na potrebu za većim uvozom određenih kultura?

Što se tiče domaćih potreba za kukuruzom, mi smo i prošle godine u ekstremno lošim vremenskim uslovima mogli da zatvorimo naše bilanse, jer je izvoz spao na jako male količine. Soju uvozimo i verovatno je neće biti dovoljno ni ove godine. Pretpostavka je da će soja ove godine biti zasejana na oko 100 000 hektara i ako je prinos oko dve tone po hektaru, kakav je bio prošle godine, to je malo. 

Za većinu tih bazičnih poljoprivrednih kultura neće biti potrebe za uvozom, jer Srbija ima dovoljno za svoje potrebe. Mi smo u vrhu Evrope što se tiče hektara obradivih površina po glavi stanovnika, jer imamo oko 0,5 hektara po glavi stanovnika. Takođe, u Srbiji se proizvodi više žitarica nego u svim zemljama bivše Jugoslavije zajedno. 

Osim suše šta još utiče na izbor kultura koje će poljoprivrednici da seju i koliko je ta odluka rezultat navike?

Ima i toga. Mnogi poljoprivrednici ne mogu da zamisle da u svojoj setvenoj strukturi nemaju kukuruz. Klasika je kukuruz, pšenica, soja, suncokret, ima i šećerne repe koja se seje na površini do 50 000 hektara. 

Na izbor šta će da seju utiče profitabilnost, a zatim činjenica da li i koliko može da utiče na to da umanji posledice vremenskih prilika. Ako nema zalivnog sistema, a u Srbiji ga nema ni 5% zemljišta koje se obrađuje, poljoprivrednik može samo da gleda kolika će šteta da bude. 

Kao i svako, poljoprivrednici vole da upravljaju svojim biznisom i da ga kontrolišu. Da bi to uradili, oni moraju da imaju tehičke uslove, mislim na zalivne sisteme, a kod voćarstva, to su protivgradne mreže. Staklenička proizvodnja odvija se u potpuno kontrolisanim uslovima i te kulture ne zavise od vremenskih prilika. Ali ako hoće u sve to da investira, mali broj poljoprivrdnika kod nas za to ima para. 

Da li se novčana sredstva u Srbije češće ulažu u održavanje poljoprivredne proizvodnje, a manje u njen razvoj?

Naš agrarni budžet ima jedan deo koji se odnosi na subvencionisanje kamata, ima deo koji se odnosi na podrške investicijama, ali to je veoma malo. Agrarni budžet koji imamo odnosi se na poljoprivredu danas, da se sada pomogne poljoprivrednicima, a na investicije i na ulaganje u poljoprivredu sutra, o tome se ne misli. Preko agrarnog budžeta se samo zapušavaju rupe, a to nije dugoročno rešenje. 

Dugoročno rešenje je da se poljoprivreda uvede u organizovan sistem. Niko ne može protiv prirode, ali se uticaj vremenskih prilika može svesti na minimum. Nepostojanje dugoročne strategije je problem naše poljoprivrede. Očekuju se brzi rezultati, a u poljoprivredi to ne može. 

Usled nedostatka finansijskih sredstava, poljoprivrednici neretko nisu u mogućnosti da sprovedu osnovne agrotehničke mere. Kako na njihovo poslovanje utiče i to što ne znaju da li će prodati ono što proizvede?

Sve su to sistemski problemi. Ne sme se desiti da poljoprivrednik ne može da kontroliše svoj biznis. Da imamo uređen sistem, on bi delimično mogao i da upravlja svojim proizvodima na tržištu. Kada nemaju novca, prva reakcija poljoprivrednika biće da ne koriste veštačko đubrivo i na taj način će već u startu da smanji svoj prinos za 10-15%. Kako onda naši poljoprivrednici uopšte mogu da povećaju konkurentnost, održe proizvodnju i ostvare svoj dohodak? Sa ovim uslovima – nikako.