Vremenska prognoza najavljivala je kišu, pa je Jan Ferko iz Kisača odložio planirane poljoprivredne radove. Ipak, odlazi da obiđe njivu na kojoj je već posejao kukuruz. Uzak zemljani put vodi između obrađenih parcela pravo do – divlje deponije. 

Smeće je tu, odmah uz njegovu njivu već godinama, kaže Jan. Prvobitno je odlagano na susedno zemljište koje pripada gradu Novom Sadu, ali kako je količina otpada rasla, tako je smetlište zauzimalo sve veću površinu. Sada se jedan deo nalazi čak i na delu koje je u njegovom vlasništvu. 

Oseća se miris paljevine, a vide se i tragovi požara. Nema pomoći, obeshrabreno govori Jan. Ne pomažu ni čišćenje, a ni prijave. Službe ne reaguju, pa se povećava broj onih koji na ovo mesto donose stare krevete, stolice, odeću i sve ono što im ne treba. 

„Ova divlja deponija je odraz i ljudi i države. Pre dve godine mi vlasnici parcela smo tužili Grad Novi Sad. Svi ovde bacaju smeće, čak i firme koje privatno prevoze otpad. Nema kažnjavanja, a ni svesti kod ljudi” – kaže Jan. 

Vetar raznosi smeće svuda okolo, pa je skupljanje papira i kartonskih kutija postao deo poljoprivrednih radova. Jan obrađuje zemlju već trideset godina. Od oca i dede je nasledio posao, baš kao i 50 jutara zemlje na kojoj uglavnom seje kukuruz i soju.

„Ne uzimam u arendu dodatnu zemlju. Ovo je površina koju uspevam da odradim i u nekim normalnim državama bi bilo dovoljno za život jedne porodice. Nažalost, nije dovoljno u okolnostima i državi u kojoj živimo” – dodaje on.

Cena setve raste, a poljoprivredni proizvodi sve jeftiniji

Prolećna setva još traje. Za sada su vremenski uslovi povoljni, jer je bilo kiše, mada bi usevima dobro došlo još vlage. 

O mogućim prinosima Jan i ne razmišlja. Sleže ramenima i kaže da se to nikad ne zna. Kukuruz i soja su žitarice osetljive na sušu. Ako u letnjim mesecima ne bude kiše, moći će samo da računa gubitke. Tako je već godinama, jer su dugi, sušni periodi stalna pretnja poljoprivrednicima. 

Iste muke im zadaje država i sistem u kojem za one koji proizvode hranu nema dovoljno podrške i pomoći, dodaje Ferko. 

Član je Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije i kaže da govori u ime svih koji dane provode na njivi bez sigurnosti da će od svog rada moći da žive. 

„Nakon više decenija borbe u poljoprivredi, mi smo dotakli dno. Dalje nema. Iz godine u godinu rastu cene svih inputa koje koristimo, od veštačkog đubriva do semena. Cene materijala rastu, a naših proizvoda padaju. Mi smo jedini proizvođači koji svoju robu ne prodaju, već je predaju” – ističe ovaj poljoprivrednik. 

Na početku setve znaju koliko novca moraju da ulože. Sve ostalo je nepoznanica, jer ne mogu da znaju koliki će biti prinos, da li će i kome da prodaju useve i po kojoj ceni. Jan kaže da je do sada uspevao da proda sve što proizvede, ali po ceni koja je daleko od zadovoljavajuće. 

„Dobijemo koliko dobijemo. Bude dovoljno da se pokrije penziono i zdravstveno osiguranje i da se nekako preživi. Pored ovolike zemlje koju obrađujem, porodica mora da živi od ženine plate” – ističe Jan Ferko. 

Već nekoliko godina nije koristio veštačko đubrivo za prihranu zemljišta i useva. Kaže da je preskupo i uz taj trošak, proizvodnja bi bila potpuno neisplativa. Svestan je da bez đubriva može samo očekivati manji prinos i da, ako tako nastavi, od plodne zemlje neće mnogo ostati. 

„Mi upropašćavamo zemlju. Sa ovakvim cenama nismo u mogućnosti da ulažemo u resurs koji imamo, da je đubrimo da bismo proizveli što više. Ovako se zemljište pretvara u stovarišta, parkinge za kamione i divlje deponije” – kaže Ferko. 

I pored svih problema, kaže da za njega poljoprivreda nije samo posao, već i ljubav. Kada bi ponovo birao šta da radi, bilo bi to opet vezano za poljoprivredu. Žali što nema uslova i da se bavi i stočarstvom. Iako posla uvek ima, nije mu teško da dane provodi na njivi. 

„U poljoprivredi nos uvek moraš da držiš na njivi, tu mu je mesto. Ne mogu da budem zaposlen u firmi osam sati, pa da čekam slobodne dane da odem u njivu” – kaže Jan. 

Većina poljoprivrednika u Srbiji deli istu muku i svake sezone suočavaju se sa novim dilemama i problemima. Kolegama Jan poručuje da bi trebalo da gledaju širu sliku, a ne samo svoj interes. Na vremenske prilike možda ne mogu da utiču, ali ima nešto što može da se menja, kaže on. 

„Sistem. Potrebno je urediti sistem i obezbediti ljudima normalan život” – ističe Jan Ferko dok prolazi putem koji razdvaja obrađenu zemlju i divlju deponiju za koju sistem godinama nema rešenja.