Pred nama je najradosniji hrišćanski prazik, dan kada se slavi rođenje Isusa Hrista – Božić. Ovaj praznik se obeležava vekovima unazad. Običaji su se menjali, ali glavna karakteristika ovog praznika ostala je ista – proslava u krugu porodice.
„Sam Badnji dan je dan uoči Božića. To je pripremni dan kada bdijemo, odnosno ne spavamo, i završavamo post koji je prethodio Božiću u trajanju od šest nedelja. Taj četrdesetodnevni post predstavlja zapravo pripremu za rođenje Hrista“, kaže otac Zoran Regodić, paroh pri hramu u Kulpinu i u Magliću.
On dodaje i da je Božić najradosniji praznik u našoj crkvi, jer se tada radujemo rođenju bogomladenca Hrista, koji je došao kao spasitelj sveta. „Ta radost je prisutna u našim domovima kroz molitvu, porodični ručak, ali pre svega kroz odlazakk u crkvu na svetu liturgiju.“
U srpskoj tradiciji postoje mnogobrojni običaji vezani za ove praznike, a jedan od njih je paljenje badnjaka, čije varnice predstavljaju iskre radosti i sreće, koje će se dešavati kao blagoslov za sve ukućane u tom domu.
„Mnogi običaji, pa i običaj paljenja badnjaka su običaji vezani za tradiciju, a ne za samu crkvu, što znači da oni nemaju utemeljenje u crkvi. Badnjak se u kuću unosi kao Hristos koji donosi radost i spasenje. Tradicija je važna, jer pomoću nje čuvamo mnogo toga, pa i same praznike“, kaže otac Zoran.
Slavljenje božićnih praznika u vreme pandemije
„Pandemija je donela mnoga iskušenja i negativan uticaj na nas, ali je došla po dopuštenju božijem. Sa druge strane, mogli smo da donesemo pozitivne zaključke i da se pripremimo za nova iskušenja“, kaže otac Zoran i dodaje da nas je pandemija dodatno podelila i u nas unela veliki nemir.
„Ona je zapravo suprotnost Božiću. On nam, pored radosti, donosi i mir. Zato se na dan Božića pozdravljamo sa ’Mir Božiji, Hristos se rodi’ i odgovaramo sa ’Vaistinu se rodi’“, podseća naš sagovornik i dodaje:
„Božić je pre svega praznik vezan za porodicu, i proslavlja se, kao i krsna slava, u njenom krugu. Porodica je zapravo mala crkva“, zaključuje otac Zoran Regodić.
Simbolika česnice
Božićni običaji su veoma raznovrsni i kompleksni. Najčešće se govori o čitavom ciklusu praznika ili običaja – od predbožićnog perioda do Bogojavljenja, ali je sama česnica karakteristična upravo za prvi dan Božića, objašnjava Tatjana Bugarski, etnološkinja i viša kustoskinja u Muzeju Vojvodine.
„U mnogim krajevima je to pogača, dok se u Vojvodini mesi prvog dana Božića kao slatka pita, sa listovima razvlačenog testa, puno oraha, meda i suvog grožđa, i sa novčićem koji treba da pronađe neko od ukućana’“, kaže Bugarski i dodaje:
„Narodno tumačenje je da se metalni novac stavljao u česnicu radi čistote žita. Smatralo se da donosi sreću onome ko ga pronađe, kao i da ima zaštitnu moć, a najčešće su ga otkupljivali i stavljali za kućnu ikonu.“
O značaju i simbolici česnice govore brojni zabeleženi običaji koji se odnose na njenu pripremu, kao i na ulogu u praznovanju Božića. „Rano ujutro mesi se česnica koja se služi pre božićnog ručka. Ranije je mešena od „nenačete“ vode, zahvaćene pre izlaska sunca, na veoma svečan način, na primer u posebnoj odeći“, objašnjava etnološkinja.
Naša sagovornica ističe da se česnica u Vojvodini uglavnom pravi od razvlačenog testa, čiji su slojevi mogli biti premazani medom i orasima, dok se u drugim krajevima pravi kao pogača.
Još početkom 20. veka česnica se promenila od okrugle pogače pečene u pepelu koja je prelivana medom, do četvrtaste pite od listova testa, nadevene orasima i medom, koja se peče u rerni, u plehu za pečenje. Ovakva česnica je danas karakteristična za najveći deo Vojvodine.
„Božić je praznik radosti, porodice, dece, pomirenja i darivanja, a i period kada nastupa nova godina, što se sve ogleda i u samim običajima. Tako su, osim naravno crkve, mesta proslave dom, porodica, trpeza i ognjište kao centralno mesto i simbol porodičnog života. Ljudi su se okupljali i na ulicama, raskršćima, običajno se posećivali (položajnik je prvi posećivao porodicu), drugog dana Božića se nosio kolač kumu, a udate kćeri su posećivale svoje roditelje ili braću. Pošto se Božić smatrao sveopštim praznikom, naselja su obilazili pevači – korinđaši, obredne povorke – vertepaši, zvezdari, nekada davno i koledari“, upotpunjava spisak božićnih običaja Tatjana Bugarski i dodaje da su običaji slika onoga kako je čovek tradicionalnog društva video sebe i svet koji ga okružuje.
Pročitajte i: Zimski period bogat je praznicima i običajima, a u njihovom središtu su Badnje veče i Božić
„Čovek sebe nije video kao posebnu jedinku odvojenu od ljudi i stvari koje ga okružuju, nego je sebe posmatrao kao celinu sa svojom porodicom i sa zemljom, imanjem. Mnogi običaji nam o ovom govore, kao što su na primer obredno hranjenje domaćih životinja, odnosno domaćica je „polazila“ živinu na Božić, zatim slama koja se iznosila trećeg dana Božića iz kuće, a potom je negde, kao u nekim delovima Srema stavljana na voćke, u vinograd ili u zemlju na proleće“, kaže naša sagovornica i zaključuje:
„Takođe, među simbolima Božića su i obredni kolači – hlebovi različitog oblika, pored onog najvećeg – božićnog hleba, koji su se namenjivali svakom od ukućana, položajniku, ali i pojedinim domaćim životinjama, vinogradu, njivi, ili su delovi božićnog kolača koji su bila preliveni vinom prilikom sečenja, kao za slavu, davani domaćim životinjama.“
Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta “Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A project of the German Marchal Fund i USAID koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
Pridaj komentár & Dodaj komentar