Društvo

Društvo i država nisu senzibilisani i spremni da prepoznaju nijanse dvostruke i višestruke diskriminacije

diskriminacija

Diskriminacija i kršenje ljudskih prava u okviru manjinskih nacionalnih zajednica u Srbiji najčešće se posmatra isključivo kao diskriminacija na osnovu etničke pripadnosti, smatraju sagovornice Autonomije. Koliko su društvo i država senzibilisani i spremni da prepoznaju nijanse dvostruke, pa i višestruke diskriminacije i koliko se problem usložnjava ako se analizira npr. nasilje prema ženama i LGBTIQ+ osobama unutar manjinskih nacionalnih zajednica u našoj zemlji, možda najbolje govori to što o tome dostupnih istraživanja i podataka gotovo da nema.

Višestruka marginalizacija je vrlo prisutna ali se tom pitanju u Srbiji najmanje posvećuje pažnja, smatra Smiljana Milinkov, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

“Problem je što se u diskursu zvaničnika ali i generalno u našem društvu najviše vrednuje etnička pripadnost pri čemu se svesno zanemaruje činjenica da je etnički samo jedan u nizu različitih identiteta koji čine svaku osobu. Nekome je to važno, nekome manje, a neko ni ne želi da se etnički izjasni ili posle nekog vremena odluči da je Eskim, recimo. Dakle, jedna od promenljivih kategorija, stvar nečijeg ličnog osećaja. Međutim, izgleda da je najlakše nabaciti etnički kalup i uspostaviti sistem baždaren po principu etniciteta. Osnažuju se emocije, povremeno se potpiruje strah od različitosti, bude se strasti i eto pogodnog materijala za manipulaciju“, ocenila je za Autonomiju.


Pročitajte i: Ko vodi kolo u nacionalnim savetima nacionalnih manjina?


Milinkov dodaje da se nekada stiče utisak da je Vojvodina sastavljena od ostrvaca sačinjenih ili od većinske ili drugih etničkih zajednica čija vidljivost zavisi od brojnosti, snage i moći matične države i povezanosti sa vladajućim političkim partijama.

Smiljana Milinkov: Najlakše je nabaciti etnički kalup i uspostaviti sistem baždaren po principu etniciteta
(Foto: privatna arhiva)

„Sastavljena je od zajednica koje žive neke paralelne živote umesto suživota. Na tim ostrvima kao da su nevažni problemi onesposobljenih osoba, porodičnog nasilja ili LGBT grupa. A opet deluje kao i da među LGBT osobama nema Roma ili Slovaka ili osoba sa invaliditetom, kao da se ne dešava partnersko nasilje ili ih ne muče arhitektonske barijere“, ukazuje ona.

I kakva je praksa kada se desi rodno zasnovano nasilje u porodici manjiske nacionalne zajednice koje se dešava jednakim intenzitetom kao kod pripadnika većinske populacije? Bez obzira na stepen razvoja jedne zemlje ili zajednice, podaci o ženama koje su tokom svog života preživele neki oblik rodno zasnovanog nasilja su uglavnom ujednačeni – svaka treća je preživela fizičko, a svaka drugo psihičko nasilje. Nasilje nad ženama pogađa žene svih uzrasta, bez obzira na njihov ekonomski status i žene iz svih delova naše zemlje, a počinioci su i sadašnji i bivši partneri, kaže za Autonomiju Marina Ileš, saradnica za rodnu ravnopravnost, Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Ipak nisu sve grupe žena podjednako ranjive, dodaje ona.

’’Posebno su ranjive žene koje zbog jezičkih ili fizičkih barijera ili nekog drugog svojstva imaju otežan pristup zaštiti i pomoći, kao što su žene sa invaliditetom, starije žene, Romkinje, žene čiji partneri imaju zavisnost od alkohola ili psihoaktivnih supstanci, žene drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta, azilantkinje, kao i žene žrtve trgovine ljudima. Nedovoljno poznavanje jezika, nemogućnost da se informišu ili da komuniciraju sa institucijama na maternjem jeziku svakako utiču na rešenost žena iz manjinskih nacionalnih zajednica da prijave nasilje. Dodatno ovu situaciju otežava kada je prisutan osećaj srama i strah, ukorenjeni tradicionalni stavovi o partnerskim odnosima ili nepoverenje u institucije, kao i ekonomska ili fizička zavisnost od počinioca nasilja. Prepreke su posebno izražene u seoskim sredinama, gde službe za podršku jednostavno nisu dostupne, ili žene koje su izložene nasilju ne mogu doći do njih zbog fizičke udaljenosti ili iz finansijskih  razloga’’, napominje Marina Ileš.

„Nemamo resursa da adekvatno odgovorimo.“

Ustav Repulike Srbije, u čl. 21., garantuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Ustav nadalje, u stavu tri ovog člana, kaže da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.Da li se dovoljno na nivou države vodi računa o specifičnostima nacionalnih zajednica kada se donose različiti antidiskriminatorni zakoni, mere, preventivne aktivnosti, mehanizmi za prijavljivanje nasilja?


Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.


“Ukoliko se prođe kroz različite zakone ili strateška dokumenta deluje da se na nivou države vodi računa da se obuhvate sve društveno osetljive grupe, međutim stičem utisak da se svaka drugost sagledava parcijalno (osobe sa invaliditetom, LGBT, žene, nacionalne zajednice…) što suštinski ne rešava problem već dovodi do toga da se još više zacementira težak položaj višestruko marginalizovanih osoba. Generalno, poslednjih godina u našem društvu manjka solidarnosti i razumevanja različitosti jer se nekako čini da empatija, dobrota i tolerancija nisu danas visoko vrednovani, a upravo nas te osobine čine građanima“, objašnjava Smiljana Milinkov.

Sličnog je mišljenja Isidora Isakov iz Grupe ’’Izadji’’. Ona kaže da ukoliko posmatramo dokumente kojima se adresira problem diskriminacije, od zakona, do strategija i akcionih planova, možemo konstatovati da se jedna grupa adresira samo po jednom osnovu; odnosno, da tim dokumentima adresiramo samo problem diskriminacije na osnovu etničke pripadnosti, ali ne i kompleksnost višestruke diskriminacije.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је Izadji-plakat.png

„Uopšteni utisak je da su naši građani i naše društvo preplavljeni problemima i da trenutno nemamo resursa da adekvatno odgovorimo na ove probleme, već više radimo po principu bolje išta nego ništa. Često kada razgovarate sa donosiocima odluka (to je i sama premijerka Brnabić izjavila) čujete da ljudska prava nisu trenutno prioritet u našoj državi, pa samim tim resurse ne trošimo na prevenciju diskriminacije u meri u kojoj je to potrebno“, istakla je ona za naš portal.

Ono što je ključno da bi osoba bila ohrabrena da progovori o iskustvu nasilja, odnosno da potraži pomoć i podnese prijavu, jeste da ima podršku neposredne okoline, ali i šire zajednice, ali i da ima informacije o tome kome može da se obrati.  Zato je važno da informacije budu široko dostupne u različitim formatima, u fizičkom i digitalnom prostoru, da budu prilagođenje potrebama različitih ciljnih grupa,kao i na jezicima različitih zajednicanapominje Marina Ileš.

’’Informisanje žrtava o raspoloživim uslugama podrške i pravnim merama na jeziku koji razumeju obaveza je i na osnovu Istambulske konvencije (čl.19) kojoj se naša zemlja priključila od 2014. godine. Prepoznajući koliko je važno da postoji usluga SOS telefona za žene u situaciji nasilja, program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji u okviru aktivnosti na suzbijanju nasilja nad ženama i devojčicama kontinuirano pomaže rad organizacija koje pružaju ovu uslugu. Pojedine organizacije koje su okupljene u Mrežu “Žene protiv nasilja” pružaju ovu uslugu na jezicima manjina, na mađarskom i na romskom jeziku.  Ove organizacije su posebno važne jer razumeju situaciju na terenu, prepreke sa kojima se njihove korisnice susreću i igraju ključnu ulogu u osnaživanju žena za izlazak iz nasilja. Važno je jačati ove usluge, proširiti njihov obim, omogućiti da se prilagode svim komunikacijskim kanalima, što zahteva i stabilno finansiranje i njihovo aktivno uključivanje u procese donošenja odluka.’’

Ako uopšte dobijemo odgovor od sigurne kuće…“

U “Strategijiza sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021-2025. godine“ jedino je Romska nacionalna zajednica apostrofirana kao zajednica u kojoj je povećan rizik od rodno zasnovanog nasilja.

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici omogućava da policija po svakoj prijavi, kada ustanovi rizik od neposredne opasnosti treba da izrekne jednu ili obe hitne mere, a to su zabrana prilaska i kontaktiranja žrtve nasilja i privremeno udaljenje iz doma. To je mera koju policija izriče na 48 sati i na predlog tužilaštva ona može da se produži na 30 dana.Važan i dobar preventivni zakon koji se primenjuje već četiri godine u romskim porodicama ipak nije mnogo učinkovit, smatra Ana Saćipović iz Udruženja Romkinja Osvit.Romkinja živi u specifičnim okolnostima koje taj zakon ne prepoznaje. U proširenoj porodici u koju je došla nakon udaje, u neurbanim naseljima, izolovana od čitave društve zajednice, vaspitavana po strogim kanonima patrijarhalnog vaspitanja.

“Ona kada se udaje u novoj porodici sve što doživljava ne sme da prenosi porodici iz koje je potekla. Nema priče da li je gladna, žedna, da li je gola, da li je maltertiraju, to sve mora da bude zatvoreno u okvire porodice u koju je ušla kao snaja. Drugo i njena primarna porodica je ekstremno siromašna. Možete zamisliti da se žena sa petoro ili šestoro dece vrati u porodicu porekla. Oni su je i izložili maloletničkom braku baš zato što su ekstremno siromašni i tako će biti jedna gladna usta manje“, navela je ona za Autonomiju.

Pročitajte celi članak na portalu Autonomija.

+ posts

About the author

Médiá píšu / Mediji pišu

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PoTYkajme si! PODCAST

PoTYkajme si! PODCAST

PODKAST Storyteller

PODKAST „Na ivici“

PODPORA V ROKU 2022 – PODŠKA U 2022.

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller