Uljana repica njiše se po banatskom vetru. Putnici u automobilima svakodnevno idu putem koji povezuje Zrenjanin i Vršac. Na tom pravcu polaze pored Hajdučice, ali retko u nju svraćaju. Verovatno ne znaju da ovo selo krije tajnu staru dva veka.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Prvobitna Hajdučica bila je na oko kilometar jugozapadno od mesta gde se sada nalazi. No, podzemne vode su se često izlivale, pa to mesto nije bilo pogodno tlo za zemunice koje su se tada gradile. Zbog toga se prvi meštani sele, a deo ljudi koji je ostao veran vlastelinu, doseljava se blizu njegove kuće.
Prvi vlastelin je bio Ljubomir Stevan Damaskin iz mesta Nemet koje se danas nalazi terotoriji Rumunije. Stevan, odnosno Ištvan početkom 19. veka naseljava ovo mesto Mađarima i Slovacima.
Njegov istoimeni potomak, zbog problema sa alkoholom i kockom, poslednjih godina 19. veka kuću, šumu, voćnak, vinograd i par hiljada jutara zemlje prodaje Lazaru Dunđerskom. On je ovde 1904. godine izgradio dvorac koji je vrlo sličan onom koji je već posedovao u Čelarevu.
Dvorac je, kao miraz, pripao njegovoj ćerki Olgi Jovanović. U njemu su se organizovali balovi kao iz romana Mir Jam, poredi Vladimir Huđec, novinar u penziji koji živi u ovom mestu.
„Deda mi je pričao kako su oni stajali na pašnjaku, gde je sada školski teren, i posmatrali kako dame u krinolinama izlaze iz fijakera koji su se popeli na ovu platformu”, priseća se Huđec dok sedi na stepeništu ispred dvoca Damaskin.
Dodaje da je dvorac tada bio nosilac života u selu. Ljudi su se zapošljavali na imanju, gde je bila farma krava i svinja. Gajila se i obrađivala konoplja.
Bilo je čak i stalno zaposlenih džokeja koji su učestvovali na mnogim trkama širom Evrope.
Od ljudi koji su radili na imanju Vladimir Huđec je saznao priču o dve kobile, Streli i Laguni, koje su bile neprikosnoveni favoriti Vlade Ilića, zeta Ogle Jovanović i gradonačelnika Beograda, kome je pripadao dvorac pre rata. Laguna je na jednom treningu slomila nogu i morala je da bude eutanazirana.
„Tada je praksa bila da se iskoristi koža uginule životinje, ali Laguna je sahranjena maltene kao čovek”, priča Huđec.
Teško banatsko blato
U Hajdučici se proizvodila kudelja, kukuruz, pšenica i meso. Sve to trebalo je transportovati na pet kilometara udaljenu železničku stanicu. No, kada su padale kiše, zaprežna kola gotovo da nisu mogla ni da mrdnu, jer se blato lepilo za točkove.
Veleposednici su stoga odlučili da naprave usku prugu koja je počinjala baš ispred parka dvorca Damaskin. Dva vagoneta koji su vukli konji značajno su olakšali prevoz robe. Specifično za Hajdučicu je što su se dva vagoneta koristila i za prevoz putnika, sve do 1960-ih godina. Red vožnje bio je usklađen sa onim na glavnoj stanici.
Zaprega je u narodu dobila naziv Lora, verovatno po konju koji se tako zvao, pretpostavlja Vladimir Huđec. On priča o mladoj učiteljici iz Bačkog Petrovca koja je 1950-ih godina dobila da službuje u Hajdučici. Uputili su je da će je kada stigne na stanicu sačekati Lora.
Zbunjeno se okretala tražeći devojku ili ženu sa tim imenom koja je čeka, ali nikoga nije bilo. Pošto je putovala sa ocem, on je upitao šefa stanice za drugaricu Loru, a ovaj se nasmejao i pokazao „drugaricu Loru” sa vagonetima.
„Ta učiteljica je bila moja mama”, kaže kroz smeh Huđec.
Jezero snova
Ono po čemu se dvorac u Hajdučici izdvaja jeste i zavidni park u francusko-engleskom stilu. Pod drugim stepenom zaštite države je kao spomenik kulture od 2003. godine.
U njemu stameno stoji drveće koje je staro koliko i selo. Dvorac od sunca štiti crni orah koji bi četvoro ljudi moglo da zagrli. Njega od padanja drže sajle povezane za granje. Iza dvorca vekovne uspomene čuvaju stabla tisovine, crnog jasena, ginka i maklure posebne po tome što je odnegovana kao drvo i dostigla je značajno velike razmere za svoju sortu.
Šetnjom kroz park Vladimir Hudžec priseća se ne tako davnih dana kada je park bio uređen. Visoka trava, razbacano đubre i nemar nisu slika koju želi da gleda.
Drvo maklure potkrepljeno je kako ne bi palo, ipak, od groma nije bilo zaštite. Foto: Sanja Đorđević © Storyteller
Na kraju parka, šarena vrata vode do bazena, u svoje vreme jedinog od Vršca do Zrenjanina. Pored njih stoji upozorenje da je u njemu zabranjeno kupanje. Onaj ko se na to usudi, to radi na sopstvenu odgovornost.
No sam miris odvraća od svake pomisli da se u njega prst umoči. U bazenu koji je bio nekada bara, borave žabe, ali i smeće i uginule životinje.
Legenda kaže da je porodica Dunđerski zadužila slikara koji se zvao Jatan da naslika slike koje bi dekorisale zamak. Jatan je uzeo novac unapred, no kada bi počeo da slika ruka bi mu otežala. Tri godina trajala je ta muka dok mu se, dok je boravio pored jezera, nije obratio glas.
Glas je Jatanu ponudio da umoči kičicu u jezero i tako dobije moć da stvori najdivnije slike. No, jadac je u tome što će on i naredne dve generacije potomaka izgubiti snove. Jatan je na to pristao.
Ukoliko je jezero zaista uzelo snove slikara i njegovih potomaka, spasilo ih je košmara. Ostaje nada da će voda ponovo postati bistra, trava pokošena, i da će se ljudi u Hajdučicu vratiti.
