Pre nego što izađe iz stana, Siniša Perić mora psihički da se pripremi. Za njegovo kretanje je potrebna posebna logistika jer put duži od 100 metara predstavlja izazov. Zbog toga se za najobičniju šetnju bavi mentalnom ginastikom, mapiranjem gde može da stane i odmori. Za duže relacije koristi kolica u gradu koji im uglavnom nije prilagođen.
Dodatni napor koji mora da uloži, Sinišu odvraća od izlaženja. Više voli da sedi ispred platna, okružen uljanim bojama i stvara. Mešanje boja, nanošenje tananih detalja i čekanje da se sloj farbe osuši procesi su koji zahtevaju vreme i koncetraciju.
„Osećam se fenomenalno dok slikam. Svi moji problemi tada nestaju”, kaže Siniša.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Voli da radi sam u svom domu. Ima svoj slikarski kutak u kome sve mora da bude na dohvat ruke. Ipak, u slikarskom zanosu može se sresti i u Galeriji OSI Art u Novom Sadu. Iz zone komfora izlazi samo zato što zna da može da doprinese.
Udruženje distrofičara Južnobačkog okruga 2018. godine je otvorilo vrata svojih prostorija ljubiteljima umetnosti jer su primetili da za rukotvorinama osoba sa invaliditetom postoji interesovanje. Svake godine organizuju po dve likovne kolonije u kojem rame uz rame slikaju članovi ovog udruženja i akademski slikari.
Dela koja nastanu na ovim kolonijama, mogu se kupiti u galeriji, a deo zarade ulaže se u rad udruženja. Procenat koji dobija udruženje zavisi od samog autora ili autorke, pa ide od 15 do 30 odsto, u zavisnosti koliko su finansijski ugroženi.
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 2023. godine na evidenciji je bilo 17.054 osoba sa invaliditetom. Prema poslednjem popisu, broj osoba sa invaliditetom starijih od dve godine bio je 356.404, što je 5,5% od ukupnog stanovništva.
Prema istraživanju Poverenika za ravnopravnost najznačajnije barijere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom su predrasude potencijalnog poslodavca o njihovim kapacitetima, pristupačnost radnih mesta i nedostatak kvalifikacija.
Osobe sa invaliditetom imaju teži pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju, rekreaciji i političkoj participaciji. U većem su riziku od siromaštva, diskriminacije i socijalne isključenosti, navodi se u Strategiji unapređenja položaja osoba sa invaliditetom 2025-2030.
Zbog toga, Siniša Perić rado slika za svoje udruženje i na likovnim kolonijma. Tada mu društvo ne smeta jer zna da je njegov rad koristan.
„Ta naša galerija mi je važna i želim da opravda svoju svrhu, da novac koji zaradi bude usmerena na pomoć članovima”, kaže.
Udruženje postoji od 1973. godine, a danas broji 179 članova. Svojim članovima pomaže u svakodnevnim izazovima, kao što je odlazak kod lekara. Imaju jednu stalno zaposlenu osobu i privremeno angažovanog vozača, a Grad Novi Sad pomže udruženju kroz refundaciju goriva i zakupa lokala u kojem se nalazi galerija. Zarada od prodaje koja ide udruženju je za pokrivanje troškova i kupovinu materijala.
Članovi udruženja daju svoj doprinos. Udruženje distrofičara Južnobačkog okruga
Naše društvo svesno ili nesvesno često smatra da osobe sa invaliditetom, ne samo da nisu korisne za zajednicu, nego da mogu da predstavljaju i teret. Cilj ove galerije je upravo da promeni sliku o ovim osobama kao nekom kome samo treba pomoć, kaže sekretarka galerije Aleksandra Panović.
„Želimo da pokažemo da osobe sa invaliditetom nisu samo nemi posmatrači, nego i stvaraoci”, dodaje.
To stvara osećaj korisnosti i saznanje da invaliditet nije prepreka. Drugim ljudima stavlja se do znanja da invaliditet ne znači da se ništa ne može postići. Ljudi koji uprkos poteškoćama u kretanju stvaraju i postaju inspiracija.
„Punimo baterije i jednima i drugima”, kaže Aleksandra.
Šefica Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta Novom Sadu, u čijem fokusu su marginalizovane grupe, Smiljana Milinkov vidi ovu galeriju kao ilustrativan primer inkluzije. Smatra da svako ima talente i znanja kojima može da doprinese društvu, ali mu je potrebna podrška da načini prvi korak.
„Invalidnost ne znači da ljudi ne mogu da budu aktivni članovi društva”, podseća Smiljana.
Ne vidim te, pa ne vidim ni tvoje probleme
Još jedan benefit ovakvog organizovanja Udruženja distrofičara je njihova veća vidljivost. Pojedine prepreke sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću nisu posledica zdravstvenog stanja, već njihove nevidljivosti. Malo ko razmišlja o rampama, Brajevom pismu i znakovnom jeziku, ko nema nekog u svom okruženju ko se njima koristi.
Siniši Periću vrlo bi značilo da stepenice u javnim prostorima imaju rukohvate. Navodi primer Centra za socijalni rad i Policijske uprave u Novom Sadu do čijih spratova se ne može potpomoći gelenderima. Liftovi su tek privilegija, primećuje.
„Da ne govorim o ljudima koji su u kolicima. Njima ništa nije prilagođeno”, kaže Perić koji i sam ponekad koristi kolica.
U centru Novog Sada osim u Galeriji OSI Art, ne postoji toalet koji mogu da koriste osobe sa invaliditetom. Uzana vrata, minijaturne kabine i visoki lavaboi, čine da osnovna potreba ne može da se obavi samostalno i na dostojanstven način.
„Naša vrata su im uvek otvorena”, kaže Aleksandra Panović.
Galerija se nalazi u centru Novog Sada, u pasažu Zmaj Jovine ulice na broju 20. Radno vreme im je od devet do 19 sati.
U svetu u kojem par stepenika ispred ulaznih vrata stvara nedostižne zone, jasno je zašto za neke ljude izlazak iz doma predstavlja poseban napor.
Galeristkinja i radioničarka, koja u galeriji radi kao honorarna saradnica Nina Perić, primećuje kod svog supruga Aleksandra odustajanje. Ostaje u zoni u kojoj mu je sve prilagođeno.
„Kako vreme prolazi, on se sve više ušuškava, a ja se ljutim. Ali, nema tu izlaza”, kaže Nina.
Sebe smatra delimično odgovornom jer u nameri da svom suprugu što više olakša, sve poslove preuzima na sebe. Shvatila je da mu tako čini medveđu uslugu. To primećuje i kod drugih porodica.
Zbog toga udruženje organizuje letnje kampove za decu obolelu od neuromišićnih bolesti i njihove roditelje. Na taj način pokušavaju da im skrenu pažnju da neguju samostalnost, jer roditelji neće živeti večno.
„Ako danas napraviš jedan korak, sutra ćeš moći dva. Ako ne napraviš nijedan korak, ni sutra nećeš moći”, kaže Aleksandra Panić.
Turisti kao kupci
Galerija OSI Art ima fiskalnu kasu. Svoje postojanje izdržava od prodaje. S obzirom na to da ona nije dovoljno velika, rad udruženja potpomaže se sredstvima od projekata. Od konkursa Narodne banke kupili su displej, koji bi trebalo da privuče više pažnje onima koji prolaze pored pasaža broj 20.
Nedeljno prodaju 15 do 20 artikla, čime se ne zadovoljavaju egzistencijalne potrebe autora, ni udruženja. Zbog toga Aleksandra Panić se redovno prijavljuje na konkurse grada, pokrajine, Pokrajinskog sekretarijata za socijanu politiku, kao i kod Ministarstva rada.
Barijere su u očima drugih
Slike se uglavnom prodaju bez rama. Tako je lakše kupcima da ih transportuju u svoju zemlju. U galeriju uglavnom navraćaju stranci, s obzirom da se galerija nalazi na turističkoj mapi Vojvodine, kao suvernirnica i prodavnica ručnih radova osoba sa invaliditetom.
„Uskoro ćemo slaviti dvadeset godina postojanja, ali malo domaćih ljudi zna za nas”, primećuje Aleksandra Panić čvrsto verujući da bi imali veću prodaju ukoliko bi više ljudi znalo za njih.
Nevidljivost nije problem isključivo ove galerije, već i svih osoba sa invaliditetom. Njihova zatvorenost uslovljena je neprilagođenošću okoline. A njihove interese nema ko da zastupa jer ih nema na pozicijama odlučivanja. U republičkom parlamentu u novijoj istoriji sedelo je svega par poslanika sa invaliditetom.
Smiljana Milnkov primećuje da osećaj sažaljenja pravi veću štetu, bez obzira što dolazi iz najbolje namere. Najveća korist dolazi od toga da se pokaže da osobe sa invaliditetom mogu samostalno da se izražavaju i da doprinose društvu i sebi, što Galerija OSI Art i čini.
„Često su kolica najveća barijera u očima drugih. Najveće barijere su one fizičke i socijalne, jer pretpostavljamo šta neko može i ne može da uradi”, zaključuje Milinkov.
