Na beogradskim Terazijama, jednom od istorijski najznačajnijih delova grada nalazi se Palata Anker. Sagrađena je krajem XIX veka, a kao kulturno dobro stavljena je pod zaštitu države. Kada se prođe kroz velika, drvena vrata, hodnik vodi ka dvorištu gde je u senci ove zgrade zaštićen od gradske buke i pogleda prolaznika, smešten Atelje za konzervaciju štafelajnih slika Narodnog muzeja Srbije.  

Silaskom niz stepenice dolazi se do prostorije u kojoj su na dva štafelaja i na stolu postavljena dela sa vidljivim oštećenjima. Mlada konzervatorka i restauratorka Magdalena Vojvodić objašnjava da su u pitanju kopije fresaka na kojima su vešti kopisti verno prikazali izgled fresaka, uključujući i sva postojeća oštećenja. Neposredno pored se nalazi i depo, u koji su, otkriva Magdalena, pažljivo poslagana dela koja su deo zbirke Galerije fresaka i koja čekaju svoj red za konzervaciju.

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

„U toku je proces rekonstrukcije nedostajućih delova bojenih slojeva i podloge koji su se tokom vremena oštetili” – objašnjava Magdalena.

Na susednom štafelaju je kopija freske nastala sedamdesetih godina prošlog veka. Prikazuje scenu oslikanu na zidovima Bele crkve Karanske kod Užica. Autor je strpljivo bojom kopirao svako oštećenje na fresci, kao i delove koji nedostaju. 

„Na ovim predmetima sprovodimo samo konzervatorske radove i važno je da javnost razume razliku u odnosu na restauraciju” – ističe Aleksandar Cvijetinović iza kojeg je dvadesetogodišnje iskustvo u zaštiti i restauraciji umetničkih dela. Objašnjava da konzervacija podrazumeva zaustavljanje propadanja i stabilizaciju materijala. Na taj način se delima produžava životni vek. Sa druge strane restauraciji, odnosno pokušaju vraćanja u originalno stanje, pristupa se onda kada postoje pouzdani podaci i dovoljno sačuvanih elemenata.

U novije vreme  sve je prisutniji stav o minimalnom restauratorskom radu i teži se očuvanju autentičnosti dela, čak i kada postoje oštećenja.

„Mislim da je važno dovesti delo u takvo stanje da vam to oštećenje ne odvlači pažnju. Poenta je da se konzervacijom samo ublaži oštećenje, pa posmatrač može dobiti realnu sliku onog što je prikazano” – primećuje Magdalena Vojvodić.

U ′lečenju′ umetničkog dela učestvuje čitav tim ljudi različitih specijalnosti

Kada stručna komisija proceni da je nekom delu potrebna konzervacija ili restauracija pristupa se radu koji može da traje i mesecima. Aleksandar ga poredi sa lečenjem kod doktora. Prvo se otvara dosije u koji se upisuju svi relevantni podaci o delu, kao i koje intervencije su do tada rađene, ko je radio, kada i kojim materijalom. Uz pomoć savremene tehnologije prave se fotografije koje prikazuju i dublje slojeve. U ovom poslu učestvuju stručnjaci i stručnjakinje iz različitih oblasti, pa zajedno donose odluku kako rešiti oštećenje. Tek onda se pristupa, kako kaže Aleksandar, zanatskom radu.

„Ispitivanja se ne završavaju kada krene konzervacija, već traju i tokom rada. Sve dok ne krenete, ne znate šta možete naći na eksponatu” – dodaje Magdalena. 

Konzervatorski rad zahteva znanje iz različitih oblasti, pre svega likovne umetnosti, ali i fizike i hemije, jer se tokom zaštite dela, pored boja, koriste i različita hemijska sredstva. O svakom radu na slici mora da postoji detaljan pisani trag i poštovanje strogih etičkih pravila koja podrazumevaju minimalne intervencije i mogućnost da se sve što je urađeno skloni, a da se pri tom ne ugrozi autentičnost dela. 

„Većina laika i ne primeti konzervatorske intervencije, za razliku od nas sa profesionalnom deformacijom” – uz osmeh kaže Aleksandar Cvijetinović. 

Na dohvat ruke, pored štafelaja, stoje četkice, paleta sa bojama i lampe različitog oblika. Dok pažljivo prelazi četkicom, Magdalena kaže da je za konzervaciju potrebno strpljenje, a posao opisuje kao izuzetno pipav, jer se kod nekih dela i oštećenja čak i dahom može oduvati bojeni sloj. Uz sve to, konzervatori i konzervatorke imaju i veliku odgovornost. 

„Radimo sa delima neprocenjive vrednosti” – ističe Magdalena. 

Svaka konzervacija nova je prilika da uče, istražuju i saznaju nešto novo o delu, autoru, njegovoj tehnici, materijalu koji je korišćen ili epohi u kojoj je delo nastalo. Iznenađenjima nikad kraja, kaže Aleksandar, jer, iako se u teoriji dosta zna o tome koji autori su koristili kakve materijale, ipak se može desiti da je autor kod nekog dela eksperimentisao i upotrebio drugačiji materijal.  

PREPORUČUJEMO I OVU PRIČU:

Konzervacijom se danas bave i ljudi koji za to nemaju formalno obrazovanje, jer se manuelni deo posla može naučiti. Međutim, stručnost je neophodna. Magdalena naglašava da rad bez adekvatnog znanja može dovesti do trajnih posledica.

„To onda više nije delo kakvo je bilo nekada i mi, pored sveg znanja i dostupne tehnologije, ne možemo da ispravimo to što je urađeno” – kaže Magdalena. 

Suočavanje sa svakim novim predmetom donosi nove izazove. U konzervaciji ne postoji monotonija. Važno je umeće pronalaženja mere. Kada se slika čisti uklanjaju se nečistoće i potamneli lak, ali se uvek postavlja pitanje: do kog nivoa ići, jer su to postupci koji su trajni i gde povratka nema.

Postoje i neki projekti koji su toliko veliki i važni da se dugo pamte, pa i obeleže karijeru. Jedan takav projekat imali su i Magdalena i Aleksandar. 

„Bili smo deo tima koji je radio konzervaciju dela „Krunisanje cara Dušana” od Paje Jovanovića, ali čeka nas još veći izazov, a to je rad na čuvenoj slici Marka Murata „Ulazak cara Dušana u Dubrovnik” – priča Aleksandar. 

Posla ima mnogo, ali je u Srbiji malo ljudi koji se bave konzervacijom i restauracijom. Osim različitih institucija u kojima se nalaze umetnička dela, konzervatorima se za pomoć obraćaju i kolekcionari, kao i vlasnici privatnih umetničkih zbirki.

Digitalna konzervacija i restauracija je novi način promocije kulturnog nasleđa

Poslednjih godina stidljivo se govori i o digitalnoj konzervaciji i restauraciji. Time se za sada bavi tek nekoliko osoba. Jedna od njih je i Snežana Mijić iz Novog Sada. Prvo je završila slikarstvo, ali se zanimala i za konzervaciju i restauraciju, pa je diplomu stekla i iz ovih oblasti.

„Tokom studiranja prisustvovala sam predavanju o novim vrstama prezentacije kulturnog nasleđa uz pomoć savremene tehnologije i tada sam shvatila da želim time da se bavim” – priča Snežana. 

Uz pomoć računara, ali najviše VR (virtuelna realnost) tehnologije rekonstruiše istorijske enterijere. Kada nije poznato kako je deo nekog prostora iz prošlosti izgledao, Snežana, na osnovu svih informacija i postojećih fotografija, digitalno rekonstruiše deo enterijera koji nedostaje. Posao se, kaže, mnogo razlikuje od obične restauracije, isti su samo etički principi kojih mora da se pridržava. 

„U konzervaciji i rekonstrukciji je važno da za sve što se uradi postoji opravdanje i obrazloženje zašto je to urađeno. Tako je i u digitalnoj rekonstrukciji. Ako nema fotografija nekog prostora, to možemo ostaviti prazno ili na osnovu informacija digitalno prikazati izgled tog prostora, ali uz dobro obrazloženje kako se do toga došlo” – kaže Snežana. 

Za magistarski rad digitalno je rekonstruisala izgled Arapskog salona u Starom konaku u Beogradu. To je bio dvor Obrenovića, srušen 1904. godine, a za Arapski salon se verovalo da je bila najlepša prostorija u dvoru. Zahvaljujući Snežaninom radu sada se i može videti kako je zaista izgledao. Paneli koji su krasili zidove salona su sačuvani i nalaze se u muzeju Bojnice u Slovačkoj.

Kao i kod obične konzervacije i rekonstrukcije, tako i kod digitalne najviše vremena utroši se na istraživanje. 

„Radila sam još i kuću Jovanke Broz, kuću Isidore Sekulić, stan arhitekte Dragiše Brašovana. Tu je bio problem, jer naslednici nisu želeli da se prikaže izgled stana, pa sam istraživanjem pronašla fotografije i na mapi stana označila iz kog položaja je fotografisana. Ako nekada neko bude radio digitalnu rekonstrukciju, imaće jasnu sliku” – priča Snežana Mijić.

Obično je mnogo više dela kojima je potrebna rekonstrukcija nego što ima novca da bi se sve uradilo. U tome je i najveća prednost digitalne rekonstrucije, kaže. „U digitalnom svetu je sve moguće, ne treba toliko novca, a izgled nekog umetničkog dela sa svim podacima može da se sačuva do momenta kada rekonstrukcija bude moguća” – ističe Snežana. 

Osim što je malo ljudi koji se bave digitalnom rekonstrukcijom, još nema ni dovoljno razumevanja za ovaj vid očuvanja i prezentacije kulturnog nasleđa. 

„Mnogi misle da je to još jedna novotarija i postoji otpor” – kaže Snežana. Ipak ona razmišlja dugoročno i posvećena je promociji novih vidova kulturnog dobra i objašnjavanju značaja digitalne rekonstrukcije. Žali što trenutno nema dovoljno vremena za prvu ljubav, a to je slikarstvo, ali joj je, kaže, znanje iz konzervacije pomoglo da, kada slika, razmišlja i o procesu nestanka slike i zašto je važno koristiti kvalitetan materijal. Sebi je postavila i novi cilj. 

„Želja mi je da uradim digitalnu rekonstrukciju celog Starog konaka, a razmišljala sam i da se uradi serijal dokumentarnih filmova o kulturnom nasleđu. Mene zapravo najviše zanima prezentacija izgubljenog nasleđa, a digitalna rekonstrukcija je samo jedan od načina da se to prikaže ljudima” – zaključuje Snežana Mijić.