Lana Zorjan svira violinu više od 13 godina. To ne bi bilo ništa čudno da Lana sada nema tek 17 godina. Na svom dosadašnjem putu savladavala je kompleksna dela, emocijom ispunjavala svetske dvorane, osvajala prestižne nagrade i srca publike. 

Iza sebe ima preko 300 nastupa. Dobitnica je prestižne međunarodne nagrade za klasičnu muziku u kategoriji otkrića godine (ICMA). Osvojila je i priznanje Artlink za najperspektivnijeg mladog umetnika u Srbiji za 2023. godinu.

Svirala je kao solista sa simfonijskim orkestrima u Valensiji, Malagi, Mostaru, Budimpešti i  drugim mestima. Sarađivala je sa svetski poznatim dirigentima kao što su Tomaš Brauner i Srboljub Dinić. Osvajala je priznanja u Rusiji, Češkoj, Sloveniji, Mađarskoj. 

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Iz muzičke si porodice. Sviraš od svoje četvrte godine. Sate i dane provodiš vežbajući. Da li ti violina nekada dosadi? 

Ne mogu reći da mi je ikad dosadila violina, zato što verujem da bez violine to ne bih bila ja. Ne mogu da zamislim svoj život bez ovog instrumenta i generalno, bez muzike. Vidim svoju budućnost kao profesionalna violinistkinja. Muzika ne može da dosadi jer je zabavna, to je nešto što me ispunjava svakog dana.  

Da li onda možemo reći da je na neki način violina tvoj identitet?

Hm… Violina je definitivno jako veliki deo mog identiteta, mada ne bih rekla da je ceo moj identitet. To je stereotip da vežbam po ceo dan, da nemam život, niti prijatelje. To je samo ono što se vidi na kamerama, jer sam ispred njih samo violinistkinja. Ali postoji i drugačija strana mene koju ljudi ne vide, a to je da sam vesela, da se družim i živim život kao svaki drugi tinejdžer.  

POGLEDAJTE VIDEO PRIČU O LANI IZ STORYTELLEROVE ARHIVE:

Nižeš ogromne uspehe, ali si i dalje čovek. Dešava se da i ti ponekad pogrešiš. 

Apsolutno. Grešim svaki dan. Svi grešimo stalno. Ni jedan život nije bez greške. Zato smatram da je jako važno da naučimo da oprostimo sebi. Svakako, treba da prihvatimo odgovornost za svoje postupke i da ispravimo svoje greške, ali i da ih oprostimo sebi. 

Sa kakvim se izazovima srećeš kao profesionalna muzičarka i koliko odricanja je potrebno kako bi se stiglo do tog nivoa na kom si ti? 

Ne smatram da sam na nekom ogromnom nivou. Za mene ima još jako puno rada kako bih se realizovala kao umetnica. Od malena sam se odricala puno stvari koje su moji vršnjaci imali. Ali opet, ta odricanja su mi donela druge bonuse, divna iskustva koja moji vršnjaci nisu imali. 

Na primer, ne bih mogla da izlazim stalno i da se družim jer moram da vežbam. A to je rezultiralo u lepe nagrade zbog kojih sam išla na takmičenja na interesantnim mestima. Obilazila sam divna svetska mesta sa porodicom sa kojom bih provodila kvalitetno vreme i upoznala sam prijatelje širom sveta. Sada je moj društveni krug većinski internacionalan zato što ih imam možda svuda po svetu.

Odricanje je ulaganje u nešto lepše, ulaganje u drugačiji način života. Za bilo koju profesiju su potrebna odricanja. Kada si mlađi, ta odricanja deluju ekstremnije. Odricanje zbog violine ne gledam kao odricanje, nego kao ulaganje u život i moj san. 

Tvoja biografija je vrlo impresivna. Šta je ono na šta si najviše ponosna? 

Uh, pa mogu reći da sam definitivno najviše ponosna na ICMA nagradu. To je jedna od naznačajnijih nagrada koju mladi umetnik može da dobije. Za mene je to bio apsolutni šok. Plakala sam od sreće kada sam saznala. 

Ta nagrada mi je donela najbolje koncerte u životu. Otvorila mi je mnoga vrata u karijeri. Stiglo jako puno poziva za koncerte, za medijska pojavljivanja, pres konferencije, za različite stvari koje do tada nisam doživela, makar ne u tolikoj meri. I ne toliko intenzivno i sve odjednom. Dešavalo mi se da imam koncert i još tri snimanja dnevno. Znači stvarno je bilo ludo prvih mesec dana.

Zbog toga je ta nagrada doprinela i da napredujem kao čovek, jer sve što je toliko intenzivno može da rezultira emotivnim umorom. Naučila sam kako da imam rezervoare emotivne, pa i fizičke energije i da se ne zamaram previše dok radim jako puno. 

Šta je ono što najviše voliš u svom poslu? Šta je ono što te pokreće? Koji ti je omiljeni trenutak na bini?

Najveći pokretač mi je upravo taj momenat na sceni koji je rezultat svega što se radi iza scene, svega što ljudi ne vide. To su sati vežbanja, istraživanja, isprobavanja pa i preispitivanja smisla života. 

Mislim da je velika privilegija kada je izvođač na sceni. Stavite se u telo kompozitora koji je napisao određeno delo pre nekoliko stotina godina, tokom lepih ili teških situacija iz njegovog života, i pokušate da osetite emocije koje je on osećao, i te emocije prenesete na publiku. 

Kada publika nešto oseti, to je čitava poenta, cilj jednog izvođača na sceni. Za mene je Upravo taj osećaj da sam publiku dotakla na bilo kakav način, bilo to sreća, tuga ili tišina, zapravo najveći uspeh. 

Na jednom koncertu sam svirala Bramsov violinski koncert, potom Paganinija i onda Prokofijevu prvu sonatu. Brams i Paganini su se uvukli ljudima pod kožu i publika se oduševila. Ali kada sam završila Prokofijev poslednji ton, nastao je muk. Publika nije znala da li da tapše, plače, ćuti. Taj momenat kada je hiljadu ljudi u apsolutnoj tišini nakon sviranja je jako magičan trenutak za izvođača. 

Naslovna fotografija: Live Music Valencia/Arxiu Palau de la Musica