U leto 2010. godine mlada Svetlana, tada samo entuzijastična amaterska glumica, našla se na pragu nepoznatog. Jan Privizer, njen pozorišni mentor, podstakao ju je da učestvuje u novom seminaru pod nazivom „Pišeš? Pišem!“. Srce joj je lupalo od iščekivanja, ali i od doze straha. Šta je tamo čeka? Hoće li se uklopiti tamo?

Kada je prešla prag male prostorije u Pozorištu „Janko Čeman“ u Pivnicama, dočekao ju je pogleda na grupicu ljudi raznih uzrasta – isto tako stidljivih i radoznalih, kao i ona. Bilo ih je samo devet, ali energija u prostoriji bila je bukvalno opipljiva. Predvodila ih je Katarina Mišikova Hicingerova, žena svetlucavih očiju i strasti za pozorištem, koja ih je odmah uvukla u svet dramskog pisanja.

Dani provedeni na seminaru bili su puni kreativnih vežbi, diskusija i zajedničkog otkrivanja tajni dramaturgije. Svetlana, inspirisana atmosferom i vođstvom Katarine, počela je aktivno da piše – poeziju, kratke skečeve, pa čak i pozorišne predstave za decu.

Seminar „Pišeš? Pišem!“ postao ne samo izvor inspiracije za Svetlanu, već i ključni trenutak u njenom životu.

„Čak mogu da kažem da je seminar bio ono nešto, što me je podstaklo da upišem Akademiju umetnosti u Banskoj Bistrici. To jest, zahvaljujući njemu, odlučila sam da bih želela da se bavim pozorištem profesionalno,“ kaže uz osmeh.

„Naravno, Jan Privizer je prapočetak svega pozorišnog u mom životu, ali zahvaljujući seminaru sam mogla još kao srednjoškolka da vidim rad profesora Ljuboslava Majere, koji mi je čak bio i profesor na fakultetu. Seminar me je uvek inspirisao, ponekad čak i provocirao da više istražujem, da tražim, da tragam, a da u isto vreme pokušam da budem autentična u rediteljskom izražavanju,“ dodaje Svetlana.

Svetlo u tami: Seminar kao neformalno rešenje

Mladi (i manje mladi) neprofesionalni umetnici slovačke manjine u Vojvodini često se suočavaju sa preprekama u razvoju svog talenta. Institucije im ne pružaju dovoljnu finansijsku podršku niti stvaraju prostor za njihovo obrazovanje.

Iako je u prošlosti bilo uspešnih pilot projekata koje je pokrivao ili Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine ili Slovačko vojvođansko pozorište, zbog nezainteresovanosti nadležnih institucija, ove inicijative nisu mogle da se zadrže.

Nekada davno Slovačko vojvođansko pozorište – profesionalna pozorišna ustanova slovačke enklave u Vojvodini, osnovana 2003. godine – bilo je svesno potrebe za kontinuiranim obrazovanjem svojih kadrova. Dokaz tome je projekat „Studio glumačkog stvaralaštva“, koji se održavao od 2005. do 2007. godine. Ovaj projekat, za koji je garantovao reditelj Jan Makan, ponudio je adeptima glume intenzivni dvogodišnji kurs fokusiran na praktične i teorijske aspekte glumačkog umeća. Studio je bio reakcija na nedostatak školovanih glumaca u slovačkoj pozorišnoj zajednici u Vojvodini i trebalo je da posluži kao odskočna daska za buduće profesionalne studije glume.

I danas nedostaje sistematska formalna organizacija, koja bi podržavala neprofesionalnu umetničku zajednicu, što otežava formiranje mlade generacije umetnika, posebno u pozorišnoj oblasti, konkretno u oblasti dramskog pisanja.

Međutim, ova situacija nije beznadežna. U srcu ove zajednice svetleće signale daje jedan svetionik – seminar „Pišeš? Pišem!“. Iako je neformalnog karaktera i gotovo bez podrške institucija nadležnih za zaštitu i razvoj kulture i umetnosti Slovaka u Vojvodini, ovaj seminar je postao živi dokaz da se i sa ograničenim sredstvima može mnogo postići.

Kao odgovor na nedostatak formalnih obrazovnih mogućnosti i podrške mladim umetnicima, seminar nudi prostor za razvoj talenta, samoostvarenja i stvaranje umetničkih dela. To je mesto gde se susreću ljudi sa strašću za umetnošću, uče od iskusnih lektora (predavača) i gde pronalaze inspiraciju i podršku.

„Pišeš? Pišem!“: Trinaest godina odlučnosti, kreativnosti i podrške slovačkoj kulturi u Vojvodini

Priča o seminaru „Pišeš? Pišem!“ počinje u junu 2010. godine, kada je Katarina Mišikova Hicingerova, slovačka dramaturškinja i lektorka, prvi put posetila Vojvodinu. Očarana ovdašnjom sredinom i oduševljena potencijalom lokalne slovačke zajednice, odlučila je da osnuje seminar dramaturškog pisanja. Cilj je bio da se podrži razvoj slovačkog dramskog stvaralaštva i da se istovremeno ojača upotreba slovačkog jezika u zajednici.

„Tada smo Vlatko Kolar, tadašnji predsednik Pozorišta „Janko Čeman“ u Pivnicama, i ja rekli, šta ako ponovo probamo za godinu dana? I tako smo utanačili da seminar bude pretposlednje nedelje avgusta, što zapravo traje do danas,“ priseća se Katarina Mišikova Hicingerova početka seminara.

Seminar je postepeno rastao, a prvobitnom pozorišnom fokusu dodavane su i druge radionice – filmske, fotografske, umetničke i muzičke. Nastajale su različite veze između radionica, ali je termin ostao nepromenjen, iako je promenjeno mesto održavanja. Od 2022. godine seminar je postao putujući, a ovog avgusta će se po treći put održati u Kovačici.

Uključivanje stručnjaka i lektora iz raznih vidova umetnosti iz Slovačke u seminar svakako nije bio lak korak, posebno u uslovima (prioritetno tih finansijskim), u kojima se nalaze naše kulturne organizacije i institucije već duže vreme, smatra kulturolog Miroslav Pap.

„Amatersko pozorište „Janko Čeman“ iz Pivnica, koje je bilo organizator seminara u prvoj deceniji postojanja, očigledno je to i umelo, dok je potrebno naglasiti da su lektori sa učesnicima seminara radili bez ikakve novčane naknade, što je današnjim tumačenjem prosto neshvatljivo,“ ističe ovaj kulturolog.

Činjenica da lektori rade bez novčane naknade traje do danas, što znači da ni 13. izdanje seminara nema finansijskih sredstava da plati angažman lektorima. „A davanje milostinje stručnjacima – čini mi se – je ponižavajuće,“ dodaje Katarina Mišikova Hicingerova.

Prema njenim rečima, uključenje lektora iz inostranstva u seminar bilo je nešto što je – takoreći – pokrenulo drugačiju dimenziju umetnosti vojvođanskih Slovaka.

„Uopšte ne tvrdim da među vojvođanskim Slovacima nemamo stručnjake. Konačno, vremenom su u seminar bili uključivani i stručnjaci iz Vojvodine, što je takođe dalo pozitivne rezultate. Lektori su radili i rade svake godine sa svim uzrastima – i to prema potrebama polaznika. Oni, pak, imaju priliku da steknu neverovatnu količinu novih znanja, nauče da slobodno stvaraju, dolaze u kontakt sa raznim vidovima umetnosti u kojima imaju priliku da iskažu svoj talenat i – ne manje važno – da javno prezentuju proizvode kulture, čiji su deo,“ dodaje.

Miroslav Pap trenutno vodi omladinski časopis „Vzljet“ (na slovačkom Vzlet – u slobodnijem prevodu: „Polet“). Sa sigurnošću tvrdi da se osnovci (prvenstveno učenici sedmog i osmog razreda), srednjoškolci i studenti minimalno posvećuju pisanju dramskih tekstova, poezije ili proze.

„Danas je veoma teško popuniti sadržaj Književno-likovnog priloga „Rozljeti“ (na slovačkom Rozlety – u slobodnijem prevodu: „Uzleti“), s obzirom da beležimo neproduktivnost pretežno književnog stvaralaštva mladih. U potrazi za autorskim tekstovima mladih najčešće nailazim na odgovor profesorki – učenici više ne pišu autorske tekstove, jer ih to ne zanima. Zato mislim da je seminar „Pišeš? Pišem!“ odličan izbor, jer su njegove radionice u stanju da na atraktivan način približe proces stvaranja i prezentacije kulturnih proizvoda,“ govori Miroslav Pap.

U ovom kontekstu potrebno je istaći i takozvani mali seminar „Dođi da se ispišeš“ (na slovačkom: Poď sa vypísať), koji je ovde da prvenstveno usmerava autore-početnike. „Njima je to usmerenje zaista potrebno, jer možda nemaju priliku da ga dobiju ni u školama…,“ zaključuje Pap.

Odluka da se kreativno polje seminara proširi na različite radionice rezultat je povratnih informacija učesnika. „Nakon svakog seminara vodili smo razgovore u kojima se javljala želja za praktičnom realizacijom tekstova koji su nastali u okviru pozorišne radionice. Moto seminara je postala deviza: Ne sve, što papir trpi, može da podnese i pozornica. Bili smo svesni da nije svaki tekst pogodan za scensko izvođenje i da mnogi ostaju samo na nivou prozaičnih papirnih tvorevina. Zato smo dodali i radionice klasičnog dramskog pozorišta, gde bi tekstovi mogli da ožive i da se pretvore u prave predstave,“ objašnjava osnivačica seminara.

S druge strane, težnja za inovacijama dovela je do stvaranja radionice uličnog pozorišta, povezivanja pozorišta pokreta sa radiom, kao i do uvođenja muzičke radionice. Seminar se stalno razvijao i tragao za svojom najjačom tačkom. Iznenađujući momenat je bio taj, uprkos očekivanjima, da nije bilo mnogo interesovanja za radionicu koja povezuje folklor i pozorište.

„Paradoksalno, nadala sam se da će folklor imati veliki odziv, ali za njega je bilo najmanje interesovanja,“ prenosi svoje iskustvo Katarina Mišikova Hicingerova.

Tokom 13 godina postojanja seminara, na njemu je učestvovalo više od 700 učesnika i nastalo više od 100 umetničkih dela – od pozorišnih predstava i filmova, sve do fotografija i muzičkih kompozicija.

„Pišeš? Pišem!“ je postao inkubator talenata. Mnogi učesnici ovog seminara su nastavili da studiraju umetnost na fakultetima ili su postali profesionalni umetnici. Svetlana Gaško, uspešna pozorišna rediteljka, jedna je od njih. „Seminar mi je dao prostor da eksperimentišem, otkrijem svoj unutrašnji glas i upoznam ljude, koji su me inspirisali i podržavali,“ kaže Svetlana.

Posle nekoliko godina, Svetlana se vratila na seminar, ovog puta kao lektorka. „Bilo je to zaista neočekivano, ali gledajući unazad, upravo prirodno i logično. U suštini, na neki način sam vratila seminaru ono, što mi je davao svih onih godina, kada sam na njemu bila kao učesnica,“ objašnjava ona.

Svetlana danas stoji iza nekoliko uspešnih pozorišnih inscenacija, koje su stekle priznanje i na međunarodnom nivou. „Svaka predstava, koju sam napravila, je za mene uspeh. Inače, kao najznačajniji lični uspeh smatram to, što smo sa inscenacijom „Záveje“ (u slobodnijem prevodu sa slovačkog: „Smetovi“) osvojili nagradu za najbolju amatersku pozorišnu predstavu na 65. Republičkom festivalu amaterskih pozorišta Srbije,“ kaže sa ponosom.

Međutim, da bi se potencijal seminara u potpunosti iskoristio, važno je da stečene veštine i znanja nađu primenu i nakon njegovog završetka.

„U ovom kontekstu, bilo bi dobro kada bi nastavnice u osnovnim školama bez prestanka vodile evidenciju koja su deca pohađala seminar. S tim u vezi, mogu da rade sa tom decom tokom školske godine – i dalje da razvijaju njihov talenat i interesovanje za pozorište. To bi sprečilo da učešće na seminaru postane jednokratno iskustvo bez daljeg nastavka,“ ističe Svetlana.

Međutim, seminar se ne tiče samo individualnog razvoja. To je takođe priča o zajednici, koja se spaja i sarađuje. Učesnici iz različitih sredina Vojvodine i Slovačke se sastaju, razmenjuju iskustva i kreiraju zajedničke projekte. Seminar na taj način pomaže da se prevaziđu barijere između pojedinih sredina, pa čak i država, ali i jača osećaj pripadnosti.

Značaj seminara podvlači i činjenica da je upravo na njemu nastala pozorišna predstava „Ljud-mila“ (u originalnom slovačkom nazivu: Ľud-milá), koja je osvajala slovačke pozorišne smotre u Vojvodini, a na kraju krajeva bila je izvedena i na prestižnoj „Scenskoj žetvi“ (originalni naziv festivala na slovačkom: Scénická žatva) u Martinu, u Slovačkoj.

View this post on Instagram

A post shared by Storyteller | Serbia (@storyteller.rs)

Ovaj uspeh ne samo da potvrđuje kvalitet rada i talenat učesnika seminara, već ukazuje i na njegovu važnu ulogu u razvoju i podršci slovačkog pozorišnog stvaralaštva u Vojvodini. Seminar tako postaje ne samo mesto edukacije i inspiracije, već i odskočna daska za nove pozorišne projekte, koji imaju potencijal da dopru do šire publike i ostave trajni trag u kulturnom životu zajednice.

Rešavanje problema i njegove granice

Seminar „Pišeš? Pišem!“ je primer toga, kako kulturni projekti mogu da pomognu u rešavanju problema manjina – kao što je opadanje upotrebe maternjeg jezika ili nedostatak mogućnosti za mlade umetnike. Seminar pruža prostor za edukaciju, stvaranje i prezentaciju na slovačkom jeziku, čime se podržava njegova upotreba i sam razvoj.

On može biti inspiracija i za druge zajednice, kaže kulturolog Miroslav Pap.

Prema rečima ovog kulturologa, došlo bi do mešanja kultura, s obzirom da smo svi pod uticajem procesa akulturacije i asimilacije, a osnova bi bila njihova zajednička – slovačka. „Kroz prizmu umetnosti, seminar bi možda dostigao drugačiju dimenziju, što bi svakako primetile i široke narodne mase,“ dodaje Miroslav Pap.

Kada se umetnost sudara sa realnošću: finansijski i menadžerski izazovi putujućeg seminara

Finansiranje seminara je uvek predstavljalo izazov. Organizatori moraju da se oslone na grantove, volontere i sopstvene resurse, što ograničava mogućnosti razvoja i daljeg funkcionisanja seminara.

„Recimo, 2016. godine sa 9 radionica, 80 učesnika i 12 lektora, tražili smo 2.500 evra – a dobili smo 1.500 evra. To je bilo izuzetno malo, posebno s obzirom na broj učesnika i predavača,“ priseća se Katarina.

Na primer, organizatori seminara su 2017. godine predali projekat sa ukupnom potražnjom od 7.740 evra, što je bio adekvatan iznos, s obzirom na: 64 učesnika, 16 lektora i 9 radionica. Međutim, dobili su 1.000 evra. Pomenimo i 2019. godinu, kada je seminar obeležio 10 godina postojanja i privukao 100 učesnika. Tada je dobio tek 800 evra finansijske podrške.

„Ovo sam ja već smatrala najvećom sprdnjom na svetu! Morali smo da se nosimo sa nedostatkom sredstava za smeštaj i ishranu. Hranu su nam donosili a učesnici su spavali u osnovnoj školi – na dušecima za kampovanje ili u vrećama za spavanje. U toku jednog izdanja seminara učesnici su čak morali da spavaju i u pozorištu, jer nije bilo mesta u školi,“ govori Katarina.

„Organizatori već nekoliko godina kao najveći izazov smatraju pronalazak menadžera koji bi se posvetio prikupljanju sredstava i umrežavanju,“ dodaje garant seminara. „Mi ostali brinemo o ispunjavanju osnovnih potreba seminara, ali nam je potreban neko, ko će se baviti isključivo finansijskim aspektom. A to mora da je čovek iz Srbije.“

Drugi značajan izazov u organizaciji seminara je nedovoljna komunikacija sa relevantnim institucijama. Organizatori ističu da se za 13 godina organizovanja seminara nikada nisu sreli sa predstavnicima Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine, Kancelarije za Slovake u dijaspori, kao ni sa predstavnicima Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka.

Ova činjenica, koju su organizatori više puta isticali u intervjuima i medijima, ukazuje na odsustvo podrške i interesovanja od strane institucija, koje bi trebalo da budu partneri projekta – i to po automatizmu, jer je isti usredsređen na razvoj slovačke kulture i jezika u Vojvodini.

Uprkos svim stalnim izazovima, seminar se nastavlja zahvaljujući entuzijazmu i posvećenosti ljudi koji su spremni da iz ničega naprave nešto. „Seminar opstaje zahvaljujući ljudima i njihovoj pomoći,“ dodaje organizatorka. „Međutim, to ne znači da on ne zaslužuje podršku, i to ne samo finansijsku.“

Zašto nam je potreban seminar „Pišeš? Pišem!“

Vizija za budućnost je osnivanje udruženja građana, koje bi obezbedilo stabilnost i održivost seminara, proširilo saradnju sa drugim organizacijama, ali i izdalo publikaciju o seminaru i njegovom doprinosu slovačkoj kulturi u Vojvodini, kaže garant seminara. Priča o seminaru „Pišeš? Pišem!“ dokaz je da i u malim sredinama mogu da nastaju velike stvari.

To je priča o tome kako kultura i obrazovanje mogu da prevaziđu prepreke i dovedu do razvoja pojedinca i društva, što potvrđuje i kulturolog Miroslav Pap: „Kada je seminar počeo da profiliše pojedince koji su nastavili da se zalažu u sopstvenim kulturnim organizacijama i počeli da značajno utiču na umetničku scenu vojvođanskih Slovaka – počela se i ispunjavati suština seminara.“

Cilj seminara je razvoj i očuvanje kulturnog identiteta vojvođanskih Slovaka. „I to, ne samo kulturnog, nego i etničkog, jer ova dva aspekta idu ruku pod ruku,“ kaže Pap. Seminar akcenat stavlja na očuvanje jedinstvenog i promenljivog kulturnog identiteta kroz radionice, svoje edukativne i praktične delove – sve do finalnog kulturnog proizvoda.

Seminar ima značajan uticaj na pojedinca, zajednicu i širu sredinu. Pruža prostor za razvoj talenta, samoizražavanja i komunikacije, povezuje umetničke grupe i kreira nove projekte. Za širok krug ljudi nudi nedelju dana besplatnog kulturnog doživljaja.

Predstave nastale na seminaru uspevaju da komuniciraju sa publikom i da kod nje izazovu emocije. „Mnogi ljudi su mi posle „Ljud-mile“ rekli da su kući odlazili ganuti, da se u njima nešto pokrenulo,“ prenosi svoja iskustva Katarina Mišikova Hicingerova. Seminar tako utiče na pojedince, zajednicu i širu sredinu, i podstiče ih na promene u različitim oblastima života.

„Na izvestan način, to im uvek može poput subliminalne draži otvarati nešto novo. U suštini, to može samo umetnost,“ zaključuje organizatorka Katarina.

Fotografije korišćene u ovom članku su iz arhive sagovornika i seminara „Pišeš? Pišem!“.