Glumica Nikolina Vujević je među prvima na sceni otvoreno progovorila o ličnim nesigurnostima i imposter sindromu kroz svoju monodramu u kojoj ne igra izmišljeni lik, već sebe. Njena predstava „NINA?“ krajem godine doživeće jubilarno 100. izvođenje, a Nikolina za Storyteller govori o tome kako je nastala, zašto je postala njena lična terapija i šta je naučila o glumi, životu i prihvatanju sebe.
Predstava je nastala kao tvoj diplomski rad. Da li je rad na ovom komadu bio neka vrsta tvoje lične psihoterapije i suočavanje sa sopstvenim strahovima?
Jeste. Nije krenulo sa tim ciljem, ali se u to pretvorilo. Kada sam počela da je stvaram, zamišljala sam je kao duhovit komad, gotovo kabare. Međutim, kako sam krenula da pišem monodramu, otkrivala sam kod sebe stvari koje sam dugo potiskivala. Upravo tada sam krenula i na ličnu psihoterapiju, koja mi je pomogla da bolje razumem sebe i nastavim da radim na sebi.
Danas mi je drago što sam napravila predstavu koja je postala deo mog ličnog procesa. Ona me uvek vraća na suštinu, a u ovom poslu je veoma lako izgubiti kompas. Mislim da sam upravo sa „Ninom“ postavila temelje za ono što želim da budem kao umetnik i čime želim da se bavim.
Kako je izgledao proces pisanja? Da li je bilo momenata kada si imala potrebu da cenzurišeš sopstvenu iskrenost iz straha kako će to zvučati na sceni?
Jesam. To je bio najteži deo. Koliko god da sam želela da budem otvorena i ranjiva, u isto vreme sam osećala veliki stid. Prve dve godine igranja predstave često sam se pitala zašto to radim, za koga to radim i da li sebi nanosim štetu time što tako otvoreno govorim o intimnim stvarima. Vremenom su mi publika i reakcije ljudi pokazali da je dobro što sam bila iskrena. To mi je dalo jedno duboko unutrašnje samopouzdanje i pomoglo da izgradim zdrav odnos sa sobom.
Kada si počela da izvodiš monodramu, nije bilo uobičajeno da neko javno govori o mentalnom zdravlju i ličnim nesigurnostima.
Nije uopšte. Ljudi iz mog posla često su me pitali zašto to radim. Glumci su navikli da se kriju iza likova koje igraju. Naravno da kroz njih obrađuju i svoje emocije, ali lik ipak pruža neku vrstu zaštite.
Ovde toga nije bilo. Ovo je bila moja lična priča. U tom trenutku to nije bilo popularno, pa sam na neki način bila među prvima koji su otvoreno govorili o tim temama. Nekoliko godina kasnije videla sam da se svet sve više okreće autorskim projektima, one woman i one man predstavama, pa sam pomislila da sam možda bila ispred svog vremena.
Predstava se bavi nesigurnošću, sumnjom u sopstveni talenat i pritiskom odrastanja. Da li ti je igranje pomoglo da razrešiš te nemire ili ih svakim izvođenjem ponovo proživljavaš?
Pomoglo mi je.
Na početku mi je bilo veoma teško da igram predstavu, jer sam i dalje prolazila kroz sve ono o čemu sam govorila na sceni. Pričala sam o nesigurnosti, a i sama sam bila nesigurna. To je bilo veoma bolno.
Bilo mi je potrebno da ojačam i da kroz terapiju obradim te teme. Danas i dalje pričam istu priču, ali me više ne boli na isti način. Sada mogu da joj priđem kao glumica, da uživam u igri i da publici prenesem emociju bez toga da je ponovo proživljavam.
Predstava podseća koliko je važno da budemo osetljiviji jedni prema drugima.
Apsolutno. Empatija je najvažnija, jer nikada ne znamo kroz šta neko prolazi. Ja ovu priču pričam iz ugla mlade glumice, ali mislim da je ona, pre svega, ljudska priča. Bez obzira na profesiju, svi vodimo svoje bitke.
Često potiskujemo ranjive delove sebe jer mislimo da svet nije spreman za njih. I jeste surov. Zato ljudi grade maske i odbrambene mehanizme. Ali verujem da pravo povezivanje sa drugim čovekom nastaje tek kada se ogolimo i budemo iskreni.
Foto: iz arhive Nikoline Vujević
U predstavi postoji jedna scena u kojoj pereš wc šolju u Americi i preispituješ svoj život? Zbog čega je ta scena važna, koju poruku nosi?
Zato što se zaista dogodila.
Kao i mnogi mladi ljudi, po završetku fakulteta nisam odmah dobila priliku da radim posao koji volim. Radila sam razne poslove, a među njima i čišćenje WC-a u Americi.
U trenutku kada sanjaš Brodvej, a ispred tebe je četka za čišćenje, to je veoma snažno iskustvo. Važno mi je bilo da ga sačuvam i da ga se sećam, jer me podseća koliko je težak put do ostvarenja snova.
Mislim da je to priča mnogih ljudi koji su otišli iz svoje zemlje i morali da krenu od nule.
Ne treba se stideti nijednog poštenog posla. Kod mene se rad podrazumevao. Nisam imala mogućnost da čekam da se pojavi idealna prilika. Zato sam radila sve što je trebalo, skupljala iskustvo i učila o sebi.
Takvi poslovi te nauče koliko si sposoban. A ponekad upravo kada se najviše udaljiš od svog sna, shvatiš koliko ga zapravo želiš. Danas znam da, šta god da se dogodi, mogu da radim i da se snađem. To mi daje sigurnost.
Mladi danas žive u eri u kojoj svi moraju da deluju uspešno, srećno i ispunjeno. Koliko je tvoj bunt protiv te lažne savršenosti?
Veliki bunt. Trudim se da ni na društvenim mrežama ne predstavljam idealizovanu sliku svog života, jer ona ne postoji. Veoma je lako upoređivati se sa drugima. Dovoljno je da otvoriš Instagram i vidiš nekoliko ljudi koji trenutno žive ono što ti želiš, pa odmah pomisliš da nisi dovoljno uspešan. A zaboraviš odakle si krenuo i koliko si već postigao.
Kroz humor, satiru i ironiju trudim se da govorim o pravim vrednostima. To je, po mom mišljenju, i posao umetnika.
Imaš li uzore?
Imam mnogo njih, kako među glumcima, tako i među muzičarima.
Ali najviše se divim ljudima koji su, uprkos velikom uspehu, sačuvali radost prema svom poslu, normalne odnose sa ljudima i zdrav odnos prema sebi.
Posebno me inspirišu multitalentovani umetnici koji spajaju više oblasti, jer je to i moj put.
I sama si u „Nini“ spojila glumu, muziku, komediju i stand-up.
Da. Mnogi su pokušavali da me ubede da predstava treba da pripada jednom žanru.
Drago mi je što nisam pristala na to, jer ja nisam jedan žanr. U mom radu ima mesta i za dramu, i za komediju, i za muziku, i za suze, i za smeh. Da nije tako, ne bih bila autentična.
PREPORUČUJEMO I OVU PRIČU:
Kada bi danas mogla da staneš ispred Nikoline koja tek upisuje akademiju, šta bi joj šapnula? Šta je ono najvažnije što te je „Nina“ naučila o glumi i životu?
Zagrlila bih je i rekla: „Izdrži.“ Tokom studija sam prošla kroz mnogo teških trenutaka, i privatno i na Akademiji. Rekla bih joj da nikada ne prestane da veruje u sebe i da ne pristaje ni na šta manje od onoga što zaslužuje.
Godinama sam se borila sa osećajem nedovoljnosti i veoma jakim imposter sindromom. Plašila sam se da ću zbog toga odustati od glume. Na kraju sam, zahvaljujući „Nini“, uspela da prevaziđem taj strah. To smatram svojim najvećim uspehom.
U predstavi se dotičeš surove strane profesije: audicija, odbijanja, preispitivanja sopstvene vrednosti. Kako se mlada osoba nosi sa tim konstantnim ocenjivanjem od strane drugih?
Teško. Važno je shvatiti da ovaj posao nije sprint od sto metara, već maraton. Sreća igra veliku ulogu i moraš da prihvatiš da nije sve pod tvojom kontrolom. Audicije su veoma subjektivne. To što nisi dobio ulogu ne znači da nisi dovoljno dobar. Nekada jednostavno nisi ono što je reditelj zamislio. Zbog toga sam odlučila da sama stvaram svoje projekte. Tako ne čekam prilike, već ih pravim.
Koliko si puta bila odbijena na kastinzima?
Mnogo puta. I danas me odbijaju. Uspeh sa monodramom nije garancija da ćeš dobiti svaku ulogu. Naše tržište je malo, prilika nema mnogo, a poverenje i poznanstva igraju veliku ulogu.
Ranije me je najviše sputavala trema. Nikada nisam mogla da pokažem sve što znam na kastingu. Danas više nemam toliki pritisak. Pripremim se, dam sve od sebe i pustim da bude šta bude.
Imam svoj put, svoju predstavu i projekte koje stvaram. Zbog toga sada mnogo više uživam.
Šta bi poručila mladim ljudima koji čekaju svoju priliku?
Najvažnije je da ne sedite kod kuće i ne čekate. Glumac mora stalno da radi na sebi. To može biti nova radionica, kurs, čitanje, pisanje ili stvaranje sopstvenog projekta. Sve je to rad. Na taj način lakše podnosiš periode kada se spolja ništa ne dešava.
Šta je ono što želiš da publika odnese kući kao glavnu poruku tvoje „Nine“?
Da shvati da u životu nisu najvažniji slava i sjaj. Najvažnije je da čovek nauči da prihvati sebe, sa svim svojim manama i vrlinama, i da pronađe način da se nosi sa sopstvenom patnjom. To je suština.
Da li ti se dešava da ti se nakon predstave javljaju mladi ljudi sa porukom: „Ovo je moja priča”?
Da, vrlo često. Mladi čine najveći deo moje publike i upravo zbog njih mi je ova predstava posebno važna. Ako uspem da ih inspirišem, da se zbog nje osećaju manje usamljeno i sigurnije u ono kroz šta prolaze, onda smatram da sam uspela kao umetnik.
