Broj sklopljenih brakova u Srbiji je u padu, a proporcionalno tome raste broj razvoda. Tako su bar pokazali podaci Republičkog zavoda za statistiku od pre dve godine. Razlozi narušenih partnerskih odnosa mogu biti različiti. Da li će na svoju vezu staviti tačku ili zarez zavisi od toga koliko su partneri spremni da zdravo komuniciraju i grade svoj odnos. Da bi u tome uspeli partnerima može pomoći i psihoterapija. U praksi, mladi parovi češče prepoznaju važnost stručne podrške. 

Šta znači funkcionalan odnos „ja-ti-mi” i zašto ljubav, iako nužna, nije dovoljna da bi veza opstala? Odgovore na ova i druga pitanja daje nam porodična psihoterapeutkinja Zorica Pajantić koja svakodnevno pomaže parovima da izgrade zdrave temelje zajedništva. 

Koje situacije u svakodnevnom životu prepoznajete kao najčešće razloge zbog kojih parovi dolaze na psihoterapiju?

Razlozi zbog kojih parovi najčešće dolaze na psihoterapiju jesu situacije u kojma se obrazac ponašanja u njihovom odnosu ponavlja. Ako traje dugo, to izmori, iscrpi odnos i partneri odluče da potraže pomoć. Zatim, u slučaju prevara ili na prelasku iz jedne životne faze u drugu, pre svega mislim na porodice sa malom decom. Dodatno, u našem društvu razlog za obraćanje porodičnom psihoterapeutu je i nemogućnost postavljanja adekvatnih granica prema porodicama porekla.

Da li je kod nas dolazak na bračno savetovanje i psihoterapiju i dalje tabu?

U poslednje vreme se dinamika menja. Parovi se sve češće obraćaju za pomoć. Interesantno je da dolaze mladi parovi koji nisu u braku. Kod nas postoji dosta predrasuda i razmišljanja „ako je nama potrebna treća osoba da bismo razrešili naš odnos, onda i ne treba da budemo zajedno” ili „ako je sada na početku ovako, šta će biti posle”. Međutim, pomać traže parovi koji neguju svoj odnos. Svaki odnos se kreira i mi učimo da budemo partner. 

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Osim mladih, javljaju se i partneri u kasnijim, zrelijim godinama. Nije toliko često, ali se dešava. To su ljudi koji su otvoreni da nešto novo nauče i unesu u svoj odnos. 

Da li su narušeni partnerski odnosi posledica dubljih problema? Kada zagrebete ispod površine, šta zapazite?

Krenula bih od najprostije definicije partnerskog odnosa, a to je „ja – ti – mi”. Moramo, pre svega da upozamo sebe, da vidimo šta moramo da razrešimo sami sa sobom, a tek onda da vidimo šta treba da razrešimo u partnerskom odnosu. 

Šta znači upoznaj sebe?  Često se na terapiji služim jednom alatkom koja se zove genogram, podseća na porodično stablo i kroz to stablo mi prepoznajemo naše obrasce, nešto što donosimo iz porodice, uverenja, iskustva. To oblikuje naš doživljaj u odnosu. Sve zavisi od kapaciteta osobe da sagleda sebe i to pravi razliku između parova koji dođu na psihoterapiju i ona da rezultate i onih koji, kako ja kažem, nisu kupci psihoterapije. 

Na prvoj seansi uvek im postavim tri pitanja na koja sebi treba da odgovore. Prvo je: da li sam ja kupac psihoterapije, da li ova usluga meni odgovara? Drugo je: da li mi konkretan terapeut odgovara i treće: šta je cilj terapije, šta želite da postignete terapijom?

Nekada neko dođe samo da bi partneru dokazao da je u pravu, da partner greši, ali traže i da to terapeut potvrdi. To je vrlo problematično za odnos, jer tek kada sagledamo sebe i sebe u odnosu, možemo da prepoznamo kako to što partner radi utiče na nas i koji je naš deo odgovornosti u tom odnosu. 

Šta podrazumeva dobar partnerski odnos?

Funkcionalan partnerski odnos je onaj u kojem su dve osobe relativno dobro diferencirane. Šta to znači? Znači da mogu da funkcionišu samostalno, a mogu i da osete bliskost i da pripadaju. 

Krajnosti nisu dobre. Ukoliko je neko previše individualan, onda je samoživ i ne može biti deo odnosa. Ukoliko je previše lepljiv, to prerasta u opterećujući odnos koji ne može da bude zdrav. 

Druga tačka je – otarasiti se onoga „trebalo bi”. Potrebno je imati na umu svog partnera, koje su to njegove plus i minus strane. Pitanje za svaku osobu je kako se nosi sa minus stranama svog partnera ili partnerke. Nisu svi isti, moraju da upoznaju sebe i da procene kako minus strane partnera utiču na njih. To trebalo bi je romantizovanje odnosa. 

Recimo očekivanje da mi partner bude sve u životu, to je  ogroman pritisak ili ovaj deo ponašanja kod partnera mi se sviđa, to ću da zadržim, ovaj drugi mi se ne sviđa, to bih da odstranim. Ne može tako. 

Racionalizacija dosta pomaže, zato kada kažem da je potrebno prihvatiti partnera kao dovoljno dobrog, mislim na neromantizovanje odnosa. 

Šta je rešenje za nerealna očekivanja od partnera?

Zdrava komunikacija koja može da se nauči. Kritika, etikete „ti uvek, ti nikad, ja uvek, ja stalno” utiču na odnos. Kada se nađe u takvoj vrsti, dosta česte komunikaciji, partner počne da izbegava razgovor, počne da se udaljava. Takav razgovor skreće u deo gde se govori o ličnosti, a ne o konkretnom problemu. Zatim, neverbalna komunikacija, kada neko prevrne očima, odmahne rukom, ništa nije rekao, ali je rekao mnogo. 

Dve stvari koje prave veliku promenu su ton i izbor reči koje se koriste u komunikaciji. To menja atmosferu komunikacije. Klijentima dajem alatke koje mogu odmah da primene. Dam im zadatak da do sledeće seanse jedno drugom kažu tri stvari koje im najviše smetaju kod drugog, ali da ne koriste etikete, kao što su „smeta mi što si tvrdoglav ili lenj”, jer šta partner može da uradi ako je tvrdoglav. Može samo to da prihvati i tu etiketu nosi kroz odnos. 

Kada osoba direktno, konkretno i praktično kaže šta je to što partner radi, a nju to uznemirava, onda partner ima jasnu informaciju i on na tome može da radi i menja. Pri tom, to ne dira njegovu ličnost, već ponašanje. 

Ako neko  komunikaciju zamišlja kao teniski meč i cilj je da se loptica udari tako da je partner ne može vratiti, pa se traži argument ili drugi način da se partner poklopi,  osoba je pobedila u tom meču, ali je partnerski odnos izgubio. Partner prelazi u fazu „ok, ti si uvek u pravu” i tu je ono „mi” izgubljeno.

Još jedna alatka je validacija. Osporavanje ili umanjnje partnerovih osećanja u smislu „nije to tako, nemoj tako da osećaš” utiče da osoba pojačava svoje reakcije, da bi je druga strana čula. Kada se kaže „razumem te ili vidim da ti je teško” odmah se spusti dinamika i onda se komunikacija može nastaviti na drugačiji način. 

Koji su prvi simptomi da postoji problem u parterskom odnosu?

Izbegavanje, nezainteresovanost za partnerov dan, za njegove emocije. Najvidljiviji signal je nedostatak fizičke bliskosti, kao i komunikacija koja je sve više obojena kritikama i napadima. 

Kada partneri primete da se odnos među njima hladi? U kojoj fazi vam se obrate za pomoć?

Zavisi u kojoj su životnoj fazi. Vraćam se na porodice sa malom decom. Tada parovi imaju mnogo zadataka, prolaze kroz proces adaptacije i prilagođavanja. Ovo je posebno primetno kod porodica koje dobiju prvo dete, jer ono pravi najveću promenu u odnosu. 

Tada je fokus na svakodnevnim zadacima koje treba obavljati i prvo što se pusti je partnerski odnos. Menja se i dinamika svakodnevice, umor, nespavanje utiču na komunikaciju, reakcije su impulsivnije, javlja se osećaj neravnopravnosti – „sve je na meni”. Zatim osećaj da se ne vrednuje ono što partner radi. Ova faza traje, jer  partneri pokušavaju da nađu novi model fukcionisanja, a onda u jednom momentu shvate da su se udaljili, da su se promenili i da je potrebno da se vrate u odnos. 

Slična situacija je sa prevarom. Kada postavim pitanje šta se dešavalo malo pre prevare u njihovom odnosu, dođemo do toga da već duže nisu komunicirali ili funkcionisali na pravi način. 

Da li je prevara uvek posledica narušenog partnerskog odnosa?

Ne. Nekada je zaista situaciona. Prevara je vrlo interesantan fenomen koji je ustvari čin odluke. Kada se desi prevara, pitanje je šta pravi razliku, pa će jedan par uspeti da je prevaziđe i da im to bude samo kriza u odnosu dok će kod drugih, prevara toliko da naruši odnos da nema povratka? Odgovor je u kvalitetu veze koju su imali pre prevare. 

Da li rutina i svakodnevni život utiču na gubitak bliskosti u odnosu dvoje ljudi?

Rutina sama po sebi nije problem, nekada je čak i korisna. Stres je isto sastavni deo života. Problem nastaje kada ljudi prestanu da neguju svoj odnos, kada više nisu prisutni u odnosu. 

Klijentima kažem da ne budu spontani samo od seanse do seanse. Nije dovoljno da dođu na terapiju, izađu i nastave isto da se ponašaju. Potrebno je da svesno menjaju stvari. 

Koliko god neprirodno izgledalo, moraju jasno komunicirati. Ako ti je potreban zagrljaj, reci partneru „sada mi je potrebno da me zagrliš”. Znam da zvuči čudno i znam da je ljudima prva rekacija „ako ja treba da mu kažem da me zagrli, ako on to sam ne zna, onda neću ni reći”. Ali partner ne može da čita misli, ko zna o čemu on razmišlja, a mi u tom trenutku od njega nešto očekujemo. Jasno komuniciranje svojih potreba pomaže da se mi dobro osećamo u partnerskom odnosu. 

Sve vreme razgovora nismo nijednom pomenuli ljubav. Da li je ljubav dovoljna da bi veza opstala?

Ljubav je nužan uslov, međutim, apsolutno nije dovoljna. Kada sam počinjala da radim mislila sam da svi parovi u odnos ulaze iz ljubavi. Ipak, to je samo predrasuda. Odnos mora da se neguje i gradi, da se uči komunikacija, kao i da se preuzima odgovornost.

Da li odsustvo svađe nešto govori o partnerskom odnosu? Ima li odnosa bez svađe?

Treba praviti razliku između svađe koja razara odnos i konflikta iz kojeg odnos raste. Konflikt u bliskim odnosima znači da postoje dve osobe sa različitim potrebama, granicama i očekvanjima. Odsustvo konflikta može da znači da neko potiskuje svoje potrebe, da neko izbegava razgovor, da je jedan od partnera odustao da bude viđen u tom odnosu. Paradoks je da parovi koji odustaju od konflikta nisu nužno srećni parovi. 

Često se može čuti, posebno među starijim generacijama, da su razvodi česti jer „niko više ništa neće da trpi”. Da li partnerski odnos treba da se zasniva na trpljenju?

Što se tiče trpljenja, postavlja se pitanje gde je balans i mera između onoga „neću ništa da trpim” i „pristajem na sve samo da ne bi došlo do razvoda”. Važno je znati do koje mere se može praviti kompromis, a oko čega se ne pravi. Time se vraćamo na lični osećaj koji osoba ima u odnosu, kako se oseća u tom braku. Naravno, postoje crvene linije, kao što su nasilje, alkoholizam, odnosno stvari oko kojih nema kompromisa. 

Kod ponašanja oko kojih se ne pravi kompromis je važno imati na umu kakvu poruku osoba šalje svom detetu ako trpi neke stvari. Obaveza mi je da ukažem i na to da ljudi moraju biti svesni na kakve posledice pristaju kada nešto trpe  i da li to utiče samo na njih ili i na njihovo šire okruženje.