Ova priča je zamišljena kao putovanje. Za pun doživljaj priče, preporučujemo čitanje na mobilnom telefonu. Hodaš. Ispod tvojih nogu je mekani tepih šuštavog lišća. Krckaju suve grančice. Tvoji pokreti su lagani, rasterećeni svakodnevne brige. Pluća ispunjava svež i čist vazduh koji miriše na rano proleće.
“D a li čuješ telefon, Vladimira?” pita Goran Vučićević , poreklom iz Čoke, kojeg su pre više od 25 godina studije dovele u Novi Sad. “Ne,” odgovaram začuđeno i primećujem nekoliko ljupkih veverica, kako trčkaraju po Futoškom parku u Novom Sadu. “To je
“K oja boja može preći preko Dunava?”, pitalo je dete u odraslom čoveku pod imenom Nikola Radosavljev, koji potiče iz Banata, no dugi niz godina živi i radi u Novom Sadu. Iz daljine kroz gromoglasnu tišinu dolazi odgovor: “Boje Fruške gore!” Nikola je
Priče koje se polako čitaju. Kao pismo. Jednom mesečno u vašem inboxu.
