Violeta Jovanović iz Novih Banovca koristi svaku priliku da uživa u ovoj senzaciji.

Prve korake napravila je na Fruškoj gori uz mamu koja je bila izviđačica.

Decenijama kasnije, obaveze prema poslu i porodici učinile su da strast prema prirodi ostavi po strani.

No, pre deset godina, kada su deca porasla, svoju staru strast je pretvorila u planinarsku knjižicu.

„U početku su moje dve ćerke išle sa mnom, ali su vremenom odustale zbog obaveza. Moje dve unuke od godinu i po dana i od sedam meseci su sada učlanjene u moje planinarsko društvo Mačak”, kaže Violeta.

Penjanje na planinu jednostavan je recept za sreću jer simulira put do uspeha.

Suprotstavljanje gravitaciji na uzbrdicama prate zadihanost, znojenje i pitanje – šta mi je ovo trebalo?

„Ali kada se popnete na vrh, nestaje sav umor. Mislili ste da ne možete. Srećni ste jer ste pobedili same sebe”, opisuje Violeta.

I to je osećaj koji traje.

Violeta se oseća snažno.

Svaka prepreka savladana na planini čini je jačom u ravnici.

„Mnogo lakše rešavam probleme”, primećuje Violeta.

A slike reka, dolina i vrhova ostaju u očima i kada se odlože cipele sa reckastim đonovima.

U ovoj percepciji Violeta nije usamljena.

„Dosta ljudi procveta kad krene na planinu”, primećuje.

Nadmorska visina povezuje ljude.

🎥 Uživajte u fruškogorskom nesvakidašnjem kafiću u Aninoj video-priči. 👇

Prijateljstva koja grad ne poznaje lakše se sklapaju na „kozjim stazama”.

Tu nema podela, samo solidarnost i bliskost.

^{Kada se popne na vrh Violeta Jovanović zaboravi na umor. Foto: privatna arhiva}

Gljive su karika života i smrti

Odrastanje na selu biološkinji Eleonori Čapelji predodredio je da kao životni poziv izabere prirodu.

„Prihvatila sam kao normalno smenjivanje ciklusa života i smrti”, kaže Eleonora.

Gljive su neraskidiva veza ova dva fenomena.

Eleonora na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu predaje predmete iz oblasti mikologije.

Predsednica je Gljivarskog društva Novi Sad.

Veruje da uloga gljiva u prirodi nije dovoljno prepoznata u javnosti.

Pečurke koje vidimo su samo “vrh ledenog brega” – organi za razmnožavanje.

Micelije koje se prostiru kilometrima ispod naših nogu izlučuju enzime i razgrađuju biljne ostatke, koji tako postaju hrana drugim biljkama.

Bez njih ne bi bilo moguće postojanje šuma.

„U prirodi nema statičkog momenta. Stalno se dešava neka dinamika. Gljive to omogućavaju”, ističe Eleonora.

Divi se kompleksnom sistemu različitih oblika života koji se dopunjuju.

Njen posao uglavnom podrazumeva rad za računarom ili katedrom.

Zato jedva čeka da zbog posla obuje planinarske cipele, iako terenski rad može da bude naporan zbog čestog klečanja.

Kada se završi radna nedelja, ona opet hita prirodi.

Ispod njenih čizama prošlo je stotine kilometara srpskih, crnogorskih i bosanskih planina.

„Jedva čekam da mi boravak u prirodi dosadi”, kaže Eleonora kroz smeh, jer zna da se to nikada neće desiti.

Ipak, njen teren se smanjuje.

Tvrdi da nema opravdanja za masovnu seču šume na Fruškoj gori, na kojoj ima od 2.000 do 5.000 vrsta gljiva.

Ne mogu se sačuvati vrste ako se ne sačuva njihovo stanište.

„Tužno je što nekada ne stignemo ni da istražimo neku vrstu, a ona već bude uništena”, kaže Eleonora.

Ipak, gljive uvek nađu svoje mesto, pa čak i u pukotinama betona, jer su prekretnica između života i smrti.

Sudbina gljiva neraskidivo je vezana za sudbinu drveća. Svakim izgubljenim stablom gubi se i deo te nevidljive raznolikosti pod našim nogama.

Šumska kupka kao pravi wellness

Pre 20 godina, Vesna i Dragan Kekić zamenili su gradski asfalt šumom u Vrdniku.

Prvo što su primetili u životu među krošnjama jeste da im se razbistrio um, a zdravlje značajno poboljšalo. 

Odlučili su da mogućnost buđenja uz cvrkut ptica podele sa drugima.

Sagradili su brvnare i svoje imanje imenovali kao Ranč Platan, u znak sećanja na 330 platana koji su tada bili posečeni u Beogradu.

Posmatrali su kako njihovi gosti prolaze kroz isto što i oni.

Nakon par dana boravka u prirodi nabori na čelu se peglaju, usne se krive u osmeh, a napetost se pretvara u rasterećenje.

Posmatrali su kako se i njihovi gosti menjaju. Dolaze umorni, odlaze sa osmehom.

Dragan je želeo naučno objašnjenje. Pronašao ga je u japanskoj praksi shinrin-yoku (kupanje šumom).

Kumovao joj je nekadašnji direktor japanske Agencije za šumarstvo Tomohide Akijama 1982. godine.

Za ovu praksu nije potrebna nikakva fizička sprema.

„Priroda ne diskriminiše. U njoj može da uživa svako, od dečijih do invalidskih kolica”, kaže Dragan.

Od ključne važnosti je da se uspori, inače sve gubi smisao, dodaje.

U njoj nema mesta za galamu, tehnologiju i potrebu za dokazivanjem.

Fokus je na aktiviranju svih čula.

👇 Pridružite se Sanji u audio-šetnji od Zmajevca do Ledinaca, gde se miris procvetalog drveća i pesma ptica bore sa zvukom motornih testera i prizorima koji menjaju lice planine. 👇

Lekari na Novom Zelandu, u Kanadi i Japanu pojedinim pacijentima umesto pilula prepisuju „zelene recepte”.

Svesno uranjanje u prirodu svim čulima smatraju preventivnom metodom očuvanja zdravlja.

Dragan Kekić veruje da ljudsko telo nije dizajnirano za zatvorene prostore, konstantnu buku i veštačku svetlost.

Ono je oblikovano prirodom.

Dok sa svoje terase posmatra kako se pejzaž Vrdnika pretvara u beton, objašnjava da izvorni wellness nema veze sa ovim što nam se danas prodaje.

Pominje Halberta Dana, oca wellness pokreta, koji je ovaj pojam definisao kao dobrobit čoveka u povezanosti sa prirodom.

Dok svedoči kako na mestima gde raste lekovito bilje niču luksuzni smeštaji sa saunama, objašnjava kako je postizanje pravog blagostanja besplatno.

Potrebno je samo nešto hrane i par sati mira u šumskom okruženju.

🎥 Uživajte na fruškogorskom ranču u Aninoj video-priči. 👇

Efekti kvalitetnog boravka u šumi traju i do tri nedelje, a za njih nije potrebno pražnjenje bankovnog računa.

Dragan veštačke, vešto napravljene zeleno-plave prostore u zatvorenim sistemima naziva „hakovanom prirodom.”

„Tamo nema fitoncida koje ispušta staro drveće, nema lekovitih bakterija iz zemljišta, nema negativnih jona u vazduhu, nema beskonačnog pogleda, nema daha i zvuka šume. Nema prirode”, kaže Dragan.

Dragan veruje da mu je boravak u šumi spasao život jer je odoleo surovim prognozama lekara.

Zbog toga ga boli kada vidi da drveće pada u ime ličnog materijalnog interesa.

Zabrinut je.

Ne zbog sebe, već zbog toga kako će preterana urbanizacija uticati na život njegovih osmoro unučadi.

Priroda leči – nauka dokazala

Jasno je kako boravak u prirodi utiče na mentalno zdravlje.

No, neuronaučnicima nije bilo jasno šta se tačno dešava u mozgu.

Sonja Sudimac se zapitala da li boravak u prirodi zaista direktno utiče na mozak ili u prirodu češće odlaze oni koji su manje pod stresom.

Zbog toga je sa svojim kolegama na Maks Plank institutu za ljudski razvoj u Berlinu sprovela istraživanje.

Merili su akivnost amigdale – dela mozga zaduženog za procesuiranje stresa.

Poslali su 63 volontera u jednočasovnu šetnju. Jedne kroz ulice Berlina, druge kroz šumu.

Magnetna rezonanca je pokazala – amigdala kod šumskih šetača obrađivala je značajno manje stresa.

Urbani pešaci bili su jednako pod stresom.

Sonja svoje rezultate potkrepljuje teorijom.

„Prema teoriji smanjenja stresa, kao vrsta smo evoluirali u bliskom kontaktu s prirodom, pa boravak u prirodnom okruženju automatski dovodi do opuštanja, i psihičkog i fiziološkog”, navodi ova naučnica.

Dodaje da priroda omogućava našoj pažnji da odmori, jer u njoj informacije obrađujemo bez napora, za razliku od grada koji zahteva stalnu koncentraciju i filtriranje nadražaja.

„Prirodu često povezujemo sa prijatnim uspomenama, pa se vremenom razvija pozitivna emocionalna veza koja doprinosi osećaju smirenosti kada se kasnije opet nađemo u prirodi”, još jedno je od objašnjenja.

Ipak, naglašava da ova oblast još nije dovoljno istražena i da boravak u prirodi ne može zameniti uzimanje lekova koje prepiše lekar.

Može biti vredna dopuna terapiji i može smanjiti potrebu za medikamentima, posebno kada je reč o stresu i blažim psihološkim simptomima.

Sonja dodaje da šetnja kroz gradski park može biti sasvim dovoljna, ako je blizu i ako ga često posećujemo.

Zbog toga je važno da u urbanim sredinama ima dovoljno zelenih površina, u kojim bi ljudi mogli da pronađu utočište od svakodnevnog stresa.

„Redovan boravak u prirodi može biti jedan od najpristupačnijih i najjeftinijih načina za smanjenje stresa i očuvanje mentalnog zdravlja”, zaključuje Sonja.

Drugačiju perspektivu ove priče dobićete u Storytellerovom besplatnom newsletteru – ako se prijavite već sada NA NAŠU MAILING LISTU: