Udruženja slovačkih žena – tradicionalno neguju tradiciju

One vezu, štrikaju, šiju, spremaju stara jela, prave izložbe, posećuju kulturne manifestacije, organizuju predavanja, izdaju knjige. Šire gledano, članice udruženja slovačkih žena u Vojvodini čuvaju od zaborava i emancipuju, i to uglavnom već ceo vek.  

Udruženje petrovačkih žena sa svojim radom počelo je 1921. godine. Uz nekoliko prekida aktivnosti, 2002. godine na inicijativu Mesne zajednice Bački Petrovac, novinarka Ana Dudaš ponovo je okupila žene iz opštine.  Sadašnja predsednica Katarina Rašeta u ovoj organizaciji je više od 13 godine. O svom udruženju govori sa širokim osmehom. 

„Mogu da se realizujem na više načina. Sa ženama sam. Imamo izlete, razmenjujemo recepte. Organizujemo našu zabavu u novembru. Na taj način se družimo, vidimo, posećujemo. Jedni drugima smo podrška,“ navodi Rašeta šta za nju predstavlja ova grupa od pedesetak ljudi.  

Udruženje žena u Gložanu je osnovano 1934. godine i od tada je radilo sa prekidima. Godine 2004. ponovo počinje sa radom i dobija naziv „Slovenka“. Povod za oživljavanje bio je folklorni festival „Tancuj, Tancuj“

„Organizatori su zamolili nekoliko žena da naprave neku veću izložbu jer je bio praznik. Pa smo se tako okupile da napravimo lepu izložbu u osnovnoj školi. I onda smo rekle, što se ne bi mi češće sretale,“ prepričava predsednica ovog udruženja Viera Miškovicova.

Cilj da je da se okupljaju, da rade na očuvanju tradicije, organizuju društveno koristan rad i kulturni program, sarađuju sa drugim udruženjima.  Direktorica Muzeja vojvođanskih Slovaka, Anna Sečova-Pintirova,  navodi da je  značaj udruženja žena bez obzira na nacionalnu pripadnost,  važna za društvo i za očuvanje elemenata nacionalnog identiteta. 

“Članice tačno znaju šta je karakteristično za njihovu nacionalnui lokalnu zajednicu i upravo na tim elementima grade svoju delatnost. Pored toga što neguju narodne pesme i igre, neguju svoj jezik, narodnu nošnju, tradicionalne zanate ili narodna jela. Upravo one su tim činom nosioci nematerijalne kulturne baštine. One tačno znaju kako se na primer pripremaju herovke, rejteš ili neko drugo jelo. Ili kako se izrađuje mladin venac, šta se veze na nedra muške košulje,” navodi ova etnološkinja. 

EMANCIPACIJA ILI NE

Sociološkinja Jelena Riznić iz feminističkog kolektiva „Ženska solidarnost“ skreće pažnju na položaj žena na selu. One se vode kao pomažući članovi domaćinstva, obavljaju beskonačnu količinu poslova,  a ništa od tog rada nije prepoznato kao rad, pa samim tim nisu ni osigurane i zaštićene. Na prvi pogled zanati kojima se žene u udruženjima bave može delovati kao nastavak patrijarhalnog tretmana. 

„Ali sa druge strane, moramo da uzmemo u obzir da žene iz nužde odlaze u preduzetništvo zato što nemaju drugi način. Druga stvar, mislim da jeste važno da se žene povezuju i da dele iskustva,“ navodi Riznić. 

Ova sociološkinja objašnjava da je tačno da se delatnost udruženja uklapa u patrijarhalne okvire, ali da svaki put kada se žene povezuju, Riznić vidi nešto dobro u tome, kao na primer, mrežu podrške. 

„Mislim da je udruženje često izgovor za druženje i provođenje više vremena, van tog okvira koji je standarni. Ovo je izlazak u neku javnu sferu, mogućnost povezivanja. I to je lepo i emancipatorno jer se žene povezuju“, objašnjava Riznić.

Direktorica Muzeja vojvođanskih Slovaka, Anna Sečova-Pintirova, podseća da je osnivanje udruženje žena pre sto godina svakako bio emancipatorski čin.  

„Udruženja su osnivale slobodarske i edukovane žene, a jedan od ciljeva bio je svakako edukacija i osnaživanje žena. Na primer, često su organizovale kurs šivenja, gde su žene imale priliku da nauče ovaj zanat, a kasnije tako zarađuju za svoju porodicu i time dobiju značajniju poziciju u porodici i društvu,” objašnjava ova etnološkinja.

Uprkos nazivu organizacije „Udruženje petrovačkih žena“, muškarci su takođe dobrodošli. Prošle godine ih je bilo četiri, sada ih je dvojica, objašnjava predsednica Katarina Rašeta. 

„Oni su uključeni. Posebno kada kuvamo svadbarski kupus. Tu nam dosta pomažu oko kotlova. Aktivni su. Kada imamo više gostiju, spremaju stolove, stolice, ambijent,“ navodi Rašeta i dodaje da su momci dobri i za vožnju, ali imaju i članicu koja vozi kombi i dosta pomaže. 

Između ostalih delatnosti, udruženje „Slovenka“ održavalo je i predavanja, radilo na afirmaciji žena i razvoju ženskih biznisa. Miškovicova navodi da se takve radionce se više ne održavaju jer u udruženju nema mlađih žena. 

„A starije žene nemaju potrebe za tim. Udruženje žena prosto stare. Mlade žene imaju druge potrebe. Drugačije se sreću. Generacijski mi smo malo starije, nema potrebe za afirmacijom. Sad više odlazimo u domove za stare. Vreme donosi druga interesovanja,“ objašnjava ova predsednica. 

MALO MLAĐIH

Viera Miškovicova je i predsednica Asocijacije udruženja slovačkih žena, osnovanog 2006. godine, a koje okuplja 20 udruženja. 

„Koliko mogu da primetim samo u Janošiku ima nešto više mlađih žena, eventualno u Lugu. Mlađe žene se uglavnom ne uključuju,“  objašnjava sagovornica Storytellera. 

Nezainteresvanost mlađih Miškovicova objašnjava, između ostalog i sukobom generacije. Za predsednicu Udruženja petrovačkih žena Katarinu Rašetu, godine nisu opravdanje. 

„Na žalost imamo malo mladih. Ovih mlađih od 50 godina imamo tri- četiri. Ali dobro, sad smo u penziji. Međutim, ja kad sam se uključila, nisam bila penzionerka,“ kaže Rašeta i dodaje da i ostale članice nisu čekale penziju. 

Direktorica Muzeja vojvođanskih Slovaka je optimistična. Vekovna udruženja ipak neće nestati jer su žene uvek bile te koje neguju tradiciju. Udruženje mora biti čvrsto ali i otvoreno za nove žene i ideje.

„Naravno, najpre moramo mlađe žene naučiti da bi one mogle da nastave. Ali žene su uvek bile te koje su negovale tradicionalne vrednosti tako da mislim da će se uvek naći pojedine žene koje će nastaviti rad udruženja,“ ističe Sečova Pintirova. 

Zato je neophodno krenuti od najmlađih kako bi elemente nacionalne kulturne baštine poimali kao deo sebe, objašnjava Sečova Pintirova i dodaje da pojedina udruženja osmišljavaju svoj program tako da u njega uvrste i aktivnosti sa decom. U ovom informacionom društvu treba biti dovitljiv i snalažljiv u aktivnostima i pridobijanju mlađeg učesnika.

„Zanimljive su radionice gde možete dodirnuti kolovrat, nožno kolo, kudelju i oprobati se u predenju, sesti kod razboja i tkati ili igrati se šapurikama. Ja svakako udruženje žena vidim kao partnera u projektima muzeja. A isto tako su oslonac vaspitačima i nastavnicima. I tu se zapravo vidi njihov doprinos društvu,“ objašnjava sagovornica Storyteller-a. 

VEK SAMOPOŠTOVANJA

Udruženje petrovačkih žena i „Slovenka“ nisu jedina slovačka udruženja nastala početkom prošlog veka. Štaviše, većina slovačkih udruženja žena je istorijski fenomen. 

U Kovačici je 1920. godine osnovano društvo kako bi Slovakinje mogle da budu jednako obrazovane kao u ostatku Evrope. Naredne godine osnovana su udruženja u Kisaču, Staroj Pazovi kao i Udruženje petrovačkih žena koje  je povodom veka postojanja sačinilo knjigu „Sto godina udruženja žena u Petrovcu“ čija je promocija bila u februaru ove godine.  

U Padini je prvo udruženje žena osnovano 1923. godine. U Dobanovcima dokument iz 1930. godine nam govori o kursu vezilja koji je tada organizovan. Bačkopetrovčanke su sebi za 8. mart 1931. godine osnovale društvo sa 67 žena. U Pivnicama se udruženje osniva 1933. godine.  Udruženje „Prijatelji dece“ osnovano je 1938. godine u Laliću sa humanitarnim ciljem. 

Zdenka Valent-Belić u svom tekstu objašnjava procvat ženskih društava u ovom periodu, jakom željom za emancipacijom i potrebom za očuvanjem slovačkog nacionalnog identiteta u Ugarskoj. Inspiracija je bilo prvo udruženje ovog tipa -„Živena“ iz druge polovine 19. veka. 

„Koliko god sa današnjeg aspekta rezultati ženskih udruženja u to vreme delovali skromno, važno je osvestiti da bez njih, ni danas ne bismo mogli da govorimo o novim prostorima borbe i osvajanjima nekih većih prava žena na ovim prostorima,“ zaključuje Valent- Belić.

Izvor naslovne fotografije: Ženski muzej u Novi Sad