U periodu od 19. do 21. aprila je u preškolskoj ustanovi „Včielka“ u opštini Bački Petrovac sproveden projekat Erazmus + pod nazivom ’’Let’s know each other’’. Projekat ima za cilj da poveže što više zemalja i da ih upozna sa različitim kulturama i tradicijama, ali i sa obrazovnim sistemom pojedinih država. Kako su se u tome snašli zaposleni u predškolskoj ustanovi „Včielka“, kako su izgledali sami nastupi i prezentovanje, i šta je zapravo projekat Erazmus + ’’Let’s know each other’’ razgovarali smo sa direktorkom PU Včielka Anom Laćarak, sa stručnom saradnicom Andrijanom Ćirić i sa vaspitačicama Bogomirkom Žagrić i Aleksandrom Sokolović.
Kako za portal „Storyteller“ objašnjava stručna saradnica Andrijana Ćirić, Erazmus + programi su najveći evropski programi koji finansiraju programe mobilnosti i saradnje u oblasti obrazovanja, mladih i sporta. Cilj ovih projekata jeste da se uključi što veći broj ustanova. Uključuju se sve države Evropske unije, a pored njih, pravo učešća imaju i Severna Makedonija, Island, Lihtenštajn, Norveška, Turska i Srbija. Najširi cilj Erazmus + projekata jeste isticanje zelene inicijative, digitalizacije, jačanja građanskih vrednosti, dijaloga kulture, tolerancije i razumevanje društvenog, kulturnog i istorijskog nasleđa.
’’Tvorac projekta je predškolska ustanova iz Slovačke iz Banske Šćjavnice na čelu sa direktorkom, koja je ujedno i koordinatorka, Aleksandrom Bokovom. Cilj projekta je regionalno vaspitanje, odnosno očuvanje materijalnog i duhovnog nasleđa naših predaka, upoznavanje sa kulturom i tradicijom sa naših prostora, te implementacijom iste, ali na savremeni način“, kaže Ana Laćarak , direktorka PU „Včielka“ i dodaje:
„Partneri na ovom projektu su nam Slovenija, Slovačka i Hrvatska. Svi gradovi koji su uključeni u projekat – Ptuj, Banska Šćjavnica i Šibenik su upisani u UNESCO. Mi smo tu jedina opština koja nije u UNESCO-u, a ušla je u sam projekat, zbog toga što je koordinatorka projekta smatrala da imamo bogatu i duhovnu i materijalnu kulturu i tradiciju koju možemo prikazati i zato što smo multikulturalna i multinacionalna sredina, što je njima interesantno i inspirativno.“
Laćarak objašnjava da tokom projekta razmenju iskustva sa partnerskim ustanovama, uče njihovu kulturu i tradiciju i prikazuju našu.
„Tako je bilo dok smo imali mobilnosti, dok nije zavladala pandemija. Ostvarili smo dve mobilnosti – naše koleginice su išle u Šibenik i u Ptuj. To je bilo direktno učestvovanje u samim aktivnostima, koje su domaćini pripremili, i zatim kada se vrate sa mobilnosti implementiraju nove strategije, metode, veštine i stečena znanja u svoj rad’’, kaže Ana Laćarak.
Naredna mobilnost je trebalo da bude u Srbiji i četvrta mobilnost u Slovačkoj. Međutim, zbog pandemije je došlo do problema i nemogućnosti putovanja i razmene pedagoga, stručnih saradnika, vaspitača, stoga su domaćini pribegli virtuelnih aktivnostima.
Kako kaže direktorka, to je bio veliki zadatak za njih kao ustanovu koja će probiti led i koja će prva virtuelno prikazati sve svoje aktivnosti.
„Jedna stvar je primiti partnerske goste, ugostiti ih, provesti svojim gradom ili opštinom, prikazati im sve znamenistosti i specifičnosti svoga kraja, uvesti ih u prostore predškolskih ustanova, upoznati ih sa načinom rada, da oni dožive samu opštinu Bački Petrovac. To je bilo nemoguće, tako da smo morali da se potrudimo da im sve to prikažemo virtuelno, odnosno putem zoom platforme, raznih video materijala, prezentacija i virtuelnih tura, kako bismo ih što više upoznali sa našom sredinom, kulturom, tradicijom i običajima. Bilo je potrebno truda i napora da se sve to pripremi, znanja iz režije, scenografije, tehnička podrška nam je takođe bila potrebna, jer je to ipak trebalo uraditi na profesionalnom nivou“, objašnjava direktorka predškolske ustanove u Bačkom Petrovcu.
Pročitajte i: Umetnost na rate i u kulturno-umetničkim društvima u Magliću i Kulpinu, i u Slovačkom vojvođanskom pozorištu
Napominje i to da trenutno nije momenat ni vreme da se održavaju razmene, zbog bezbednosti svih učesnika, pa su zajedno sa partnerima, putem mejlova i brojnih razgovora, došli do zaključka da je virtuelni način prikazivanja aktivnosti trenutno najbolje rešenje, kako bi se projekat mogao nastaviti. Projekat je trebalo da se završi 31. decembra 2020. godine, ali je trajanje istog produženo do juna 2021, tako da se nalaze pri samom kraju.
’’Virtuelna mobilnost je planirana tako da svaki dan bude prikazivan materijal po četiri sata i više ako je potrebno. Partnerima smo prikazivali kako i na koji način mi učimo decu o kulturi, tradiciji i običajima na inovativan i moderan način, kako bi ona to prihvatila kao sadašnjost. Morale su se ispoštovati sve mere i preporuke u vezi sa virusom, tako da smo imali ograničen broj dece i vaspitača koji su učestvovali, a roditelji su bili uključeni putem Viber grupa’’, kaže Ana Laćarak.
Stručna saradnica Andrijana Ćirić kaže kako su pripreme trajale dva meseca, što podrazumeva osmišljavanje aktivnosti, uspostavljanje saradnje sa različitim ustanovama kulture i obrazovanja u opštini, mnogo sastanaka, kako bi se sve usaglasilo, onda tehnička priprema, priprema nastupa, snimanje i montiranje. Što se tiče tehničke podrške, direktorka i stručni saradnik napominju kako im je od velike pomoći bio jedan tata, Jaroslav Zima, koji je sav materijal snimio i montirao.
Projekat koju ukazuje na različitosti, a opet dodiruje i zajedničke tačke
Na Erazmus + projektu ’’Let’s know each other’’ PU Včielka trenutno sarađuje sa Slovačkom, Slovenijom i Hrvatskom. Direktorka Laćarak naglašava kako su iskustva sa obe strane jako lepa.
’’Kao ustanova, u sva četiri mesta naše opštine ostvarili smo saradnju sa Udruženjem petrovačih žena, Slovačkim vojvođanskim pozorištem, Galerijom Zuske Medveđove, Turističkom organizacijom Bački Petrovac, Kompleksom dvorca Dunđerski, Kulturno – umetničkim društvom iz Gložana, Kulturno-umetničkim društvom ’’Đura Jakšić’’ iz Maglića, Udruženjem žena iz Maglića i sa Srpskom pravoslavnom crkvom i naravno sa pojedincima koji imaju znanja u oblasti etnologije i sa zanatlijama’’, kaže Ćirić i dodaje kako su se kroz sam projekat su se razvile i digitalne kompetencije kod svih zaposlenih, jer su radili preko Zoom platforme, eTwinning-a, ulazne ankete preko sajta Mentimeter i evaluaciju preko Google upitnika.
Jako nam je važno što smo shvatili i pokazali da kao ustanova i kao kolektiv možemo da se odupremo svakom izazovu koje nam predškolstvo nameće. Spremni smo da uđemo u svaki izazov i da ga iznesemo timski i u pozitivnoj atmosferi.
Andijana Ćirić
’’Prvo što mogu da kažem jeste da svaka zemlja ima svoje specifičnosti, a opet imamo i nešto što nam je zajedničko. Ono što je zajedničko za sve četiri zemlje jesu tradicionalne pokretne igre, na kraju krajeva, svi smo mi slovenski narodi, pa imamo taj zajednički duh. Sam projekat želi da ukaže na različitosti, a opet da dodirne te zajedničke tačke. Upoznali smo nove kolege, nov i drugačiji način rada nego što je naš, tražili smo sličnosti i različitosti i upoznavali se sa specifičnostima domaćinove sredine, koja je karakteristična samo za njih. Partnerskim zemljama je bilo zanimljivo da kod nas vide običaje srpske slave, jer oni to nemaju.’’
Kako je projekat izgledao u vrtiću u Magliću?
Kako je sam projekat izgledao u vrtiću Pčelica u Magliću, razgovarali smo sa vaspitačicama Bogomirkom Žagrić i Aleksandrom Sokolović.
S obzirom na to da ovaj projekat predstavlja tradiciju jedne zemlje, kako ste se vpripremali za snimanje i kako je izgledao sam nastup?
Aleksandra Sokolović: Prvo smo ostvarili saradnju sa Kulturno-umetničkim društvom ’’Đura Jakšić’’, Udruženjem žena iz Maglića i sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Onda smo obavestili roditelje i uputili ih u same detalje projekta i tražili njihovu saglasnost da deca učestuju u projektu. Decu smo polako upoznavali sa tradicijom, kulturom, narodnom nošnjom i običajima, i sa onim što smo i prikazali – narodna igra i običaji srpske slave. Sam snimajući dan je počeo od ranih jutarnjih sati. Prvo smo otišli u crkvu, gde smo obavili osvećenje slavskog kolača, pevali smo himnu svetom Savi, i dalje su tekle narodne igre i sve vezano za slavske običaje. Iz udruženja žena nam je bila jedna predstavnica, koja je pričala o tkanju i kako su se nekada tkale nošnje, a iz KUD-a je bio isto jedan predstavnik, koji nam je pričao o narodnoj nošnji, iz kog kraja potiče određena nošnja, i upoznao decu sa folklorom.
Koje ste običaje predstavili?
Bogomirka Žagrić: Na samom nastupu smo prikazali ono što je karakteristično za Srbiju, a to su kolo i slava. S obzirom na to da svake godine obeležavamo školsku slavu svetog Savu, to je deci i bilo najupečatljivije. Tako da smo se nekih stvari samo podsetili i dodali ponešto novo. Što se tiče igara, prikazali smo igre kojih su se deca nekada igrala, ali smo ih malo modifikovali. To su igre sa prstima i vunicom, Kolariću Paniću, Hej, bože, seko, pošto su kolači. Tu nam je dosta pomogao folklor, jer su to igre koje deca uče u KUD-u ’’Đura Jakšić’’. Ono što je ostavilo najjači utisak na sve nas jeste kada smo pre odlaska u crkvu pokazali kako se mesi slavski kolač i objasnili simbole na njemu, kao što su golub, krst, klas žita, ruža i drugi.Kompletan tim iz Maglića je učestvovao u projektu, i svako se potrudio da svojim delom i mogućnostima doprinese što boljem izlaganju. Ono što nam je bilo posebno drago jeste sam odlazak u crkvu zajedno sa decom. To je nešto posebno što kod nas budi emocije, a sam odlazak u crkvu i zvuk zvona nas je duhovno podigao. Deci se to posebno svidelo i rado su učestvovala.
Koje lekcije ste naučili iz ovog projekta, vi, odrasli, a koje deca?
Bogomirka Žagrić: ’Naučila sam da timski rad znači mnogo. Niko od koleginica nije rekao ne mogu, neću ili nemam vremena, nego je svaka dala svoj doprinos. Deca su se uglavnom podsetila kakvi su to običaji za slavu, jer je i sami kod kuće slave. Sam naš lokal i čitava opština podržava različitost, pogotovo što se tiče prava manjina. Imali smo devojčicu koja je obučena u slovačku nošnju, i devojčicu koja je trebalo da nosi romsku nošnju, ali se nažalost razbolela. Uvek provlačimo različitost i zajedništvo. Ovde imamo decu sa smetnjama u razvoju, što deci uopšte ne smeta. Prihvatli su ih takvima, šta više pomažu im i osećaju se važnima kada znaju da su pomogli da su korisni.’ Aleksandra Sokolović: ’Bitno nam je decu učimo tradiciji i da im to približimo na što bolji i lepši način. To je zapravo i cilj čitavog projekta. Kod vaspitača su dobiti te što smo se još više upoznali za virtuelnim svetom i dokazali sami sebi koliko možemo.Fotografije: PU „Včielka“
Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.
Pridaj komentár & Dodaj komentar