Oko milion i po migranata i izbeglica sa Bliskog istoka i Afrike prošlo je kroz Srbiju od početka migrantske krize pre deset godina, piše u prošlogodišnjem istraživanju Međunarodne organizacije za migracije (IOM). Za sve to vreme odnos građana i građanki Srbije prema migrantima mogao bi se opisati kao ambivalentan. 

Sa jedne strane, pokazivali su spremnost da pomognu, što su i činili donirajući odeću i hranu, ali je, prema istraživanjima, većina zastupala stav da migrantima i izbeglicama treba ograničiti boravak u Srbiji na nekoliko dana ili sedmica. Takođe, postoji i izražena socijalna distanca. Pojedine priče o migrantima i izbeglicama mogle bi se svrstati i u domen teorija zavere. Još se pamti ona iz vremena korona virusa kada se društvenim mrežama širila dezinformacija o naseljavanju velikog broja migranata na području Srbije. 

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

„Vrlo često su se priče vezane za migrante koristile u političke svrhe. Kada god je trebalo rešiti neku lokalnu krizu i da se ona ne bi rešila, onda se pažnja skretala na migrante” – kaže Mirjana Nešić iz Info parka, organizacije koja pruža pomoć migrantima i tražiocima azila. 

Čak 58% građana i građanki Srbije prema pomenutom istraživanju IOM-a veruje da se sa povećanjem broja migranata i izbeglica povećava i stopa kriminala. Ipak, stvarnost je nešto drugačija kaže Mirjana Nešić. Slučajeva pljački i fizičkih napada je bilo, ali ne u velikim razmerama kako se govori u javnosti. 

„Jedno vreme, kada je to bilo politički pogodno, prihvatne centre su posećivali članovi pokreta Narodne patrole. Kako su govorili, dolazili su da migrantima objasne kako da se ponašaju prema našim ženama. Mi smo ih pitali: da li ste te savete davali i našim muškarcima koji biju i ubijaju žene” – kaže Nešić. 

Odnos prema migrantima posledica je nedovoljno znanja i kapaciteta države da se bavi ovako složenom pojavom, smatra Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. Pokazalo se, kaže, da kada god nije bilo dovoljno znanja ili zainteresovanosti da se određeni problem reši, to je u lokalnim sredinama uticalo na povećanje predrasuda prema migrantima. Dodatno, u određenim mestima postojale su interesne grupe koje su namerno izazivale incidente i proteste usmerene protiv migranata i izbeglica. 

„Jedan od primera je Banja Koviljača, gde je postojao jasan finansijski interes nekoliko moćnih ljudi kojima je smetalo postojanje centra za prihvat izbeglica, pa su pokrenuli proteste. Sličnih, organizovanih situacija bilo je i u drugim mestima” – kaže Radoš Đurović. 

Antimigrantskoj retorici posebno su sklone određene desničarske grupe, poput Narodnih patrola i Levijatana, dodaje Đurović. Širenju predrasuda i straha, koji je zasnovan na neznanju i pogrešnim informacijama, pogoduju i društvene mreže. Ono što ohrabruje su podaci da većina ljudi ima razumevanje i pokazuje solidarnost prema ljudima koji su izbeglice. 

„Razlog treba tražiti u ratovima i izbegličkom iskustvu kroz koje je prošao veliki broj naših ljudi. Zato imaju razumevanja za one koji dolaze zbog rata i nasilja u njihovim država. Oni se ne doživljavaju kao ekonomski migranti, već kao ljudi u potrebi” – objašnjava Đurović.

Migranti i izbeglice odlaze, a dolaze strani radnici i radnice

Trenutno su u Srbiji aktivna četiri centra za prihvat migranata i jedan u Vranju u kojem se smeštaju samo izbeglice iz Ukrajine. U periodu kada je migrantska kriza bila na vrhuncu aktivno je bilo 19 centara, koji su vremenom zatvarani. Procene su da u centrima u ovom trenutku boravi oko 1000 migranata, ali njihov broj se stalno menja, jer za većinu Srbija nije krajnja destinacija, pa traže način kako da dođu do zemalja Evropske unije. 

„Sve manji broj ljudi traži azil u Srbiji. Ekonomska situacije je takva da oni nastavljaju svoj put dalje. Čak i ljudi koji su ranije dobili utočište, uglavnom su otišli” – kaže Mirjana Nešić iz organizacije Info park. 

Za razliku od razvijenijih država koje imaju višedecenijsko iskustvo sa migracijama, u Srbiji je ovo relativno nova pojava. Zato su određene reakcije i stavovi građana očekivani, smatra Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. Zadatak institucija je da pruže tačne i potpune informacije koje neće ostaviti prostora za predrasude i lažne vesti. Što pre se to desi, biće lakše prevazići period intenzivne imigracije koja u Srbiji tek sledi sa dolaskom stranih radnika. 

„Građani nemaju informacija i ne razumeju da bez strane radne snage i sa ovim demografskim trendovima, Srbija do 2050. neće moći da funkcioniše kao društvo. Ta informacija mora biti na pravi način plasirana građanima, kako bi imali više razumevanja” – ističe Đurović. 

On navodi da, dok se broj migranata smanjuje, raste broj stranih radnika u Srbiji. Onih koji su legalno zaposleni trenutno ima oko 100 000. Kada dođu da rade uglavnom ih dočeka neprihvatanje, potpuna isključenost iz života zajednice, a neretko i loši uslovi rada i eksploatacija. Đurović kaže da je bilo slučajeva gde su strani radnici i radnice bili u gotovo ropskom položaju. 

Krijumčarenje ljudima je posao koji cveta i predstavlja jednu o najunosnijih kriminalnih aktivnosti, pa su imigranti lake mete, jer ne poznaju jezik, a ni propise države u koju su došli. Pristaju i na loše uslove rada kako bi mogli novac koji šalju porodicama 

„Svakodnevno srećemo ljudi koji su došli da rade, a koji prave kompromise, rade duže, smešteni su u neuslovnom smeštaju, nemaju dovoljno hrane, nad njima se vrši nasilje, prati njihovo kretanje” – priča Radoš Đurović. 

Niko od stranih radnika nije došao da domaćem stanovništvu uzme posao, ističe Mirjana Nešić iz Info parka. Kao što građani i građanke Srbije odlaze da žive u inostranstvu u potrazi za boljim poslom, tako se i imigranti doseljavaju i popunjavaju nedostatak domaće radne snage. Pri tom, napominje Nešić, rade za niže plate i angažovani su za one poslove za koje domaći radnici nisu zainteresovani. 

„Uzmimo za primer vozače autobusa iz Šri Lanke. Oni rade za 600 evra, što je mnogo manje nego što traže naši radnici. Kada razgovarate sa njima, oni kažu da im je bitno da porodici u Šri Lanku pošalju 150 evra” – kaže Mirjana Nešić. 

Sudbine i priče sa kojima se sreću nisu nimalo lake, dodaje ona. Za pomoć im se obraćaju samo oni strani radnici koji imaju problem sa poslodavcem ili administracijom. Razlog iskorišćavanja i loših uslova u kojima rade često je i nerazumevanje potpisanog ugovora kojim je predviđeno da poslodavci snose troškove smeštaja, hrane, osiguranja i materijala za rad. Takvih slučajeva, navodi ona, bude kod dostavljača hrane. 

„Dešavalo se da radnik računa da će određenu sumu novca zaraditi ukoliko bude radio 12 sati dnevno. Retko kada bi to prešlo 85 000 dinara. Onda računa da mu 200 evra ode za smeštaj, a 200 za bicikl. Kada pitamo zašto to plaćaju, kažu da moraju iako u ugovoru piše da te troškove snosi poslodavac” – navodi samo neke od slučajeva Mirjana Nešić i zaključuje da na sve to još nailaze i na predrasude i nerazumevanje sredine u koju su došli.