Search and Hit Enter

Privid hleba koji je Fridriha Verlea iz Buljkesa u logoru smrti u Bačkom Jarku držao iznad vode (1/3)

D etinjstvo Fridriha Verlea, Podunavskog Nemca iz Buljkesa (današnji Maglić), koji sada živi u Bačkom Petrovcu, bilo je zaista bezbrižno. „Imali smo divno detinjstvo, sve dok nije došao onaj nesrećni rat koji nas je izgarao,“ priseća se Verle. Glas mu zadrhti, tuga zamagli pogled.

„Kada je počeo Drugi svetski rat, mi smo živeli u Buljkesu, ali je tada ova teritorija bila pod Mađarskom. Krenuo sam u mađarsku školu, koju sam pohađao oko pola godine, kada je došlo do prevrata dolaskom sovjetskih sila 1944., iliti je u okviru obnovljene Jugoslavije nastala socijalistička Srbija,“ objašnjava.

Fridrih Verle (mlađi dečak u sredini) i njegova porodica u Buljkesu

Kada su preci Podunavskih Nemaca dolazili na ove prostore, ukoliko nisu bili zadovoljni, nastavljali su dalje traživši lepše mesto za život. Ako nisu imali dovoljno zemljišta, odlazili su i u Srem, Banat, Slavoniju… Naša porodica vodi poreklo iz Nemačke, iz mesta blizu francuske granice. Prvi naš predak koji je došao u Buljkes rodio se 1640. u Nemačkoj. Živeli smo u Buljkesu, a moj otac se bavio poljoprivredom. Ja ovo selo zovem Buljkes sve do danas, tako mi je ostalo u srcu…

„Detinjstvo mi je bilo zaista prelepo, sve dok nas nisu prognali,“ reče Fridrih Verle, te najednom u njegovoj kući u Bačkom Petrovcu zavlada tišina. Verle duboko udahnu, skinuvši naočare s očiju, valjda da se tuga i suzne oči lakše izgube iz vidokruga.

„Reč prognati mi se ne dopada. Zato uvek govorim evakuacija, iako se, zapravo, zbilo tako da smo bili prognani, naterani na odlazak. Nismo imali vremena ni da se pripremimo za evakuaciju. Bilo je to tačno 15. aprila 1945.“

Printskrin – www.youtube – dokumentarni film Die Donauschwaben

Odlazak u koncentracioni radni logor u Bačkom Jarku

F ridrih Verle je jedan od onih Podunavskih Nemaca koji su preživeli radni logor u Bačkom Jarku, gde su Buljkešane, pripadnike ove nacionalnosti, odveli po završetku Drugog svetskog rata jer su bili – Nemci. Iako su bili lojalni državi u kojoj su živeli, njihova jedina krivica bila je ta što je njihovim telima tekla nemačka krv i što su pričali „pogrešnim“ jezikom.

Pre Drugog svetskog rata, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji je na prostoru Vojvodine živelo oko 350 hiljada Podunavskih Nemaca, dok ih je u celom kraljevstvu bilo oko 500 hiljada. Iako se od 1941. oko 95 hiljada Podunavskih Nemaca našlo u nemačkim, mađarskim i hrvatskim vojnim jedinicama, – behu to, većinom, pripadnici Kulturbunda, koje je oduševila Hitlerova ideologija, – ali, većinom nisu bili ni tzv. folksdojčeri, ni pripadnici Vermahta, niti zločinci. Bili su to obični ljudi, oko 200 hiljada njih, koji su ostali u svojim vojvođanskim kućama i po završetku Drugog svetskog rata, verujući u dobro ljudi. Sledećih, otprilike, 245 hiljada Podunavskih Nemaca, bilo je evakuisano još pre početka rata. A upravo oni koji su ostali ovde, ne zgrešivši drugim ljudima, narodima i nacionalnostima, doživeli su okrutnu sudbinu. Sedam hiljada Podunavskih Nemaca bilo je ubijeno u kućama po završetku rata, dok su ostale odveli u radne koncentracione logore (1945 – 1948), kao što su bili Bački Jarak, Rudolfsgnad, Gakovo, Kruševlje, Molin, Sremska Mitrovica, gde ih umire čak oko 50 hiljada.

(Prema knjizi Ž. Miloševića: Izgubljeni u ravnici, 2017.)

Ka primoranom odlasku u koncentracione logore nije došlo baš odjednom, jer se znalo da će do toga doći, kako se priseća i Fridrih Verle.

„Kada su na ove prostore došli Mađari, ja sam išao u drugi razred osnovne škole. Iako smo slušali nastavu na nemačkom, morali smo se pozdravljati sa učiteljem na mađarskom. Mađarima je bilo veoma stalo do toga,“ priseća se naš Podunavski Nemac, Fridrih Verle. „Kada su padale bombe nad Beogradom, znalo se šta će biti. I moj deda nas je uvek upozoravao: „deco, doći će zla vremena“. Ja sam bio samo dete i ta upozorenja nisam shvatao ozbiljno. Ali je vremenom do toga došlo, to jest 1945. godine.“

Tada se rat polako završavao. Partizani su bili naseljeni u Buljkesu, ali je bio mir. Onda je, međutim, iskezila zube osveta.

„Odjednom je počelo da se govorka po selu da treba da dođu Rusi. Ljudi počinju biti uplašeni. Razmišljaju da li da se odsele, ili da pak ostanu. Oko 25 procenata stanovnika Buljkesa se, ipak, iselilo na kolima. Zapravo, ni oni, a ni mi koji smo ostali, nikome ništa nismo zgrešili, niti smo radili protiv države. Mi smo bili poslušnici, kao što su sada Slovaci,“ izlaže Verle.

I zaista, Buljkešani nisu morali da se plaše Rusa.

„Moj deda je za vreme Velikog rata bio u ruskom zatočeništvu, ali je bio dobro „prihvaćen“. Govorio je da ne treba da se plašimo Rusa: „Rusi nam ništa neće uraditi, Rusi će doći, biće samo gladni i žedni.“ I imao je pravo! Mi smo se plašili Rusa, a nismo ih se morali plašiti,“ priseća se i dodaje:

„Rusi su došli, tražili su po kućama alkohol i dragocenosti. Sećam se da je jedan Rus ušao u našu kuću, uhvatio moju baku za gušu, tražio „tik-tak“. Sat. Baka je imala mali stari sat koji nije dobro radio, pružila mu ga je i on je bio srećan. Osim toga, pošto smo imali veliki vinograd koji je te godine savršeno rodio, imali smo puno vina, te su k nama dolazili iz kafane koja je bila preko puta naše kuće, tako da nismo imali mira. Imali smo veliki podrum, tako da su uvek dolazili da piju kod nas. Tako je bilo možda tri dana, a onda su partizani postavili stražu jer smo živeli u blizini opštinske kuće. Rusi su išli i za ženama, žene su se noću sakrivale jer su se plašile, pogotovo šesnaestogodišnje devojčice. Možete pretpostaviti kako se vojnici, koji su u ratu 4-5 godina, ponašaju prema ženama. No, čuvaše nas partizani, koji čak nisu svi ni bili uniformisani. Ali nikakvo drugo zlo nismo doživeli od Rusa u Buljkesu,“ objašnjava Fridrih Verle.

Podunavski Nemci su, međutim, doživeli zlo od partizana…

[Mi nismo otišli. To je bilo u subotu uveče. U aprilu. Lepo je bilo vreme. Mi, deca, smo se igrali na ulici sve do uveče. Odjednom smo čuli da su žene po kućama počele da plaču. Mi smo ih pitali zašto plaču, ali nisu nam htele reći, nego su pripremale jelo i odeću, ako se nešto dogodi, da bar možemo da ih uzmemo za putovanje. Kada sam sa vratio unutra sa igranja, mama me je pozvala i objašnjavala šta se sve može dogoditi. A ja sam se tome skoro radovao. Imao sam tada 13 godina i 11 godina starijeg brata, koji je bio na izletu u logoru (kampu) kraj Dunava, tamo su se zadržali valjda dva-tri dana, kampovali su. Tako da sam ja mislio da ćemo i mi ići u takav logor. Tako da se toga nisam plašio. Mama mi je još rekla da obučem sve što mogu na sebe i krenuo sam na spavanje.]

Fridrihu je mama još rekla da obuče sve što može i krene na spavanje. Narednog jutra probudio ga je plač i vika sa druge strane ulice, a kasnije se mogla čuti i paljba pušaka!

„Idu, spašavajte se, ljudi, idu!“

Išli su po svim ulicama. Sa puškama. Sve Buljkešane isterali su na livadu pri kraju sela.

„Najgore je bilo to što smo svi sa sobom uzeli spakovane stvari, u vrećama, torbama ili ruksacima, ali smo morali sve da predamo na jednu gomilu. Tu su nas popisivali, koliko imamo godina, podatke o fizičkim sposobnostima. Nekoliko mojih vršnjaka koji su bili razvijeniji, stavili su sa strane, da ostanu u Buljkesu kao fizički radnici. Starce i decu odvojili su posebno, na drugu stranu. Tako su nas podelili. Posle su nas „preterali“ na železničku stanicu, gde smo, na gomili, prenoćili jednu noć.“

„Ja sam bio odvojen od mame, bio sam sa dve bake i jednom bolesnom tetkom. Onda su nas 17. aprila uveče stavili u vagone za prevoz stoke. I stare, bolesne, koji nisu imali snage da uđu u vagon, pa su ih na kolima doveli do njega. Onda je uveče voz krenuo, a mi, deca, nismo se plašili. No, stari ljudi su samo plakali. To nam je smetalo, jer smo već tada čuli za vojvođansku raciju…“ priseća se.

Potom je voz sa vagonima natovarenim Buljkešanima doputovao do novosadske železničke stanice. Voz se kretao kao malaksao. Malo je išao napred, malo nazad, opet malo napred, onda nazad… A stari su govorili: „Jao, sada će nas baciti u Dunav!“

Fridrih Verle

„Tada sam počeo da osećam strah… Onda, oko tri sata, kada je voz krenuo iz Novog Sada, za kratko vreme stigosmo u Bački Jarak i tamo su nas skinuli sa voza. Jarak je već tada bio pun ljudi,“ priseća se Fridrih Verle.

Jarak je bio normalno nemačko selo iz koga je nemačka vojska stanovnike transportovala uglavnom u Austriju. Ispraznili su mesto i zbog toga što je ono ostalo prazno, tamo su nas odveli.

Buljkes je bio jedno od poslednjih sela koje je bilo u potpunosti evakuisano. Osim Buljkesa, ostalo je još Mladenovo. Poslednji su pristigli iz Mladenova u Bački Jarak. Podunajske Nemce iz sela koja nisu bila čisto nemačka, kao što su Futog, Palanka, Despotovo, još pre su odveli u logore, i iz Petrovca, na primer.

„Upravo jedna Petrovčanka, koja je takođe preživela Jarak i sa kojom često o tome razgovaram, kaže da mi, koji smo došli među poslednjima, smo i najgore prošli, jer su oni prvi u Jarku zatekli pšenicu, kukuruz i tome slično, čime su mogli da se hrane. A kada smo mi došli… Mi ništa nismo pronašli. Mi smo ostali na komadiću buđavog kukuruznog hleba, ili su nam pripremili čorbu sa malo kukuruznog brašna koje su zalili vodom.“

Ali prvih nedelju dana nismo bili gladni, imali smo ponešto i u kesama… Posle prve nedelje smo počeli da osećamo glad, kada je počelo faliti soli koju tamo uopšte nismo imali. Tada smo počeli naglo da oboljevamo i masovno da umiremo…

 

Kraj prvog dela. Nastavak priče čitajte već za nedelju dana.

 

Fotografije za ovaj tekst napravio je studio:

No Comments

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.