U koncentracioni logor u Bačkom Jarku iz tadašnjeg Buljkesa odveli su 840 dece, starih i bolesnih, od kojih je 230 ljudi preživelo. Sada već Petrovčanin, Fridrih Verle, koji je u detinjstvu bio Buljkešanin (Maglićanin), a koji je u Jarku bio od aprila 1945. do februara 1946., jedan je od onih koji su uspeli iz logora smrti izaći živi.
„Preko šest stotina Buljkešana umrlo je tokom 11 meseci…,“ govori Verle, koji je imao jedva dvanaest godina kada je bio u koncentracionom logoru. Ovako se priseća na vreme preživljeno u logoru smrti:
„Nismo imali šta da jedemo. Dobijali smo komadić hleba za ceo dan, ali najgore je bilo to što nije bilo slan, a bio je i buđav. Kada je napolju počelo da zeleni, doktori koji su bili sa nama, takođe stari Podunavski Nemci, govorili su nam: „Deco, jedite sve što je zeleno, ono što vam se ne gadi, jedite.“ Tada je već bagrenje procvetalo, te smo jeli njegove cvetove. Žene su pravile spanać od koprive, pošto smo još uvek smeli da zapalimo vatru, a u tako pripremljenu koprivu umakali smo hleb. No, što dalje, bilo je sve gore.“
Dobar komandant nije mogao tamo da ostane. Bila je i jedna komandantkinja, Jana, poreklom iz sremskog Banoštora. Ona je bila okrutna. Uvek je jahala konja, namerno ujahavši među nas da bi nas uplašila, pitavši: „Koliko je danas crklo?“ A kada je dobila odgovor, viknu: „Zašto samo toliko?“ Zapravo, trebalo je svi tamo da ostanemo i umremo. Tako se predviđalo.
Prema priči Fridriha Verlea, kada je došao maj, sve koji su mogli da rade, i decu, i stare, terali su na rad – ići u polje i čupati travu. A to je bilo, navodno, dobro, jer su u polju često naišli na luk ili krompir, pošto ovo povrće pod zemljom ne smrzne. Samo što je posle došla malarija. O tome da su svi bili vašljivi i krastavi ne želi do detalja ni da govori…
„Najgore je bilo kada su ljudi počeli da umiru. Počeli su umirati jedan, dvoje, svakodnevno. Onda troje dnevno, pa se podiglo na desetoro po danu. A najviše Maglićana koji su umrli u jednom danu bilo je šesnaest.“
Fridrih Verle je u logoru smrti gledao i svoje bližnje kako umiru. Mlađu, bolešljivu tetku, koja je umrla mesec i po dana po dolasku u Bački Jarak. Onda, tri meseca kasnije, jednu baku, posle drugu, a na kraju i prabaku.
„Ali mi se smrti više nismo plašili,“ priseća se Verle, kako se čovek navikne i na okrutnost života. „Ko je umro, a na sebi je imao dobru odeću, skinuli smo mu je za sebe.“
Prosjačenje kao spas
Zatvoreni Podunavski Nemci živeli su u Jarku u jednoj maloj sobi, gde ih je bilo i desetoro na gomili. „Levo-desno bila je slama, a na njoj smo ležali. Tu smo živeli, umirali, sve radili…“, seća se Fridrih Verle i dodaje:
„To se ne može odmah ni opisati, ispričati sve. Stigla je i dijareja, a u dvorištu onog „našeg“ doma nije više ni bilo mesta za obavljanje fizioloških potreba. To je bilo strašno, kada se išlo u dvorište iza kuće, cela površina bila je… ah…“
Bački Jarak, kao logor, nije bio ograđen, ali su partizani čuvali mesto. Zvali su se partizani, ali nisu bili sasvim uniformisani. Znali su i nemački, srpski, mađarski… Međutim, dečaci, kakav je bio i Fridrih Verle, su se poslednjih meseci koje su proveli u logoru snalazili kako bi došli do hrane. Iskradali su se iz logora i išli u Temerin da prose, govori Verle.
„Temerin je u blizini Jarka, tako da smo tamo odlazili da prodajemo stvari koje smo skinuli sa onih koji su umrli, ili da se „trampimo“ za komadić hleba. Uvek smo išli u mađarski deo Temerina, oni su nam davali hranu, brašno… Išli smo tamo uveče. Jedne noći smo išli, jer smo se morali provlačiti preko granice, pretrčavati, da nas ne bi uhvatili, a sledeće noći smo se vraćali. Uvek smo se vraćali sa punim torbama ili vrećama. Tako sam bio u Temerinu četiri – ili pet puta. Više puta su nas uhvatili i oduzeli nam sve što smo doneli. Nisu nas puno tukli, malo su nas grdili, jer su morali. I oni su bili kontrolisani.“
Ja sam bio prosjak. Ne stidim se reći mojim unučićima: „Deda vam je bio prosjak.“ Svako ko otvori naša vrata i prosi, svakome dajem…
Kada je smrt zakucala na Fridrihova vrata
[Ja sam već skoro bio otpisan. Polako sam umirao… A onaj ko je umirao legao je u ćošak i znalo se da su mu to poslednji sati. Tako sam i ja jednog dana legao u ćoše. Kraj zida. Jedan zidar sa krivom nogom, koji je odlazio na salaš da radi, živeo je u našoj sobi. Ja sam ležao već treći, četvrti dan, već su me otpisali, tako su mi posle pričali. Taj zidar je jednom doneo crni luk. Tog dana ga je dinstao, a ja već dva dana nisam oči otvarao. Jedino sam još disao. Odjednom je zidar primetio da sam počeo dublje da udišem. Kroz nos. Osetio sam luk. A zidar mi je k ustima odmah prineo luka. Otvarao sam usta, tražeći da jedem. On me je tim lukom tada spasao. Onda mi je svakog dana nešto davao pod zub. I hleb, i svašta, jer je on svakog dana izlazio iz logora, bilo da je imao posla ili ne. A takvih je bilo više, tako da su oni, ustvari, pomagali drugim ljudima u logoru. Posebno onim koji su bili u kritičnom stanju.]
„Veoma mi je žao što sam zaboravio ime onom čoveku. Odmah pošto sam izašao iz logora. Znam tačno gde je živeo u Buljkesu, ali ne mogu se setiti njegovog imena,“ sa tugom se priseća Fridrih Verle.
„Noću, kada ne mogu da spavam, tada se prisetim ovog zidara. I jedne „bakice“ koja nam je sve davala, a ona ništa nije jela. Jedne večeri, kada smo polegali, primetio sam da je ova stara ženica bila bolesna, jako oslabljena. Hvatam je za ruku, a ona kaže: „Dete, ne plaši se, baka neće umreti. Samo ti spavaj.“ To me je umirilo, zaspao sam, a ujutru, kada sam se probudio, ona je umrla…“
Kraj drugog dela.
Fotografije za ovaj tekst napravio je studio:
Pridaj komentár & Dodaj komentar