Milada Stanković je bila među prvima u Magliću koja se bavila reciklažom. U osnovnoj školi, gde predaje biologiju, pokrenula je reciklažu još 2007. godine. Kutije za prikupljanje ambalaže dobijali su od različitih kompanija, a otpad za reciklažu su osim đaka, skupljale i nijhove bake i deke.
„Recikliramo zbog zdravlja. Kada otpad završi na deponiji, dešava se da se zapali, pa mi udišemo svo to zagađenje”, navodi nastavnica glavni razlog zbog čega je počela sa ovom inicijativom.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Stanković dodaje da je reciklaža posebno važna u modernom načinu života, jer sve što pojedemo dolazi sa ambalažom. Hrana se više ne proizvodi u domaćinstvima, čak i na selu, pa jabuke češće dolaze umotane u jednokratnu kese.
U njenoj osnovnoj školi čepovi se skupljaju odvojeno od flaša. Poklopce su ranije donirali jednoj humanitarnoj organizaciji, kojoj je u jednom trenutku prestalo da se isplati da ih sakupljaju. Čepove su potom davali drugoj fondaciji, a zaradu su donirali u humanitarne svrhe, ili su kupovali nešto što đacima treba.
PROČITAJTE I OVO:
Sa tim problemom suočava se i organizacija Čep za hendikep iz Banatskog Despotovca. Zoran Martinov iz ove organizacije navodi da je trošak odvoženja jednog kombija čepova duplo veći od zarade. Sa otkupnom cenom od 10 dinara po kilogramu, recikliranjem u ovom trenutku Čep za hendikep može samo da ide u minus.
Otkupna cena tvrde plastike od koje su napravljeni čepovi smanjila se poslednjih godina. Zbog toga se humanitarnim organizacijama, koje su skupljale čepove i od novca od njihove prodaje kupovale ortopedska pomagala, više ne isplati da ih sakupljaju. Troškovi prevoza su skuplji od zarade koju ostvari do vrha napunjen kombi.
„Evo već sedmi mesec mi nismo prodali ni čepa”, otvoreno će Martinov.
Evropska unija je 2019. godina donela direktivu u kojom se propisuje da čepovi moraju biti pričvršćeni za plastičnu flašu. Razlog donošenja ovog pravila je da se čepovi ne bi gubili u prirodi. Direktiva je na snazi od kraja 2024. godine.
Zoran Martinov kaže da ova direktiva nije uticala na njihove sakupljače. Štaviše, građani i građanke počeli su da odvajaju čepove još više – iz starog dobrog domaćeg inata. Ono što je Čep za hendikep usporilo jeste tržište.
Mali broj kompanija otkupljuje plastiku za reciklažu, a plastike ima na pretek. Proizvođačima ne treba ova sirovina, jer plastični lavori, kante, saksije i drugi proizvodi i dalje stoje po magacinima – neprodati.
„Što bi dva dana kuvali pasulj, kad ni prvog dana nije pojedeno sve”, plastično objašnjava Martinov.
On upire prstom i na nerazvijenu berzu plastike kao sekundarne sirovine u Srbiji. Zbog toga Čep za hendikep u svojim zalihama ima desetine tona plastičnih poklopaca. Srećom, pa mesta za njih ima, doduše, po dvorištima domaćinstava u Banatskog Despotovca.
„Mi smo nešto sklonili iz prirode, da bi zagušili nečije dvorište”, kaže Martinov.
Ipak, on ohrabruje građane i građanke da nastave da skupljaju čepove. Čep za hendikep sada funkcioniše uz pomoć donacija i projektnog finansiranja. Iako se reciklaža ekonomski ne isplati, i dalje je korisna za životnu sredinu.
„Najlakše je baciti. Do sada smo iz prirode sklonili između osam i 13% ukupne količine tvrde plastike u Srbiji”, ponosan je Martinov.
