Aleksandra Vranić u Slovačkoj živi već 26 godina i ima lepe uspomene iz Srbije

Slovaci iz Vojvodine u toku poslednje decenije masovno odlaze u Slovačkoj, ali odavde sa odlazilo i ranije. Na primer, tokom 90. godina prošlog veka. Upravo u vreme najveće inflacije, godine 1993. iz Luga u Slovačku dospeva i Aleksandra Vranić (45).

Njeni roditelji, koji su najpre početkom 70. godina iz Janošika otišli u Lug,  već 1993. godine su otišli dalje – u Austriju. Bilo je to par meseci pre nego što je Aleksandra završila Gimnaziju „Jan Kolar“ u Bačkom Petrovcu. Razlog za njihov odlazak bio je rat i veoma loša ekonomska i sveukupna situacija u zemlji.

Burne devedesete godine…

„Sa mojim roditeljima smo se u to vreme vrlo retko viđali. U Slovačku sam došla u septembru 1993. godine. Mada smo bili udaljeni samo 50 km, veliki problem bila je viza. Ja nisam mogla da dobijem austrijsku vizu, a oni nisu mogli da dobiju slovačku. To je bilo vrlo surovo. Bili smo tako blizu, ali nismo mogli da se vidimo. Samo bi tati ponekad pošlo za rukom da dobije slovačku vizu na par sati“, seća se svojih prvih meseci u Slovačkoj Aleksandra.

Aleksandra Vranić je odrastala u Lugu. Njene uspomene na detinjstvo i period proveden u ovoj sremskom selu su jako prijatni.

„U ulici, gde sam živela, bilo je puno dece i zvali smo je „naša ulica“. U toj našoj ulici sam najviše volela da igram fudbal, do kasno uveče. U današnje vreme, pre svega u gradu, deca nemaju mogućnost slobode takve igre, bez prisustva i intervencije odraslih, kao što sam ja tada imala. Ja nisam, uglavnom zahvaljujući sredini u kojoj sam tada živela, bila „institucionalizovano“ dete. Imala sam ogroman, neograničeni prostor ispred sebe sa čudesnom prirodom, i mi deca smo kroz igru otkrivali svu njenu lepotu. Sa druge strane, nikada nisam planirala da ostanem na selu. Želela sam da se obrazujem i bila sam svesna toga da selo nema šta da mi ponudi“, kaže Aleksandra.

Iz Srbije, ili tadašnje Jugoslavije zahvaćene ratom, Aleksandra je još kao tinejdžerka otišla u Slovačku, mada to prvobitno nije planirala.

„Već kao gimnazijalka igrala sam u Pozorištu VHV u Bačkom Petrovcu, gde sam glumila kod  reditelja Ljuboslava Majere. Takođe sam bila uspešna i na recitatorskim takmičenjima i pisala sam i objavljivala svoje pesme u časopisu “Vzlet” i nedeljniku “Hlas ljudu”. U ovom pozorištu provela sam prijatne trenutke, čak i u toku rata. Igrala sam u predstavi Lisistrata do poslednjeg trenutka, sve dok nisam otišla“, seća se naša sagovornica.

Prvobitno je planirala da se okuša na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, ali su svi njeni planovi u vezi sa studijama u Srbiji pali u vodu.

„U to vreme je u mojoj zemlji bio rat i velika ekonomska kriza. Shvatila sam da bi uslovi za studije bili jako teški. Učenici slovačkog porekla, koji su završili gimnaziju, su imali mogućnost da studiraju u Slovačkoj, i ja sam se takođe na kraju odlučila da odem. Odlazila sam teškog srca  i nisam ni slutila šta me tamo čeka“, objašnjava Aleksandra.

Aleksandra Vranić u Slovačkoj

U Slovačku je došla u septembru 1993. godine, par meseci nakon toga što je Slovačka stekla samostalnost. Aleksandra se još uvek seća da su tada, na primer, dokumenta po upravama i u policiji za strance bila na češkom jeziku. U bioskopima su titlovi bili na češkom jeziku, a na televiziji sa češkim dabingom. Na radiju su svirale mahom češke pesme. U bibliotekama je većina knjiga bila na češkom jeziku, tako da je po dolasku u Slovačku na ovaj način bila prinuđena da nauči češki jezik.

„Prve godine su bile jako teške. Tada sam odlučila da ću nakon završetka studija otići iz Slovačke. Ovde su važila jako čudna pravila i zabrane. Na primer, u restoranu u centru grada smo drugarica i ja htele da se slikamo, ali kako smo izvadile fotoaparat, doletela je konobarica i htela je da mi ga uzme i insistirala je na tome da je na javnom mestu zabranjeno fotografisanje. Za mene je to bio šok. Morala sam da objašnjavam da još uvek nisam ništa slikala i brzo smo odatle otišle. Čak sam više puta bila svedok kako su konobari nasrnuli na Austrijance zbog istog problema sa fotoaparatom“, konstatuje Aleksandra.

U Slovačkoj je bila jako savesna, istrajna i vredna. Završila je slovački jezik i književnost, zatim magistarske studije – književnu nauku – na Filozofskom fakultetu Univerziteta Komenskog u Bratislavi.

„Kada sam završila fakultet, otprilike pola godina kasnije, našla sam posao u struci i to kao jezička urednica u Privrednom dnevniku i u nekim izdavačkim kućama u Bratislavi. Posle porodiljskog odsustva se više nisam vratila u taj list, pošto je ugašen. Više sam se orijentisala na pedagoški rad. Posvetila sam se i dalje se usavršavala u Montesori pedagogiji, kasnije u kreativnom pisanju i dramskom stvaralaštvu“, kaže Aleksandra Vranić.

Nije bilo jednostavno pronaći posao u struci posle porodiljskog odsustva.

„Konkurisala sam na mnogim mestima, ali se dugo nije javljao. Na kraju sam ikakve nade poslala svoju biografiju u jedan vrtić i uspelo je. Njih je zainteresovala činjenica da sam se bavila književnom dramaturgijom, pošto je gospođa, koja je otvarala vrtić, ujedno bila i osnivač privatne umetničke škole i tražila je nekoga, ko bi mogao da vodi književno-dramski odsek. Odmah smo se sastale i dogovorile. Od tada već desetak godina radim i ovaj posao je zaista ispunjava”, objašnjava Aleksandra.

Profesionalni angažman

Aleksandra svake godina ima oko osam grupa učenika i sa svakom grupom režira i inscenira predstavu sa kojom kasnije nastupaju. Njeni učenici se takmiče na državnim književnim, recitatorskim i pozorišnim takmičenjima i postižu izuzetne uspehe.

„O kreativnom pisanju sa decom napisala sam knjigu koja je zasnovana na mojoj pedagoškoj praksi. To je delo Kreativno pisanje sa elementima kreativnog dramskog stvaralaštva vođeno potrebama dece. Od tada sam i lektor kurseva i seminara kreativnog pisanja i reaktivnog dramskog pisanja za učitelje i za sve koji se zanimaju za ovu oblast“, otkriva naša sagovornica.

Aleksandra piše takođe i poeziju i dramske tekstove i scenarija za decu koje će uskoro objaviti u obliku knjige.

„Sem toga se stalno obrazujem u pozorišnoj oblasti, najpre u Prešporskom pozorištu, a unazad par godina i u pozorištu Meteorit, što je povezano sa učestvovanjem i igranjem u predstavama“, dodaje Aleksandra.

Dramom se bavi i sa naučnog aspekta. Sa suprugom koji je docent na Fakultetu informatike i informacionih tehnologija STU u Bratislavi pronašli su zajedničke tačke umetnosti i nauke, konkretno je reč o tzv. formulama (ang. patterns), otkrili su vezu između dramskih formula i oblika organizovanja ljudi u oblasti softvera.

O tome su napisali naučni test, koji je bio prihvaćen na međunarodnoj konferenciji EuroPlop u Nemačkoj i biće objavljen u zborniku, koji u okviru svoje digitalne biblioteke objavljuje Association for Computing Machinery, jedno od dva najznačajnije profesionalna udruženja u oblasti informatike.

„U okviru konferencije sam takođe vodila radionicu tzv. focus groups, gde su mi polaznici bili naučnici iz ranih zemalja sveta, kao na primer iz Japana, Engleske, Nemačke, Austrije, Grčke i sl. Radionice su imale vrlo pozitivne reakcije od strane učesnika, ali i publike, posto smo u toku konferencije za vrlo kratko vreme postavili predstavu, koju smo izveli u toku svečane večere pred publikom“,  informiše Aleksandra.

Aleksandra Vranić na raskrsnici između Slovačke i Srbije

Aleksandra već skoro tri decenije živi u Bratislavi. U Slovačkoj su se upoznali sa suprugom koji je ovamo došao da studira iz Stare Pazove. 

„Na početku smo planirali da ćemo se po završetku studija vratiti u Srbiju. Nismo mogli da se naviknemo na Slovačku, koja sa tada već doduše formalno oslobodila starog režima, ali posledice su bile vidljive na svakom koraku. Suprug je odmah po završetku studija upisao doktorske studije i ostao je da radi na fakultetu. Pošto je u našoj zemlji i dalje bio rat, kada smo završili studije, čak je u vreme kada sam promovisana, bilo bombardovanje Srbije od strane NATO, i nama je bilo jasno da još uvek nije pravo vreme za povratak. Pošto sam ja relativno brzo pronašla posao, ostali smo i dalje ovde. Mada već godinama imam slovačko državljanstvo, teško da bih mogla da kažem da slovačku smatram svojom zemljom“, naglas razmišlja Aleksandra.

Ipak je u poslednje vreme shvatila jednu vrlo važnu star.

„Puno putujem i to u različite zemlje, ali svaki put kada se vraćamo u Bratislavu, ja se jako radujem. Kada odem iz Bratislave, osećam se nesigurno. U suštini sam u Bratislavi kod kuće, imamo ovde stan, posao, koji jako volim, ćerka mi se ovde rodila, ovde se školuje i ovde imam dobre prijatelje. Volim Bratislavu kao takvu, ali sam ipak vezana za Srbiju. S druge strane, nakon toliko godina provedenih u Bratislavi, ni Srbiju više ne doživljavam kao svoj dom“, u dilemi ostaje Aleksandra.

Pročitajte i članak Aleksandra Janjiš iz Ljube za sada ne razmišlja o odlasku iz svog sela

U Srbiju danas dolaze najmanje dva puta godišnje, ponekad češće, pošto suprug povremeno predaje i na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu. Aleksandra smatra sa se za 26 godina svet jako promenio, te promene primećuje i u Srbiji, koja je još uvek zemlja u tranziciji.

„Puno stvari se promenilo i u Srbiji. Moja zemlja je za to vreme, od kako sam otišla, prolazila kroz jako složen period i to je sigurno uticalo na same ljude. Međutim, uprkos tome smatram da Srbija ne zaostaje u poređenju sa Slovačkom, najviše u oblasti kulture koja je u odnosu sa zemljama istočnog bloka bila vrlo napredna. U gradovima se otvaraju veliki tržni centri, u kojima je čak i bolji izbor nego u Slovačkoj, ali je roba skuplja. S druge strane, hrana, voće i povrće su u Srbiji jeftinije i daleko kvalitetnije“, upoređuje odnose u Slovačkoj i u Srbiji.

„Što se tiče sela, vidi se da je opustelo. Moja ulica je takođe pusta. Tamo deca više ne igraju fudbal, vije ili žmurke. Delimično i zbog toga što su se brojne mlade porodice preselile ili u grad ili u Slovačku ili čak i negde drugde u inostranstvo“, konstatuje Aleksandra. 

Savremeni iseljenički talas naših ljudi u Slovačkoj, kao vrlo izrazita pojava je i njoj poznata, ali naša sagovornica do sada nije imala priliku da se sretne sa ljudima koji su tamo tek odnedavno.

„Slovaci u Srbiji su ponosni na svoje poreklo, jezik i tradiciju. Imaju osećaj da kada dođu u Slovačku da će to svako shvatiti i da će ih prihvatiti srdačno. Ali kada dođu ovamo, dožive šok i surovu stvarnost. Mahom niko od običnih ljudi uopšte nije svestan činjenice da u Srbiji žive Slovaci kao manjina. Termin vojvođanski Slovaci je za običnog čoveka nepoznanica.  Većina ljudi ne zna da imamo izdavačke kuće u kojima izlaze knjige, časopisi i udžbenici na slovačkom jeziku, redakciju na slovačkom jeziku na televiziji i radiju, slovačke osnovne škole i slovačke gimnazije. Često imam osećaj da kada o tome govorim, da mi ne veruju“, smatra Aleksandra.

„Shvatila sam da reči Slovak i Srbin imaju sem etničkom takođe i političko značenje. Retko se shvataju politički, ali i uprkos tome ljudi iz Slovačke zovu Slovake iz Srbije Srbi, Slovake iz Rumunije Rumunima, čak i ako su svesni njihovog etničkog porekla, zovu ih prema zemlji odakle dolaze“, dodaje.

Bratislavu je već odavno zavolela, ali iz Srbije joj nedostaju najbliži: mama, brat sa porodicom, rođaci i prijatelji.

„Takođe mi nedostaje srdačnost ljudi, gostoprimstvo i humor, filmovi u originalnom zvuku bez dabinga, velike knjižare sa kvalitetnom književnošću, vesela i živa atmosfera u gradskim ulicama, otvorene pekare i u ponoć sa toplim burekom, i naravno domaća srpska kafa. Uprkos tome u Srbiju ne planiramo da se vratimo. Ali u budućnosti, ko zna…“, zaključuje Aleksandra Vranić.

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.