Ponoć je odavno prošla. Sutra se ustaje rano. Nemoguće je naći položaj koji je udoban. Dlanovi se znoje. Srce kao da hoće da iskoči. Svaki dah praćen je nelagodom u predelu dijafragme. Misli o danima budućim kovitlaju um i ne daju snu da dođe na oči.
Strah, ne od pretnji koje se dešavaju upravo pred nama, nego od onih koji nas možda očekuju u budućnosti, naziva se anksioznost. Ona je sastavni deo ljudskog prilagođavanja, objašnjava asistentkinja na Odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i psihološka savetnica u Centru Alma, Marija Volarov.
„Sa evolucionog stanovišta, anksioznost nam pomaže da prepoznamo neizvesne ili potencijalno rizične situacije i da procenimo posledice svojih postupaka. Ona ima zaštitnu ulogu, jer doprinosi opreznijem i promišljenijem ponašanju”, objašnjava psihološkinja.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Prema istraživanju „Mentalno zdravlje u Srbiji” iz 2022. godine, koje je radila grupa istraživača sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, oko trećine stanovništva Srbije može se smatrati psihički ugroženim. Oko 16% ispitanika je imalo prisutne simptome depresije, 7% anksioznosti dok je 1,6% učesnika u istraživanju bilo u visokom riziku od suicida.
Marija Volarov skreće pažnju da je navedeno istraživanje rađeno na osnovu samoprocene, za vreme pandemije koronavirusom i da se stvarni podaci mogu razlikovati. Dodaje da je ova statistika slična onoj u drugim zemljama mada je, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, Srbija zabeležila veću stopu suicida (15,4 na 100.000 stanovnika) od evropskog (12,4) i svetskog (9,4) proseka.
U istraživanju „Mentalno zdravlje u Srbiji”, navodi se i da su u kontekstu anksioznosti kod 9.7% populacije zabeležena izražene ili ekstremne teškoće u svakodnevnim aktivnostima, dok su manje smetnje ovog tipa prisutne kod svakog trećeg stanovnika Srbije. Za profesoricu na Odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Jelenu Šakotić Kurbalija ti podaci jesu razlog za zabrinutost.
„Iako Srbija nije jedinstven ili ekstreman slučaj u odnosu na druge evropske zemlje, ovo ukazuje na potrebu za sistemskim ulaganjima u mentalno zdravlje”, ističe profesorica.
Ko je skloniji anksiznosti?
Anskioznosti su sklonije žene, mladi i ljudi koji žive u urbanim sredinama, navodi se u istraživanju „Mentalno zdravlje u Srbiji”. Jelena Šakotić Kurbalija objašnjava da su žene češće izložene dvostrukom opterećenju usklađivanja profesionalnih i porodičnih uloga, češće preuzimaju brigu o drugima i izložene su određenim oblicima stresa i nasilja. Jedan od razloga zbog kojeg žene dva i po puta češće prijavljuju osećaj anksioznosti je i što briga o mentalnom zdravlju za njih nije tabu.
„Žene su, u skladu sa rodnom ulogom, spremnije da prepoznaju i prijave psihološke tegobe, dok muškarci češće potiskuju ili drugačije ispoljavaju emocionalne probleme”, objašnjava Šakotić Kurbalija.
Mladi su skloniji anksioznosti, jer se redovnije suočavaju sa nesigurnosima koje su vezane za budućnost. Obrazovanje, zaposlenje i stambeno pitanje veliki su životni zalogaji koje tek treba zagristi.
„Mladi odrastaju u okruženju stalne povezanosti putem društvenih mreža, koje mogu pojačati socijalna poređenja, osećaj pritiska i izloženost uznemirujućim informacijama”, kaže Šakotić Kurbalija.
Dodaje da visoki standardi uspeha, imperativ da moramo biti uspešni u svakoj oblasti kao i stalna dostupnost, doprinose razvoju preopterećenosti i doživljaju neizvesnosti. Brz tempo života u urbanim sredinama, saobraćajne gužve, buka, zagađenje, slabija socijalna povezanost takođe su faktori rizika. Ipak, ljudi u gradovima spremniiji su da prepoznaju simptome i obrate se za pomoć.
„Među poznatim faktorima rizika nalaze se i porodična istorija anksioznih poremećaja, traumatska iskustva, hronični stres, zdravstveni problemi, finansijska nesigurnost, socijalna izolacija i izloženost nasilju ili drugim nepovoljnim životnim događajima”, navodi Jelena Šakotić Kurbalija.
Psihološkinja Marija Volarov dodaje i da su temperament, sklonost katastrofiziranju i niska tolerancija na neizvesnost načini da osećaj anksioznosti preraste u poremećaj. Kada je anksioznost prekomerna, dugotrajna i kada značajno narušava svakodnevno funkcionisanje osobe, pali se crvena lampica koja zahteva stručnu pomoć.
U tim slučajevima, preporučuje se obraćanje psihologu ili psihoterapeutu, a u određenim situacijama i psihijatru. Razgovori sa psihologom su dobra opcija i u kontekstu prevencije i nisu nešto za čim treba posegnuti samo onda kada je potrebno ugasiti požar, podseća Volarov.
Jelena Šakotić Kurbalija preporučuje redovnu fizička aktivnost, dovoljno sna, održavanje bliskih socijalnih odnosa, razvijanje veština suočavanja sa stresom i ograničavanje izloženosti stresu, kako bi se anksiozni poremećaj prevenirao.
„Važno je i da ne očekujemo od sebe stalnu produktivnost”, kaže psihološkinja.
Dodaje da se anksioznost ne rešava snagom volje niti jednostavnim savetom da se čovek opusti. Bitno je razumeti da borba sa anksioznošću ne podrazumeva da osoba nauči da nikada više ne oseća strah ili zabrinutost. Cilj je da nauči da prepozna svoje reakcije, da njima upravlja i da nastavi da funkcioniše uprkos prisustvu neprijatnih osećanja.
„Kada se poremećaj već razvije, najvažnije je da ne ostanemo sami sa problemom i da ne čekamo da simptomi prođu sami od sebe”, savetuje Šakotić Kurbalija.
Sanja Đorđević
Neskromno mogu reći da mi je specijalnost - slušanje. Krasim se titulom diplomiranog novinara, iako je ovaj poziv mnogo više od profesije, to je sklop ličnosti, odnosno manija. Volim debatu, grubu muziku i štrudle s makom.
