Autonomija! Društvo Kultura drugačija

Inkluzija – kroz umetnost – nije iluzija 

inkluzija
 AUTORKE: Lidija Pisker, Sanja Đorđević   AUTOR NASLOVNE FOTOGRAFIJE: Ajdin Kamber 

Ranjive grupe u Bosni i Hercegovini i Srbiji usled nerazvijenih sistema podrške često žive na marginama društva. Ali u Zenici i Novom Sadu postoje inicijative koje pomažu njihovoj integraciji u zajednicu kroz umetnost.

Zeničaninu Sandru Valentiću sreda je omiljeni dan u sedmici. Sredom ovaj tridesetsedmogodišnjak ide u udruženje “Zvijezda“, gde uživa u slikanju peglom i druženju s prijateljima i prijateljicama iz udruženja. Sedeći za stolom na kojem su razbacani produžni kablovi, ubrusi i kutije s komadićima voštanih boja, Sandro povlači poteze malom putnom peglom na belim kartonima bojeći ih rastopljenim voskom, i zatim uzbuđeno pokazuje raznobojne slike koje je naslikao u samo nekoliko sekundi. 

“Najviše volim slikati prirodu i vodu… crvenom, žutom i plavom bojom”, kaže on.  

Sandro boluje od celebralne paralize, epilepsije i dijabetesa. Te bolesti, uz druge prateće zdravstvene probleme, onemogućile su mu školovanje i rad, te samim tim otežale socijalizaciju izvan doma. Za Sandra je udruženje “Zvijezda“, koje okuplja decu i mlade s teškoćama u razvoju i njihove roditelje, jedno od retkih mesta na kojima može učestvovati u društvenim aktivnostima prilagođenim njihovim potrebama. 

Osobe s teškoćama u razvoju su vrlo često izložene marginalizaciji i diskriminaciji, na šta ukazuju brojne studije u Bosni i Hercegovini: zbog brojnih prepreka s kojima se susreću u svakodnevnom životu, žive usamljene živote izvan društvenih zbivanja. Institucionalni programi podrške usmereni na ovu grupu su često nedovoljno razvijeni, nemaju adekvatna finansijska sredstva i ne provode se u kontinuitetu. 

U “Zvijezdi”, s druge strane, Sandro, zajedno s Dadom, Đanom, Samrom, Almom, Ćerimom i drugim vršnjacima i vršnjakinjama iz udruženja, već osam godina “slika peglom”, prodaje svoje slike i novac od prodaje daruje za nabavku materijala za slikarske radionice. Poput Sandra, većina članova i članica udruženja je u svojim tridesetim i četrdesetim godinama života.  

inkluzija
U “Zvijezdi”, Sandro, zajedno s Dadom, Đanom, Samrom, Almom, Ćerimom i drugim vršnjacima i vršnjakinjama iz udruženja, već osam godina “slika peglom”, prodaje svoje slike i novac od prodaje daruje za nabavku materijala za slikarske radionice.

“Slikanje peglom” je žargonski naziv za “enkaustiku”, antičku tehniku slikanja koja podrazumeva korištenje zagrijanog ravnog predmeta kao alata za slikanje rastopljenim voskom. Ova zaboravljena tehnika ponovo je postala popularna tokom devedesetih godina prošlog veka, kad je prilagođena modernom dobu: umesto kamenih površina, za slikanje se koriste male električne pegle za veš. 

Zenička slikarica Zdena Šarić modernu verziju enkaustike koristi u radu s različitim grupama: sa starijim osobama, decom, ženama i osobama s različitim vrstama invaliditeta. Terapeutski učinak enkaustike je višestruk i primenjiv na različite grupe, smatra ona. 

Saradnju s udruženjem “Zvijezda” Šarić je započela 2016. godine tokom eksperimentalnog programa u organizaciji tadašnjeg zeničkog Cabaret Cluba, ne očekujući da će ono izrasti u trajno prijateljstvo i obostrano uživanje. 

Iako većina učesnika i učesnica radionica enkaustike u udruženju “Zvijezda“ ima intelektualne i fizičke invaliditete koje im otežavaju koordinisan rad rukama, Šarić kaže da peglama slikaju s relativnom lakoćom. Za rad koristi male, lagane putne pegle koje ne umaraju ruke i kojima se lako manevriše na papiru. 

“Što se tiče slikanja, ja sam poznavao tempere, vodene i drvene boje. Nikad nisam mogao ni pretpostaviti da se peglom može slikati”, kaže Josip Valentić, Sandrov otac i predsjednik udruženja “Zvijezda“. Valentić objašnjava da je prvi susret s enkaustikom bio neobično iskustvo i za same roditelje: “I pored toga što smo bili tu i gledali ih kako slikaju, nismo mogli vjerovati da su takve slike naša djeca mogla naslikati”.

Enkaustika je tehnika koja omogućava brzu realizaciju slikarske vizije jer se topljenjem voštane boje na papiru i potezima peglom mogu dobiti fantastične apstraktne forme i motivi prirode u vrlo kratkom vremenskom periodu. To je jedan od razloga što Sandro i njegovo društvo uživaju u enkaustici više nego u drugim, klasičnijim tehnikama poput slikanja vodenim bojama ili temperama, koje su ranije isprobavali. 

“Koliko god oni jedva čekaju naša druženja, toliko i mene raduje vidjeti ih sretne i razdragane,“ kaže Šarić, dodajući da slikanje ovoj grupi pomaže da izraze svoja osećanja, poboljšaju motoričke veštine i pojačaju samopouzdanje.

Osim toga, ove radionice utiču i na veću vidljivost osoba s teškoćama u razvoju i njihovih potreba u lokalnoj zajednici.

Prva izložba njihovih radova organizovana je u okviru tadašnjeg Cabaret Winter Fest-a u Zenici u decembru 2016. godine. Osim samih slika, Sandro i njegovi drugovi i drugarice su uramljivali svoje slike s jednakim žarom i posvećenošću kao i kad slikaju. Posljednja u nizu izložbi održana je u januaru ove godine u saradnji s udruženjem Naš most Zenica, u čijoj je galeriji u centru grada postavljena stalna izložba njihovih radova. Sandrove slike su bile među najprodavanijima, što i njega i njegovu porodicu čini ponosnim i sretnim.

Izložbe su retke prilike kad ove mlade osobe dobiju pažnju javnosti. Novac od prodatih slika sa svih izložbi ulažu u rad udruženja. “Njihova radost je velika kad organizujemo izložbe, a još veća kad oni prisustvuju izložbama i prodaju svoje slike. Osjećaju da doprinose radu udruženja, a isto tako i da su važni u društvu”, kaže Valentić. 

“Inkluzija u našem društvu nažalost nije na zavidnom nivou. Ali u ‘Zvijezdi’, inkluzija nije iluzija”, zaključuje Šarić. 

Umetnost dostupna baš svima

Tristotinjak kilometara severoistočno od Zenice, u Novom Sadu, u crvenoj i žutoj boji stoji Škola za specijalno obrazovanje “Milan Petrović”. Ovo je fabrika crteža, skulptura, novih umeća, lepih uspomena i konstruktivnog druženja. 

Kraj je smene i vesela lica se pozdravljaju u dvorištu. Pomalo umoran, ispred ulaza nas dočekuje umetnik Dejan Jankov. Njegov zadatak je da spaja ono što nedovoljno dolazi u kontakt, a iz čije se saradnje rađa razumevanje.  

“Kada sam bio student, znao sam da postoje osobe koje su drugačije u nekakvom smislu. Tek onda kada sam ušao u suživot, mogao da sam da steknem celokupnu sliku o životu,” počinje priču ovaj vajar. 

Jankov je jedan od osnivača Inkluzivne galerije, čiji je cilj da umetnost bude dostupna baš svima, bez obzira na različitosti. Nastala je pre 12 godina na projektu “Na istom zadatku,” kada su studenti umetnosti i svršeni umetnici ukrštali četkice sa korisnicima škole.

“To je bila fuzija jednog specifičnog znakovnog jezika – jednog iz istorije kulture i civilizacije i korisnika i korisnica koji su upotrebljavali neke svoje simbole,” priseća se on. 

inkluzija
Dejan Jankov kaže da se čak 60% angažovanja korisnica i korisnika ŠOSO “Milan Petrović” dešava u radionicama, koje su organizovane oko vizualnih senzacija.

Umetnički programi mogu biti važan alat za izgradnju inkluzivnog društva, kaže psihološkinja Miroslava Marjanović. Oni mogu služiti kao most koji spaja različite ljude i promoviše međusobno razumijevanje i poštovanje. 

“Vrlo često se teme društvene pravde, jednakosti i inkluzije prikazuju putem teatra ili filmova. Umjetnički programi koji uključuju radove umjetnika iz različitih etničkih, kulturnih, socioekonomskih pozadina i osoba sa invaliditetom ili drugih marginaliziranih zajednica mogu pridonijeti većoj vidljivosti tih zajednica u društvu,” navodi Marjanović.

Dejan Jankov kaže da se čak 60% angažovanja korisnica i korisnika ŠOSO “Milan Petrović” dešava u radionicama, koje su organizovane oko vizualnih senzacija. Primećuje da je ono što oni stvaraju uglavnom povezano sa njihovim emotivnim životom.

“A njihov emotivni život najčešće opisuju kroz crteže. To je fenomen,” divi se ovaj umetnik.

Umjetnost se oduvijek koristila za izražavanje emocija i naših unutrašnjih stanja, koja su nekad teško objašnjiva i koje ne znamo verbalizirati, objašnjava Miroslava Marjanović. Slikanje, pisanje, muzika ili drugi oblici umjetničkog izražavanja, mogu djelovati kao oblik art terapije, pomažući mladima da se opuste, smanje stres i poboljšaju svoje mentalno zdravlje.

“Učestvovanje u umjetničkim aktivnostima omogućuje mladima da razviju svoje vještine i talente, što može rezultirati povećanjem samopouzdanja i samopoštovanja,” navodi ova psihološkinja.

Inkluzivna galerija je koncept. Ona zauzima fizički ali i virtuelni prostor. Fizički deo galerije je mobilan, pa se može strpati u kamion i odneti u mesta koja vape za kreativnošću.  I jedan i drugi pristupačni su osobama kojima čula funkcionišu drugačije. Navigacija na sajtu je prilagođena ljudima sa oštećenim vidom i umetnička dela imaju audio opis.

No, postavlja se pitanje – šta sve može da bude pristupačno umetničko delo? Jankov priča o čoveku sa oštećenim vidom koji može da razlikuje boje na osnovu toplote koju one emituju. 

“Ako mi kao umetnici, počnemo da razmišljamo u tom pravcu – to je napredak. Tada umetnost ne ostaje u domenu samo jednog čula – vida,” navodi Jankov.  

I zato se Inkluzivna galerija u početku fokusirala na taktilnost – skulpture, stripovi, priče na brajevom pismu. Kako bi širili ovaj koncept, napravili su konurs za studente Akademije umetnosti i nove likovne medije u Novom Sadu, za pristupačno umetničko delo, gde su ona najdostupnija svima, dobila podršku da budu i realizovana. Ova simbioza traje pet godina. 

inkluzija

Jankov objašnjava da je umetničko delo lični doživljaj autora, ali može da se bavi i istorijom civilizacije, arhitekturom i celokupnim kulturnim nasleđem. Onda to nije samo vizuelno delo, jer pored estetske i etičke vrednosti, dobija i edukativnu.  

Međutim, zadatak umetnosti nije da popunjava rupe u sistemu socijalne zaštite. Ona može da doprinese povećanju vidljivosti marginalizovanih grupa, samim tim i njihovoj većoj integraciji u društvo, ali to ne treba da bude samo njen cilj. 

“Umjetnost može biti važan dio šireg sistema socijalne zaštite, ali nije zamjena za sveobuhvatne socijalne programe koji su potrebni za osiguranje dobrobiti svih članova društva,” zaključuje Miroslava Marjanović.

Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.

O autorovi/ke & O autoru/ki

Storyteller

Storyteller je online platforma koja promoviše digitalni transmedijalni storytelling u novinarstvu. Upotrebljavajući nekoliko medijskih formata – od klasičnih pisanih reči, fotografija, infografike, kratkih audio i video zapisa i ostalih online alatki – Storyteller donosi reportaže koje predstavljaju ljude i događaje u autentičnom okruženju pokazujući život iz pravog ugla u pravom svetlu. Storyteller je upisom u Registar medija pod registarskim brojem IN000698 postao i zvanični onlajn medij koji svoje medijske usluge pruža dvojjezički: slovački i srpski.

Pridaj komentár & Dodaj komentar

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.