I ovog Osmog marta imali smo krajnosti u shvatanju jednakosti. S jedne strane su na ulicama gradova članovi partija ženama delili cveće, time negujući stereotipe o “nežnijem” i “lepšem” polu. S druge strane, tim istim ulicama šetale su žene, insistirajući na rešavanju suštinskih problema rodne nejednakosti. 

Među njima, u moru društvene nepravde, pliva i izjava potpredsednika odlazeće vlade Aleksandra Vulina da je „sreća da u opoziciji ima žena koje znaju kako se radi sa jajima“, nakon što je deo opozicije bacio jaja i dimnu bombu na predstavnike vlasti.

Olga Pantić, studentkinja komunikologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bila je među studentkinjama koje su inicirale ideju da se Skupština Novog Sada zbog toga “pohuje”. Na Osmi mart su organizovale akciju “Šta žene znaju sa jajima”, gde su petnaestominutnoj tišini i protestnoj šetnji dodale i nešto radikalniju notu. 

Napravile ste kajganu od skupštine grada? Kako ste došle na tu ideju?

 Olga Pantić:  Funkcioneri vladajuće stranke godinama imaju mizogene komentare i to im prolazi. Brzo se zaboravi. Ipak, to nije samo komentar i poziv na nasilje i mizogen odnos prema ženama. Vulinova izjava je bila uvreda i za opozicione i za vladajuće političarke i slabo je medijski ispraćena. 

Koleginice i ja smo odlučile da ne možemo da dopustimo da takva izjava prođe bez posledica. Ako se borimo protiv sve nepravde, borimo se i protiv te. 

Žene su na našem fakultetu malo radikalnije pa smo smatrale da jedna protestna šetnja ne bi postigla mnogo. Ideju su nam dali građani širom Srbije koji jajima gađaju političare kojima su nezadovoljni, ali i sama Vulinova izjava. 

Dok su lokalni odbori SNS-a tokom Osmog marta delili cveće ženama, suštinski problemi nejednakosti su ostali neadresirani. Zašto je opasno da se Osmi mart svede na puko davanje cveća ženama?

 Olga Pantić:  Meni cveće ne znači ništa. To davanje cveća je kao utešna nagrada. Služi da smiri stvar. Dobar deo ljudi ni ne zna koja je poenta tog datuma. 

Da li osećaš da se tvoja borba kao studentkinje, razlikuje od borbe muških kolega?

 Olga Pantić: : Nisam videla neku razliku kada policija primenjuje silu. U tabloidima primećujem više napada na moje koleginice nego na kolege. Čini mi se da su na našem fakultetu koleginice radikalnije i više zaštitnički nastrojene. 

Na jednom od protestu, dok sam bila u redarskom prsluku, jedan čovek mi je prošao rukom kroz kosu. To mi je bio šok jer nisam očekivala da će me neko dotaći. Koliko god se to njemu činilo simpatično, to me je pogodilo. 

Protest “15. za 15” u Beogradu je prošao. Slegli su se utisci. Kako se osećaš sad?

 Olga Pantić:  Osećam se prazno i to osećanje delim sa kolegama. Nedeljama su nam najavljivali da će se nešto veliko desiti. Znali smo da će doći veliki broj ljudi ali smo se nadali da će se taj broj iskoristiti. Međutim, desilo se to što se desilo i svi smo ostali nekako prazni. Moji roditelji i sestra su bili na udaru zvučnog topa i njih i dalje boli glava. Nije ništa pozitivno ostalo nakon tog protesta, za razliku od Kragujevca, Niša i novosadskog protesta na tri mosta.

Kako ste osećaš povodom toga što država poseduje nedozvoljeno sredstvo i poriče da ga ima, ali ne strepi da ga zloupotrebi? Da li te to plaši ili motiviše da budeš još više besna i da nastaviš sa ovom borbom?

 Olga Pantić:  Svaki put kad su nam pokazivali da će primenjivati silu i da ih nije briga za nas kao narod, mene je to samo motivisalo da nastavim. Jer onda znamo šta sledi ako odustanemo. Biće još većih represija i napada na sve nas. Ne možemo drugačije da se ponašamo kad se tako neko ponaša prema nama. 

Delom se plašim jer ne znam šta mogu da upotrebe i kako da se ponašaju. Ali to me nikako ne sputava da istrajem u svom cilju. 

Dane provodiš na fakultetu, spavaš u hodniku, provodiš sate na plenumima, marširaš od grada do grada, spremna si da izgubiš godinu. Podnosiš veliku žrtvu. Šta te motiviše da budeš istrajna?

 Olga Pantić:  Od srednje škole sam na protestima i uvek se razočaram kako se brzo završe i kako se ništa ne desi. I onda imamo iznova razočarenje da nikad neće biti bolje. Ja ne smatram tako i nisam pesimista po prirodi. Ne želim tako da mislim i ne želim da odem odavde. Želim da se borim da mogu da ostanem ovde. 

Motiviše me ovoliki broj ljudi koji nam se priključio, koji je na ulicama sa nama i javno uz nas. Nikad ovoliki broj nije bio. 

Pešačila sam od Bora do Niša. To je bilo najlepše iskustvo mog života. Usput smo sretali bake i deke u skoro napuštenim selima, koji su izlazili da nas pozdrave i daju nam hranu i vodu. To me motiviše, kada znamo ko sve stoji iza nas.