Ljubav prema saobraćaju instruktorka vožnje Ksenija Čus iz Selenče, dobila je od oca koji je profesionalni vozač, i koji osim automobila upravlja i kamionima i autobusima. Priseća se svojih prvih vozačkih dana kada su noge još bile kratke da dohvate kvačilo.
“Tata je vozio auto, a ja sam imala frizbi kao volan i flašicu kao menjač. Sedam, osam sati koliko treba do Slovačke sam ja vozila sa njim. Jedva sam čekala da porastem i da vozim,” prepričava nam Ksenija.
U osnovnoj školi redovno je išla na takmičenja o poznavanju saobraćaja. Bilo joj je zabavna vožnja biciklima. Saobraćaj je jednostavno bio deo nje.
Kada je položila malu maturu i kada je došlo vreme da se popunjava lista želja, nije bila sigurna koju bi profesiju mogla da odabere. Majka ju je podsetila na ono što zaista voli. Tog septembra prvi školski čas provela je u učionici Srednje tehničke škole u Somboru, sa udžbenicima za tehničara drumskog saobraćaja.
Nije kod svih nailazila na razumevanje za svoj izbor. Bilo je komentara kako je ta škola beskorisna, ali i da žensko treba da bude doterano i sedi u kancelariji.
“Zašto to ne bi mogla da budem u saobraćaju? To nije samo muški posao. Ja sam osoba koja je više za teren, akciju, nego da sedim u nekoj kancelariji,” odgovara Ksenija.
Kada sedne iza komandne table, kao da je sela u vremensku mašinu. Naročito kada se raspriča sa kandidatom. Sat ipo vremena prođe kao tren i voli što nikada nije na istom mestu.
“Konačno radim ono što jako volim,” kaže Ksenija, koja je dok se školovala za instruktorku, radila u prodavnici i fabrici. Zbog toga joj nije teško ni što ne zna kada će završiti sa smenom. Njeno radno vreme je fleksibilno, pa uvek vodi računa da se dogovori da termin časa odgovara kandidatima ali i njoj.
Mladost kao prednost
Kada je počinjala, među prvim učenicama našla se i starija gospođa koja je sumnjala u znanje koje može da dobije od tako mlade osobe. Na ispitu joj priznala da je na početku bila skeptična, ali da je kasnije uvidela da godine nisu bitne kako bi se znanje prenelo. S druge strane, mlađi kandidati se raduju instruktorki koja je njihovih godina jer mogu da budu opušteniji, naročito devojke.
Ko će kako naučiti da vozi zavisi samo od motivacije – da li je u školu pošao po znanje ili plastičnu karticu sa čipom. Svi rodni stereotipi o ženama vozačima jednostavno nisu tačni.
Takođe, Ksenija je primetila da mlađi kandidati lakše prihvataju puno informacija. Nepredvidivost situacija u saobraćaju ne može da se nauči iz knjiga.
“Najstresnija situacija mi je bila kada je pešak već zakoračio na pešački, a kandidat ga nije video. Morala sam da kočim ja. Stali smo na metar od njega,” navodi naša sagovornica dodajući da je gašenje automobila i sviranje nerovoznih vozača deo njene svakodnevnice.
Ksenija ne dopušta da je takve situacije izbace iz takta, ali se saoseća sa kandidatima kada polože ili padnu ispit. Nedavno se dogodilo da je kandidatkinja koja je inače vozila savršeno, pala na ispitu. Promenjeni uslovi na putu, ali i trema su učinili da kandidatkinja ne gleda dovoljno u retrovizore. Ksenija mogla da sakrije svoje razočarenje.
“Ti si sa njima neko vreme i tu se stvori neko prijateljstvo. I onda osećaš to što oni osećaju,” kaže Ksenija.
Kao svoj najveći uspeh navodi sve što je do sada postigla, i to samostalno. Srećna je zbog toga što je uložila puno truda u nešto što voli i zbog toga što konačno radi to što voli.
Saobraćajni instruktori se školuju ceo radni vek jer se zakoni stalno menjaju. Licenca traje pet godina i kako bi je produžili, instruktori svake godine moraju da idu na obavezne seminare. Ksenija voli da unapređuje svoje znanje.
“Kao što neko čita ljubavne romane, mange, ja čitam članke o izmenama zakona. Kad te nešto interesuje, nije ti ni teško,” kaže naša sagovornica.
Zakoni su na srpskom
Ksenija Čus skreće pažnju da Zakon o bezbednosti u saobraćaju nije smišljen jer je neko bio dokon, nego da nas zaštiti. Navodi primer probne vozačke dozvole koja ne dozvoljava vožnju od 23 do 6 časova. Statistika pokazuje da je to period kada vozači od 17 do 21 godine najviše učestvuju u saobraćajnim nezgodama, jer umesto da nakon nekoliko pića u izlasku iz džepa izvade telefon i pozovu taksi, oni vade ključeve auta.
“Mladi misle da ako imaju brz i dobar auto da imaju sve, a u stvari imaju život u šaci,” navod ova instruktorka.
Sa kandidatima priča na srpskom jer su i propisi napisani na srpskom. I sa polaznicima sa kojima inače razgovara na slovačkom, o saobraćaju priča na većinskom, kako se na ispitu ne bi zbunili. Tako je, kaže, praktičnije.
“Ja sam ponosna što sam Slovakinja, ali moja himna je Bože pravde”, kaže Ksenija dodajući da se u Srbiji oseća kao kod kuće i da ne želi da ide odavde.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Ekonomsko i društveno osnaživanje žena pripadnica slovačke nacionalne manjine u Srbiji“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
