Kultura na periferiji ne znači udaljenost od kvaliteta ili Letnji bioskop u Magliću

U 21. veku simptomatična pojava, koja je zajednička za skoro sve delove sveta, jeste marginalizacija kulture, odnosno umetnosti. U ruralnim sredinama, kakav je i Maglić, ova marginalizacija je najčešće višestruka. Ipak, „Letnji bioskop u Magliću“ je pokazatelj da se marginalizacija kulture na periferiji itekako može smanjiti, ali i to da kultura u udaljenijim mestima (od velikih kulturnih centara) ne znači i udaljenost od kvaliteta.

Početkom avgusta, tačnije, 10. avgusta 2019., realizovan je događaj „Letnji bioskop u Magliću“, donoseći na „periferiju“ kulturnih dešavanja novi, dugo isčekivani, talas kreativnih ideja i konkretnih aktivnosti okupljenih oko mozaika vrednosti i poruka, koje izviru pre svega iz filmske (dokumentarističke) umetnosti, dopunjenih i suštinom likovne umetnosti. Zajednički imenitelj, koji se prožima u porukama svih vrsti umetnosti jeste provokacija. Provokaciju čitamo i u nesvakidašnjem letnjem bioskopu u Magliću.

Provokacija ne mora nužno da ima negativnu konotaciju. Ona je sastavni deo umetnosti, žila kucavica, koja pokreće na promene. O tome svedoči i filmski događaj u Magliću, koji mnogi posmatraju kao vetar u leđa celokupnoj kulturi sela, sa posebnim naglaskom na umetnost, koja, priznaćemo, najčešće jeste skrivena između četiri zida pojedinih kuća, deo diskusija u društvu, kojem nedostaje ovakav sadržaj u selu, i obično ostaje na nivou intimnih razgovora, koji ne dopiru u javnost.

Ovog puta uz idejnog tvorca i urednika Letnjeg bioskopa u Magliću Orfeasa Skutelisa, nagrađivanog filmskog stvaraoca, producenta, snimatelja i reditelja iz Maglića, koji već godinama radi i stvara u Nju Jorku, kulturni sadržaj, koji je bio ponuđen, nije nimalo naivan, ni sporadični, ni usputan. Sadržaj filmske večeri, osmišljen da promoviše osnivanje filmskog festivala za decu sa radionicama naredne godine, ali i početak obnove stare nemačke evangeličke crkve kao budućeg kulturnog centra, jeste bio provokacija.

Organizatori su nas provocirali da izađemo iz kuća i da konzumiramo kulturu i umetnost, koja je kod nas u selu na marginama: kroz likovnu radionicu sa akademskim grafičarem i slikarom Radovanom Jandrićem.

Provocirali su nas da uz gledanje kratkih filmova nastalih na filmskim radionicama u slovenačkom mestu Krško, koju je između ostalih vodio i poznati reditelj Želimir Žilnik, kao i njegovog dokumentarnog filma Destinacija: Serbistan, promislimo o temama, koje su po svojoj prirodi komplikovane, kompleksne, i teške. O migracijama, odlascima, begu, ako želimo stvarnost tako da nazovemo, koji je veoma aktuelan i sada, i to na našim prostorima, pa i prostorima Evrope, sveta.

Podstakli su nas da se podsetimo da ljudska istorija jeste istorija migracija. „Naterali“ su nas da se setimo ili shvatimo kako i zašto se raspala Jugoslavija uz dokumentarni film Pjera Žalice Orkestar.

Omogućili su nam susret uživo sa inspirativnim i provokativanim rediteljem Želimirom Žilnikom i novinarem Mladenom Urdarevićem iz radijskog dvojca „Daško&Mlađa“, ličnostima, koji svojim stvaralaštvom pokreću (provociraju) na društvene promene. Upravo oni su i svojim prisustvom ovu filmsku ideju podržali, i „viknuli“ na sav glas: „da, kultura i umetnost imaju svoje mesto i na periferiji“.

Ova filmska „provokacija“ ima dublje značenje, posebno za nas, željne ovakvog tipa kulturnih sadržaja u selu, koje ima sve. Možda je čak i simbol stvaranja malog prostora za sve one, koji su malo „drugačiji“, ili nazovite to alternativniji, i koji još nisu pronašli svoje mesto ispod maglićanskog društvenog neba, novog okupljališta „klinaca“, novih umetničkih stvaraoca, i „alternativaca“ Maglića. Ono što je nesporno jeste da ova filmska inicijativa predstavlja simbol stvaranja nove kulturne, ali i društvene, vrednosti u kontekstu kulture na periferiji (Maglića), u čijem fokusu su deca i mladi.