Nebojša Miljević (NURDOR): Cipele koje nose roditelji dece obolele od raka su veoma tesne

Čuti rečenicu ,,Vaše dete ima rak” je jezivo u bilo kojoj tački planete, pa tako i u Srbiji, kaže Nebojša Miljević, psiholog u Nacionalnom udruženju roditelja dece obolele od raka (NURDOR). „Pored velike stručnosti lekara i medicinskog osoblja, kod nas postoji dosta prostora za napredak u pristupu porodicama, samom lečenju, kao i za poboljšanje uslova“, dodaje. Nebojša Miljević je po obrazovanju psiholog i psihološki savetnik, a od 2015. godine deo je NURDOR-ovog tima za psihosocijalnu podršku porodicama tokom i nakon lečenja dece. Pre toga je bio zaposlen u Centru za socijalni rad u Službi za zaštitu dece i sa decom na porodičnom smeštaju, a ranije je radio sa decom kao trener karatea. Kako kaže u razgovoru za Storyteler, oduvek je znao da će njegovo profesionalno angažovanje biti u radu sa decom.

„Oduvek me je držala ideja da kroz pružanje podrške deci i mladima činimo pojedince srećnijim, gradimo zdravije društvo i činimo svet boljim mestom. Tako se moj sistem vrednosti prirodno poklopio sa NURDOR-ovim. Kao psiholog, kroz ovu priču sam video vrhunac pomagačke struke, jer je ovim porodicama pomoć zaista potrebna, a niko nije birao da mu se to desi, niti je nečim tome doprineo“, kaže Nebojša Miljević i dodaje:

„Sa NURDOR-om sam našao svoje mesto, zaista mi je promenio život na mnogo nivoa, promenio pogled na svet, prioritete i suštinu i dao mi svrhu i smisao, jer kako Marley kaže „Veličina čoveka nije u tome koliko bogatstva stiče, već u njegovom integritetu i sposobnosti da pozitivno utiče na ljude oko sebe.„.“

Uveče, kad Aca zaspi, stanem na prozor i gledam u zvezdano nebo. To sam radio kad sam bio klinac. Gledao sam u zvezde i maštao. I sad radim isto, ali ovog puta imam samo jednu želju. Ovo je samo jedna od poruka koju svako ko poseti sajt NURDOR-a može da pročita i da ne ostane ravnodušan. Naprotiv, čovek se zapita kako je to biti u cipelama roditelja dece koja su obolela od raka i kako je biti dete obolelo od raka u Srbiji. I kako je biti u ovim cipelama u Srbiji?

 Nebojša Miljević:  Te cipele koje roditelji nose su veoma tesne. Žuljaju, stežu i konstantno bole. Uvek u nekoj od cipela bude i poneki kamenčić koji žulja, pa tako nose sa sobom i neprestanu brigu, koja ne prestaje čak ni sa dobijanjem otpusne liste. Ali, s obzirom da je ulog prevelik, da je cilj prema kom koračaju najvažniji na svetu, roditelji idu napred i pored sve patnje, ne razmišljajući uopšte o sebi. Kako tesna cipela napravi žuljeve i rane i vremenom izdeformiše stopalo, tako i bolest deteta promeni roditelje zauvek. Posle tako intenzivnih iskustava je jednostavno nemoguće da čovek bude isti. Čuti rečenicu: ,,Vaše dete ima rak” je jezivo u bilo kojoj tački planete, pa tako i u Srbiji. Pored velike stručnosti lekara i medicinskog osoblja, kod nas postoji dosta prostora za napredak u pristupu porodicama, samom lečenju, kao i za poboljšanje uslova. To može dodatno povećati strah kod roditelja i otežati već dovoljno tešku situaciju. Kako najčešće kažemo, kada se dete razboli, razboli se cela uža i šira porodica. Bolest utiče na celu okolinu i narušava stabilnost i ustaljene navike. Roditelji često kažu da im se život u danu potpuno promeni, što je zaista tako.

Kakvi su podaci, kada pričamo o deci koja su obolela od ove bolesti, kakvi su podaci izlečene dece i da li je „trend“ ovih brojki – jednih i drugih – opadajući ili rastući? Koji su razlozi?

 Nebojša Miljević:  Zvanični podaci nam govore da se skoro svakoga dana u Srbiji jedno dete razboli od maligne bolesti, a da svake nedelje jedno dete premine. Stopa izlečenja u najvećoj meri zavisi od same dijagnoze i od stadijuma bolesti u momentu uspostavljanja dijagnoze. Ono što ohrabruje je opšte gledano veoma visok procenat izlečenja kod dece. Za razliku od malignih oboljenja kod odraslih, uspešnost lečenja kod dece je procentualno visoka. Međutim, nažalost, o brojkama ne možemo precizno govoriti, jer naša zemlja nema pedijatrijski kancer registar. To je nešto za šta se NURDOR već godinama unazad zalaže. U pitanju je informacioni sistem za analizu podataka o pacijentima i izlečenim od raka. Na taj način bismo mogli da ispratimo sve podatke, broj obolelih, porast ili pad brojki, informacije o pojedinačnim dijagnozama, kratkoročne i dugročne posledice lečenja i terapija i još mnogo toga. Bez kancer registra i dugoročnog praćenja smo uskraćeni za mnoge izuzetno važne informacije koje mnogo mogu da pomognu u daljem razvoju samog lečenja malignih bolesti. Ovo je nešto na šta treba staviti apsolutni prioritet u narednom periodu kod nas.

Koji je sistemski problem u lečenju dece obolele od raka – zašto moraju da se leče u inostranstvu, odnosno da li mogu da se leče u Srbiji? Da li se u ovoj oblasti nešto menja na bolje – ili šta treba menjati, a šta se već promenilo na bolje?

 Nebojša Miljević:  Deca mogu da se leče u Srbiji i veliki broj dece se uspešno izleči. Mi imamo sjajne stručnjake, posvećene i senzibilisane lekare i medicinsko osoblje. Međutim, postoje situacije kada kod nas ne postoje adekvatni uslovi za određene dijagnoze i oblike bolesti, kada su roditelji primorani da traže pomoć u inostranstvu. U Srbiji je pre nekog vremena oformljen fond za lečenje dece u inostranstvu za slučajeve kada kod nas ne postoje uslovi za to. Na žalost, ono što čujemo od roditelja je, da ova ideja nije baš sjajno zaživela u praksi, odnosno da postoje brojne administrativne prepreke u njenoj realizaciji.

Sa druge strane, svaki roditelj ima pravo da želi najbolji tretman za svoje dete. Određeni broj roditelja se ipak odluči za lečenje u inostranstvu iz različitih razloga. Najčešće je to slučaj kada je detetu neophodna transplantacija koštane srži. Razlog za takvu odluku veoma često su bolji uslovi lečenja u inostranim centrima, činjenica da roditelji nekako saznaju da je stopa uspešnosti transplantacije veća, da je odnos ka porodici drugačiji, itd, te se u potrazi sa najboljim mogućim uslovima i šansi za život svog deteta odlučuju za inostranstvo. Naravno, lečenje u inostranstvu donosi i mnogo otežavajućih okolnosti, velike troškove, udaljavanje od kuće, mnogo dodatniih procedura i briga, ali je ipak želja da se dete izleči jača od svega.

Ono na čemu ima prostora da se radi kod nas, a u inostranstvu se već primenjuje, su individualizovane ciljane terapije kojima bi se terapija (hemio ili imuno) prilagođavala konkretnom detetu i dijagnozi. Pored toga, postoje razlike u pristupu pacijentima i porodicama, na šta stavljamo veliki akcenat. Neke stvari su se promenile, ali i dalje postoji dosta prostora za rast i razvoj na ovom polju. Važno je još raditi na edukaciji medicinskih radnika o saopštavanju dijagnoza i loših vesti i posvetiti posebnu pažnju da to bude na otvoren, iskren, empatičan i topao način uz primerenu dozu optimizma u skladu sa situacijom. Važno pitanje je i palijativna nega i zaista je neophodno više povesti računa o tome, zbrinuti porodice na adekvatan način i pružiti umirućim pacijentima priliku za dostojanstven odlazak.

NURDOR ima odličnu saradnju sa nekim klinikama iz inostranstva. Uvek smo raspoloženi da pomognemo u povezivanju u cilju razmene iskustva stručnjaka iz različitih polja medicine. U našem zdravstvenom sektoru sporadično još uvek postoji zadrška za ovakvu vrstu saradnje.

Važno je još raditi na edukaciji medicinskih radnika o saopštavanju dijagnoza i loših vesti i posvetiti posebnu pažnju da to bude na otvoren, iskren, empatičan i topao način uz primerenu dozu optimizma u skladu sa situacijom. Važno pitanje je i palijativna nega i zaista je neophodno više povesti računa o tome, zbrinuti porodice na adekvatan način i pružiti umirućim pacijentima priliku za dostojanstven odlazak.

Nebojša Miljević

Šta je sve treba da bude dostupno detetu koje je obolelo od raka, –  i njegovoj porodici – pored primarne zdravstvene nege odnosno lečenja bolesti?

 Nebojša Miljević:  Ono što je detetu neophodno, pre svega, jeste prisustvo roditelja tokom lečenja. Do pre petnaest godina kod nas tokom lečenja dece nije bilo dozvoljeno da roditelj boravi na odeljenju uz dete, što je zaista nedopustivo u ovakvim okolnostima. Potpuno je nezamislivo da dete pored svih bolnih procedura, konstantnog straha, novih osoba u belim mantilima i odvojenosti od sigurnog i negujućeg okruženja, još dodatno treba da se izlaže strahu, jer roditelj nije uz njega. Dobro je da je prisustvo prepoznato kao važna stavka u lečenju dece. Za dete je važno da život što više liči na život pre bolesti. Na taj način će mnogo lakše podneti ove dugotrajne i mukotrpne periode.

Za roditelje i celu porodicu je izuzetno važna podrška okoline. Korisno je da se celo okruženje angažuje i pomogne koliko može. Podrška može biti od najobičnijih praktičnih stvari, pa do emotivne i materijalne podrške. Od ogromne važnosti je i podrška poslodavca. Na žalost, postoji mnogo slučajeva u prošlosti kada su roditelji tokom lečenja dece dobijali otkaze. U ovoj situaciji koja je već suviše teška, razmišljanje od čega će da žive je zaista previše. NURDOR je 2019. godine, posle punih šest godina inicijative na svim nivoima, uspeo da izdejstvuje izmene zakona o zdravstvenom osiguranju u domenu pitanja bolovanja roditelja dece sa teškim oboljenjima. Uspeli smo da se izborimo da zakon podrži roditelje dece obolele od raka, tako što će imati 100% nadoknadu za ceo period lečenja. Ovo je zaista bila ogromna pobeda i veliko olakšanje za roditelje.

Takođe jedna od mnogo važnih stvari i uspeha NURDOR-a je rehabilitacija za decu nakon izlečenja. Uspeli smo da se izborimo da deca u periodu od 5 godina nakon završenog lečenja imaju pravo na rehabilitaciju o trošku države u nekom od rehabilitacionih centara.

NURDOR već dve decenije olakšava živote deci oboleloj od raka i njihovim najbližima pružajući praktičnu, emotivnu i materijalnu podršku. Šta to konkretno znači?

 Nebojša Miljević:  NURDOR je skraćenica za Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka. Osnovali su ga roditelji koji su lečili decu, kada su uvideli sa kojim sve problemima su porodice prinuđene da se nose. Ukratko, pružamo psiho-socijalnu podršku, pružamo pomoć u ostvarivanju zakonskih prava, obezbeđujemo najsavremenije uslove na svim dečjim hemato-onkološkim odeljenjima, edukujemo roditelje, decu, medicinsko osoblje, volontere i širu javnost. Udruženje postoji već 20 godina i jedno je od retkih nevladinih organizacija koja je potpuno transparentna po pitanju finansija. To znači da su svaki dinar koji uđe i izađe sa računa udruženja na dnevnom nivou vidljivi na našem sajtu. Na to smo zaista ponosni i to je jedan od razloga što ljudi imaju poverenja u nas.

Pokrivamo celu državu i nalazimo se u svim centrima gde se deca leče. Imamo kancelarije i Roditeljske kuće u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Tu smo za sve što možemo da uradimo za porodice tokom lečenja, kao i nakon izlečenja, ali i u slučajevima da dete, na žalost, premine. Zaista je širok spektar načina pružanja podrške i svake godine imamo sve više projekata, kako konstantno osluškujemo porodice i njihove potrebe.

Izuzetno važan projekat podrške su naše Roditeljske kuće. U pitanju su objekti potpuno prilagođeni smeštaju porodica iz unutrašnjosti, koje trenutno leče decu u centrima lečenja. NURDOR vodi 5 Roditeljskih kuća, od toga su 3 u Beogradu i po jedna u Novom Sadu i Nišu. Kuće su mnogo više od samog smeštaja i krova nad glavom. Predstavljaju topao dom, sigurnost, šareno i veselo mesto gde porodice borave sa onima koji prolaze kroz ista iskustva kao i oni. Boravak u kućama je potpuno besplatan, a porodicama obezbeđujemo i svakodnevni besplatan prevoz do bolnice i nazad. Tokom lečenja dece porodicama u velikoj meri porastu troškovi, ponekad su potrebni lekovi, poseban režim ishrane i još mnogo toga, te se trudimo da im olakšamo na razne načine. Uvek se trudimo da obezbedimo i nešto donacija u namirnicama ili u kućnoj hemiji. Porodice koje borave u kućama imaju konstantno dostupnu psihosocijalnu podršku, uvek imaju sa kim da popričaju, da se izventiliraju i da pitaju za savet. Do pre pandemije redovno smo dolazili sa volonterima koji su provodili vreme sa decom u igri i smehu, kako bi mališani zaboravili na neko vreme bolnu svakodnevnicu. Sada je to malo drugačije, posete su ograničene, pa smo prinuđeni da se prilagodimo situaciji.

Za roditelje tokom lečenja organizujemo online radionice gde jednom nedeljno mogu da prate izlaganje nekog od stručnjaka i imaju priliku da pitaju sve što ih zanima. Velika je važnost informacija tokom lečenja dece i dragocena je prilika da razreše sve nedoumice. Voditelji radionica su lekari, psiholozi, socijalni radnici, nutricionisti, medicinsko osoblje, roditelji koji su izlečili decu i mladi koji su se izlečili. Ovaj projekat se zove ,,Vreme je za šoljicu razgovora” i trenutno nam je u toku već 13. ciklus. Osim toga, pomažemo porodicama oko ostvarivanja različitih prava, upisa dece u školu po posebnim merama i još mnogo toga.

Nakon izlečenja dece organizujemo grupe podrške za roditelje, jer ne prolaze svi problemi sa dobijanjem otpusne liste. Roditeljima najčešće bude teško da se vrate redovnom životu. Bore se sa konstantnom brigom i imaju mnoštvo različitih psiholoških izazova. Grupe podrške su usmerene na razmenu iskustava i nedoumica o problemima sa kojima se roditelji svakodnevno sreću nakon završenog lečenja. Zamišljene su kao način da se roditelji povežu sa drugim roditeljima koji imaju slične probleme i da se međusobno osnaže. Najčešće roditelji izveštavaju kako imaju osećaj da ih ljudi u njihovoj okolini ne razumeju, da su im prioriteti potpuno izmenjeni i da se najbolje osećaju u grupi ljudi koji su imali slično iskustvo, jer se najbolje razumeju. Okupljanja organizujemo na mesečnom nivou u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Uz pomoć prijatelja i donatora organizujemo i odmor za celu porodicu na planini. Pre nekoliko godina smo od divnog gospodina Zorana Kocića i njegove porodice dobili vikendicu na Fruškoj Gori, da bude namenjena oporavku porodica koje prođu kroz onkološko lečenje deteta. Renovirali smo je i učinili mirnom šumskom oazom za porodice. Sada se tokom cele godine porodice smenjuju na po nedelju dana besplatnog boravka i uživaju u prirodi. Mnoge porodice po prvi put imaju priliku da odu negde na odmor svi zajedno.

S obzirom da tokom lečenja deca provedu više meseci, nekad i godina, u bolinici, odvojeni od vršnjaka i redovnih životnih tokova, vraćanje u svoju sredinu bude otežano nakon izlečenja. Deca se dodatno povežu sa roditeljima i osamostaljivanje ide teško, što kasnije može dovesti do različitih problema u funkcionisanju mlade osobe. Kako bismo pozitivno uticali na osamostaljivanje, jačanje samopouzdanja, resocijalizaciju i vraćanje u redovne životne tokove, za izlečenu decu i mlade organizujemo mnogo različitih rehabilitacionih kampova. To je vreme kada slavimo život. Deca imaju priliku da se druže sa svojim vršnjacima koji su prošli kroz iste teške trenutke i mogu da vide da nisu jedini sa takvim iskustvima. Povezuju se na različitim nivoima i grade novu mrežu podrške u toplom, prihvatajućem i podržavajućem okruženju. Kampovi su organizovani tako da svakodnevno nude mnoštvo različitih aktivnosti i radionica prilagođenih uzrastu i iskustvima koja su prošli. Tako imamo psihološke, kreativne i sportske radionice, različite izlete, avanturističke aktivnosti, jahanje i hipoterapiju, školu plivanja, skijanja i još mnogo toga. Deca i mladi imaju priliku da se oprobaju u novim aktvnostima i da uvide da za njih nema prepreka i da mogu sve što zamisle. Na kampovima su uvek uz njih ceo tim psihologa i posebno obučenih volontera. Godinama pratimo decu i svedočimo koliko su kampovi važni i koliko pozitivno utiču na njihov razvoj i psihološki oporavak.

S obzirom da su u pitanju maligne bolesti, na žalost se dešava da neko od mališana premine. Kroz kontakt sa porodicama smo uvideli da u Srbiji i region za porodice preminule dece ne postoji nikakav vid sistemske podrške i da nakon smrti deteta ostaju prepušteni sami sebi. Podrška prijatelja i rođaka je intenzivnija neposredno nakon smrti deteta, ali kako vreme prolazi polako jenjava. Ljudi nastavljaju sa svojim životima i na nekom nivou to očekuju i od ožalošćenih porodica, neshvatajući težinu nastavljanja sa životom nakon ovako velikog gubitka. To dovodi do izolacije ožalošćenih porodica, osećaja nerazumevanja i dodatno otežava proces tugovanja. Kako smo prepoznali ovaj problem, želeli smo da nastavimo da budemo podrška porodicama i nakon smrti dece, te smo osmislili kamp pod nazivom – ,,Ruka nade”. Prvi ovakav kamp smo organizovali 2016. godine. Ideja je bila da roditeljima i siblinzima preminule dece pomognemo u procesu tugovanja, pružimo podršku i negu nakon ogromnog gubitka i da im pokažemo da nisu zaboravljeni. Ciljevi kampa su da osnažimo bračnu dijadu i celu porodicu, usmerimo ih jedne na druge unutar porodice, ali i porodice međusobno, kako bi izgradili i dugoročno obezbedili sebi novu mrežu podrške. Kako je bol sa kojom se porodice nose nakon gubitka deteta ogromna, često sa sobom nosi niz psiholoških izazova, ključni deo kampa su svakodnevne psihološke grupe za roditelje. Nakon dugo vremena porodice mogu da se opuste, posvete se svojim najbližima, steknu nove prijatelje i podele svoju bol sa nekim ko ih razume. Iznova i iznova uviđamo značaj ovakvog vida podrške porodicama koje su doživele nemerljiv gubitak. Povratne infromacije koje smo dobili od roditelja nedvosmisleno svedoče o tome koliko im znači kamp, koliko im je bio pozitivno i korisno iskustvo i koliko im je važno da neko brine o njima.

Za šta se NURDOR zalaže kada je u pitanju kvalitet uslova lečenja ove bolesti kod dece?

 Nebojša Miljević:  Veliki prioritet stavljamo na humanizovano i dostojanstveno lečenje. Konstantno radimo na podizanju svesti i edukaciji. Zalažemo se za timski pristup, da smo svi na istom zadatku: lekari, osoblje, roditelji, udruženje i šira društvena zajednica. Te veze treba negovati i jačati, jer svi imamo isti cilj i partneri smo na istoj misiji. Opremamo odeljenja, konstantno ulažemo u novu opremu i aparate i poboljšanje uslova u kojima mali pacijenti provode vreme. Pratimo kako pristup celokupnom lečenju napreduje u inostranstvu i trudimo se da to implementiramo i kod nas što je više moguće.

Ono na šta smo posebno ponosni je dečja klinika u Nišu koju smo izgradili. Niš je do tada imao veoma malo odeljenje sa veoma lošim uslovima. To je bio projekat NURDOR-a od ideje, preko projektovanja i izgradnje, opremanja i puštanja u rad. To je prvi slučaj u regionu da je jedno udruženje izgradilo kliniku i posle poklonilo državi. Klinika je sagrađena po svim najmodernijim standardima, prostire se na 750 kvardatnih metara i potpuno je prilagođena deci i roditeljima. Svako dete ima svoju sobu sa svojim kupatilom, televizorom i foteljom na razvlačenje za roditelja. Poseduje dnevni boravak za roditelje, kuhinju, igraonicu za decu gde mogu da primaju terapiju dok se igraju. Ovo je zaista veoma značajno da deca mogu da budu deca, da se igraju i opuste. Osim klinike u Nišu, uz pomoć prijatelja smo potpuno renovirali i pedijatrijsko odeljenje hematologije i onkologije u Kragujevcu, izgradili sterilnu sobu u Novom Sadu i još mnogo, mnogo toga. NURDOR je od svog osnivanja do danas uložio više od 3 miliona evra donacija u unapređenje uslova lečenja dece obolele od raka u Srbiji.

Ono što konstantno naglašavamo je da je neophodan veći broj osoblja. Pogotovo je sada teško s obzirom da je veliki broj medicinskih radnika otišao u inostrantvo da radi, kao i da su nažalost zaposleni u ovom sektoru najviše pretrpeli usled epidemije korona virusa. Osim toga, zalagali smo se i da na svakom odeljenju postoji i psiholog, što je zaista neophodno u ovakvim okolnostima. Posebno je teško raditi sa ovako osetljivom populacijom. Kontinuiran rad sa dečijom patnjom ja zaista veoma stresan. Niko nije imun na to. Naši medicinski radnici su zaista heroji, ali su ipak samo ljudi, te vremenom izgaraju. Važno je i njima pružiti podršku i sačuvati ih.

Ljudi zaista žele da pomognu, ali ih povremeno treba podsećati na to. Idealno društvo bi bilo da ne moramo da pozivamo, već da ljudi imaju svest, da se sami odazovu.

Nebojša Miljević

NURDOR nije tu „samo“ za decu obolelu od raka i njihove porodice, već je tu za celu društvo jer ipak svi segmenti jednog društva treba aktivno da se bavi ovom temom/problemom/pojavom. Odnosno, dosta radite i na edukaciji svih građana i građanki – na koji način to radite?

 Nebojša Miljević:  Upravo tako. Ono što mi želimo da postignemo je da senzibilišemo što više ljudi na probleme sa kojima se suočavaju porodice bolesne dece i kako svi možemo da pomognemo, kao pojedinci i kao društvo. A možemo svi da uradimo bar po nešto. To radimo, pre svega, ličnim primerom. Kako kaže Margaret Mid: ,,Nikada nemojte sumnjati da mala grupa promišljenih, posvećenih ljudi može promeniti svet; jer su zaista, samo oni to do sada i činili.” I toga se zaista držimo. Svesni smo da je za neke važne promene potrebno mnogo vremena, ali znamo za šta se borimo i iza čega stojimo, pa nam to daje snagu. Mališani, iako su oni naši superheroji, ipak ne mogu sami. Moramo se svi angažovati i dati svoj doprinos, jer bolest ne bira i može svakoga da zadesi. Samo zajedno možemo postići to da ovaj svet bude bolje i lepše mesto, korak po korak, dan po dan.

Kroz različite kampanje se trudimo da podignemo svest građana i senzibilišemo javnost. Organizujemo edukacije volontera, držimo edukativne časove po školama kako bismo mlade naraštaje motivisali da se uključe u rad udruženja i pomognu mališanima i svojim vršnjacima.

I ono što uvek naglašavamo, podrška nije važna samo za one kojima je potrebna. Izuzetno je važna i za one koji je pružaju i samim tim za celo društvo. Kakav je kvalitet života u jednoj zajednici najbolje govori to kako u njoj žive oni koji ne mogu sami. A to u najvećoj meri zavisi od nas samih.

Da li smo kao društvo dovoljno humani i empatični kada su deca obolela od raka u pitanju – da li rado dajemo svoju krv ili koštanu srž da pomognemo kao pojedinci?

 Nebojša Miljević:  Rekao bih da jesmo humani. Kroz ovu priču srećemo mnogo dobrih ljudi koji nam priđu i žele da pomognu na različite načine. Zaista ima dobrih ljudi. Mi smo, verovatno, takav narod koji prepoznaje i oseća tuđu patnju. Do duše, lakši smo na puštanju sms poruka, nego na drugim vidovima pomoći. Na žalost, većina ljudi ne zna koji je pristup adekvatan i primeren, tako da je slanje poruke najjednostavniji način da daju svoj doprinos. Izuzetno je važno raditi na senzibilisanju, kako bismo bili svesniji kao društvo kako bolje da odgovorimo na potrebe porodica. Humanost kroz sms poruke jeste velika pomoć, i dobro je da postoji ta opcija u ovakvim situacijama, ali sigurno ne treba na taj način rešavati ove probleme.

Što se tiče davanja krvi ili koštane srži, kad god smo imali akciju, veliki broj ljudi se odazvao po svim gradovima. Ljudi zaista žele da pomognu, ali ih povremeno treba podsećati na to. Idealno društvo bi bilo da ne moramo da pozivamo, već da ljudi imaju svest, da se sami odazovu. Ali, na tome treba raditi. Iznenađuje činjenica da od 100 ljudi koji mogu da daju krv, zapravo to uradi samo troje.

Fotografije: iz arhive sagovornika