U Beogradu pre nekoliko dana na desetine hiljada građana izašlo je pod parolom „Srbija protiv nasilja“ na ulice na poziv dela opozicije, a u Pančevu je predsednik Srbije Aleksandar Vučić tog dana održao miting sa pristalicama svoje Srpske napredne stranke. U glavni grad su tog 19. maja na protest doputovali iz mnogih krajeva Srbije, među njima i Adrijana Abrahamova iz Bačkog Petrovca, članica Narodne stranke, političke stranke koja je jedna od opozicionih stranaka koje učestvuju u organizaciji protestnih skupova protiv nasilja.
Na ovom protestu je bio veći broj zainteresovanih iz Bačkog Petrovca nego inače, kaže Abrahamova i podseća da razlog za protestne šetnje koje su se održale već tri puta u Beogradu (ali pre toga i u drugim gradovima) je nezadovoljstvo reakcijom vlasti nakon dva masovna ubistva početkom maja u kojima je ubijeno 18 osoba.
„Bio je to protest protiv nasilja, što se u punom smislu te reči i pokazalo. Širok spektar ljudi, različitog uzrasta, različitostih profesija, a opet svi zajedno sa određenim ciljem. Odnosno, sa ciljem sprečavanja nasilja u svakom sistemu, u svim institucijama“, kaže Adrijana Abrahamova .
Ona dodaje da je to ujedno način za promociju kulture, obrazovanje, tolerancije i pre svega moralnih vrednosti.
„Ovaj protest je bio i poziv svima da svojim postupcima konačno zaustave nasilje. To se odnosi i na mobing i primoravanje ljudi da rade nešto protiv svoje volje. Ovakav način javnog izražavanja omogućiće i ljudima u malim sredinama da osete slobodu izražavanja sopstvene volje. Naša sredina je mala, a ljudi u njoj su usled dugotrajnih pritisaka uplašeni. Zato mislim da će ovakav protest, gde osećate pozitivnu energiju i iznad svega osećate slobodu u vazduhu uticati na druge da reaguju i kažu ne nasilju i mobingu“, dodaje naša sagovornica.
Da li se u Srbiji do promena dolazi mirnom protestnom šetnjom?
Boris Varga, politikolog i novinar, na ovo pitanje odgovara dodatnim pitanjem – do kakvih promena, političkih ili društvenih?
„Ako je reč o političkim promenama, one su nakon ovih protesta moguće. Dva masakra i nasilje koje je izbilo na površinu u jednom postkonfliktnom društvu, punom agresije, za koje je vlast mislila da može da preko medija usmerava i sa njime manipuliše, prelilo je čašu. Na to nisu bili spremni ni vlast, ni opozicija. To je kao kada se igrate šibicom na buretu baruta, a znamo da je Zapadni Balkan upravo takav, i kad sve eksplodira, pa smo navodno svi zatečeni“, odgovara Boris Varga , koji je inače odbranio doktorsku disertaciju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu na temu pobune, protesta i demokratije pod nazivom „Izborne revolcuije u bivšim socijalističkim državama“.
Prema Borisu Vargi, moglo se očekivati da je nasilje moglo nekako da se prelije, mnogi su mislili na Kosovu. A prelilo se na najosetljivijem sloju i tu gde skoro niko nije očekivao, a to su deca, učenici, škole i mladi uopšte.
„Mada, kada sada vratimo film, od međuvršnjačkog nasilja, pa do napada na nastavnike, situacija je ukazivala da je sve pred eksplozijom. Vlast je mislila da može tu lavinu agresije da kontroliše, da može da to predstavi unutrašnjoj publici i svetu kao političku virtuoznost, koju samo napredna stranka može da obuzdava. Prisetimo se samo kontrole nad desničarima prema LGTB populaciji. A videli smo sa ovom tragedijom, da kolektivna agresija ne može da se kontroliše i sada vlast treba da se suoči sa posledicma koje je sama prouzrokovala“, kaže sagovornik portala Storyteller.
Kada imate predsednika koji se od ujutru do uveče sam sa sobom svađa na svim kanalima sa nacionalnom pokrivenošću, a koji su pod uticajem vlasti, to postaje model ponašanja u društvu i državi, smatra Boris Varga. „Kada u politici i medijima imate dominantni narativ agresije, šovinizma, ksenofobije, mizoginije, promiskuiteta, uz lažno zaklinjanje u verske, tradicionalne i porodične vrednosti, takva dvoličnost mora da pukne i da prouzrokuje tragediju. A upravo smo toga svedoci“, kaže.
On smatra da je vlast je svesna svog igranja vatrom u vlastitom domu, ali nije nakon požara spremna da se suoči sa posledicama. „Da situcija bude još ciničnija, vlast pokušava da se pravi da se ništa ne dešava. Ona odgovornost prebacuje na opoziciju, na strane službe, na vanzemaljce i to im je prethodnu deceniju polazilo za rukom. Videćmo sada“, dodaje Boris Varga.
S druge strane, Varga opoziciju vidi kao nespremnu da preuzme inicijativu i odgovornost u ovoj situaciji.
„Opozicija je slaba, usitnjena, iskompromitovana, često govori istim nacionalističkim jezikom, baš kao vlast. Rešenje su uvek izbori, ali nikako nije sigurno da bi oni doveli do političkih promena. Vlast svakako neće organizovati poštene izbore, a i da su oni demokratski i slobdni, pitanje je da li bi takva opozicija mogla da na njima dobije neophodnu većinu. Ovaj društveni šok svakako bi mogao da donese iznenađenja i u biračkim kutijama. Ali ne u Srbiji, jer je Srpska napredna stranka pokazala da nije spremna da dez pritisaka i mirno siđe sa vlasti. Ono što ostaje opoziciji je – ulica“, kaže naš sagovornik.
Kada je reč o društvenim promenama, politikolog Varga smatra da one mogu nastati jedino nakon gore navedenih političkih promena i ne mogu nastati preko noći.
„Srpsko društvo je postkonfliktno, neobrazovano, siromašno, patrijarhalno i zastalo. Doživelo je više raznih poraza, sa hiljadama izbeglih ljudi, bez da im prizna istinu o ratu. Takvo je idealno za populizam najniže prirode, koju koristi vlast. A to je da kroz istorijske stereotipe izvučete što više agresije vezane za junaštvo i borbu, kako bi se manipulisalo savremenim frustracijama naroda“, objašjava i dodaje da u srpskom društvu postoji ogroman kapacitet bunta, koji je, kako kaže, veoma pozitivan i koji je imao pozitivnih građanskih i demokratskih pomeranja, a to je protestna šetnja 1996-97, kada su bili pokradeni izbori i „5.oktobarska revolucija“ 2000, kada je bez ispaljenog metka na ulici srušen autoritarni režim Slobodana Miloševića.
„Ali, nepokoran i buntovni potencijal u Srbiji obično nacionalističke i autokratske vlasti zloupotrebljavaju. Tipičan primer je „događanje naroda“ pred raspad SFRJ, kao i protesti protiv svega onog što bi trebao da Srbiju svrsta među evropske i civilizovane države, a to su protesti nacionalista protiv Haškog tribunala, protiv seksualnih manjina. Pa zatim skupovi podrške Rusije u ratu u Ukrajini, koji nose jaki antievropski i antizapadni karakter, govore o tome da je kulturu bunta lako pretvoriti u retrogradne društvene vrednosti“, zaključuje Boris Varga.
„Kontra protest“ Aleksandra Vučića i „događanje naroda“
Organizovanje „kontra protesta“ od strane Aleksandra Vučića i SNS-a u Pančevu je samo potvrda da se u Srbiji već tri decenije kao najviši oblik političke snage i legitimiteta smatra ne demokratija već – „događanje naroda“, smatra Boris Varga.
„Formalno, postoje izbori koji su u istoriji višestranačja Srbije bili više nedemokratski, nego demokratski i pošteni, ali izvesti na ulicu desetina i stotine hiljada ljudi, znači pokazati da si vladar Srbije“, kaže Varga i podseća na godinu 1988, kada je zbog Kosova počelo prvo „događanje naroda“ upravo u Vojvodini, odakle je počeo raspad velike bivše države SFRJ.
„Miloševića se nije moglo pobediti na izborima i revolucija „5. oktobra“ 2000. godine bila je jedini način da se završi sa njegovom vlašću, ali i sa autoritarnim i ratnim zločinačkim režimom. DOS-ova postava vlasti trajala je sledeću deceniju, načeta je takođe na ulici protestima desničara. Od protesta protiv nezavisnosti Kosova, pa sve do protesta protiv koalicije okupljene oko DS-a. I tu je završeno sa demokratskim procesom poštenih izbora i mirnom promenom vlasti“, objašnjava naš sagovornik i dodaje:
„Moramo priznati da je i SFRJ bila nedemokratska država i nije imala slobodne demokrastke izbore. Iako smo svesni da je socijalizam i meka Titova diktatura izvukla iz naroda ovih prostora najbolje i dala ugled državi i društvu, ona je trebala da bude prelazna faza na putu u jedno zrelije političko društvo, pa i EU. Ali to se nije dogodilo. Naprotiv, palo se upravo na shvatanju samoopredeljenja ostalih saveznih republika, sa čim se Srbija nije zložila. Srbija početkom 90-tih nije bila zrela za integraciju sa zapadnim demokratskim državama i nije ispoštovala pravo na opredeljenje susednih država, kojima je to pravo bilo garantovano ustavom. I tu je Beograd pokazao svoju despotsku prirodu, odnosno „kulturu diktature“.
I sada imamo situaciju gde Vučić i SNS vide potrebu da pokažu moć na još jednom „događanju naroda“ (najavljenom za 26. maj), to ne samo da ne kriju već im je taj pojam referenca, a posebno skup na Gazimestanu, kaže Boris Varga.
„I tada je država učestvovala u izvođenju ljudi na ulice. „Jogurt revolucija“ 1988. bila je izrežirana od strane politike i tajnih službi iz Beograda. Znači, ništa se do sada nije promenilo. Jedina je promena da vlast Aleksandar Vučića sada ima ogromnu podršku Zapada. Taj režim imitacije demokratije popularno je nazvan stabilokratijom. SAD i EU žmure na razaranje demokratskih institucija, korupciju, kriminal, a sve zarad rešavanja krize na Kosovu, gde im je Vučić najpouzdaniji pregovarač sa desničarima“, zaključuje Varga.
Pridaj komentár & Dodaj komentar