ADRA Srbija: Društvo je dužno da bude svesno svih beskućnika i da se njima pozabave oni koji su preuzeli odgovornost

Postoji nekoliko razloga zašto su beskućnici nevidljivi za sistem. Sistem možda ne interesuju ti ljudi, ili ga možda interesuju ali nije u stanju da reši problem beskućnika. Ili sistem i interesuju i on je u stanju da se pozabavi sa dobrim delom njih, ali je ovu grupaciju objektivno gledano teško obuhvatiti jer su mobilni, ne žele da budu viđeni i sl., kaže Igor Mitrović, direktor ADRA Srbija sa kojim smo za portal „Storyteller“ pričali o tome da li su i koliko su za sistem vidljivi beskućnici u Srbiji, a dotakli smo se i izazova sa kojima se suočava romska populacija.

„Neko će reći – eh, da je naše društvo u Srbiji makar blizu ovoj trećoj situaciji, ali nije. Ja mogu samo da se složim sa tim. Naš sistem, tj. ljudi koji ga vode i koji su na ključnim pozicijama, prvo treba da preskoči ta dva stepenika. Mnogo ima još da se radi“, dodaje Mitrović.

ADRA Srbija, koja trenutno uz pomoć razvojne pomoći SlovakAid i ADRA Slovačka sprovodi projekat „Higijena, prevencija i zdravstvena zaštita za ljude bez doma u Beogradu tokom kovid19“, je deo globalne humanitarne organizacije Hrišćanske adventističke crkve koja svojim humanitarnim i razvojnim programima pomaže pojedincima i zajednicama u više od 130 zemalja bez obzira na etničku, političku ili versku pripadnost. 

U situaciji u kojoj je pandemija korona virusa naša svakodnevnica, posebno u medijima primećujemo da su i za sistem, i za širu javnost neki pripadnici ovog društva i dalje nevidljivi, napr. beskućnici, romske porodice itd. Zašto kao društvo zatvaramo oči pred ovim problemom?

I. Mitrović: „Ponekad zato što ne znamo da postoji, ili smo svesni da ima tamo nekih ljudi koji se muče ali imamo dovoljno svojih briga. A ponekad nas to ne interesuje ili pak nemamo snage da pomognemo. Mnogo je razloga.

A što se tiče reakcije sistema, možemo da zagrebemo ispod površine. Bilo je neke reakcije, ali je bilo i odsustva reakcije ili neadekvatne reakcije na potrebe ovih posebno ugroženih grupa. Možemo da krenemo od toga kako su neke druge države reagovale. Različite države su se različito ponele prema beskućnicima, romskoj populaciji i drugima. Potvrdilo se da kad naiđe neočekivana kriza, otkrije se koliko je sistem otporan tj. rezilijentan.

Ova kriza je samo potvrdila koliko je naš sistem imao kapaciteta i volje da se bavi ovim ranjivim grupama pre nje, ili pak nije. Pandemija je, svakako, brzo počela da iscrpljuje resurse pa su oni odranije zapostavljeni postali dodatno zapostavljeni i izloženi različitim rizicima.

Igor Mitrović

Ovo je neko opšte zapažanje. Ako govorimo o tome kako je društvo reagovalo u Srbiji, mogu da budem konkretniji.

Za početak, postoji razlika između romske i populacije beskućnika. O romskoj populaciji naša država ima bolje informacije pa je i znala koje su potrebe bile urgentne. Romskoj zajednici je podeljena izvesna humanitarna pomoć, kako od države tako i od drugih organizacija. Po meni, glavni problem koji niko nije bio u stanju da reši jeste udarac koju su deca školskog uzrasta romske nacionalnosti osetila kada je školovanje u martu postalo na daljinu. Velika većina njih, koji su inače uvek na ivici da „ispadnu“ iz obrazovanja, nisu imali tehničke uslove da normalno pohađaju školu. Neko bi rekao da obrazovanje nije prioritet u uslovima kada je najvažnije sačuvati zdravlje i živote ljudi. Ne slažem se sa tim. Naročito romskoj deci je obrazovanje jedina šansa da izađu iz višegeneracijskog kruga siromaštva. Ne smemo zaboraviti da ulažemo u njega. ADRA nastoji da u oblastima u kojima radi pomogne.

Što se tiče beskućnika, nemamo pouzdane podatke, još uvek nemamo nacionalnu strategiju koja se tiče beskućnšitva niti akcionog plana. Ruku na srce, ova populacija je teška za analizu jer ju je mnogo teže obuhvatiti istraživanjem. Rasuta je i ljudi često prelaze iz jedne podkategorije beskućnika u drugu. Danas su na ulici, nakon nekoliko sedmica su se sklonili kod nekog na mesec dana, zatim se vrate na ulicu, zarade nešto i uspeju da iznajme neki prostor na dva meseca, i opet ukrug. U svakom slučaju, da bismo uopšte dobili neke pouzdane podatke o broju i profilima, neophodan je uporan terenski rad da bi se“držao korak“ sa njima, da bi smo ih upoznali a zatim napravio neki plan podrške. Zato je ADRA nekoliko godina ulagala u terenski rad pre nego što je napravila plan koji sada pokušavamo da sprovodimo. Sistem, s druge strane, nema svojih resursa da sprovodi taj terenski rad i zato je jedina nada da tesno sarađuje sa organizacijama civilnog društva poput Adre.“

Zahvaljujući razvojnoj pomoći SlovakAid ADRA Slovačka i ADRA Srbija implementiraju projekat „Higijena, prevencija i zdravstvena zaštita za ljude bez doma u Beogradu tokom kovid19“. Koje su glavne aktivnosti projekta?

I. Mitrović: „Što se Srbije tiče, najveći broj beskućnika živi u Beogradu. Oni su postali beskućnici iz mnogo razloga. Neki su izgubili posao, a nakon toga se nisu snašli. Drugi su sami izabrali da žive tako jer nisu mogli naći zajednički jezik sa ukućanima. Kod nekih su alkohol i druge psihoaktivne supstance doprineli tome za završe na ulici ili da iz nje ne mogu da odu. Neki su psihijatrijski pacijenti, a trenutni sistem nema kapaciteta da ih zbrine. A ima i mladih koji su izašli iz sistema socijalne zaštite – domova za decu i mlade bez roditeljskog staranja i hraniteljskih porodica, i nisu se snašli.

Niko ne zna tačan broj zato što ne postoji sistem da se uradi valjan popis. Procene idu od 4.000 pa čak do 10.000 samo u Beogradu. Država prvo mora da se dogovori koga će smatrati „beskućnikom“. Ako pratimo iskustvo društava koje su odmakle u borbi protiv beskućništva, „beskućnik“ je svako ko odgovara nekoj od ovih grupa, a) oni koji žive na otvorenom, b) koji imaju nekakav fizički zakon tj. krov nad glavom ali ne i uslove za život (vodu, struju, itd), c) oni koji su privremeno smešteni npr. u Sigurne kuće, prihvatilišta ali koji nemaju svoj krov nad glavom, ali i d) oni koji žive u nesigurnom smeštaju što bi značilo da žive kod nekog a to nije njihove najuža porodica – kod prijatelja, rođaka, ali je izvesno da će uskoro morati da odu odatle. Koliko tek ima onih koji žive na ivici beskućništva jer im preti sudska odluka iseljavanja.

Da naglasim, naravno da su različiti razlozi zašto je neko u situaciji beskućništva. I sve treba uzeti u obzir. Međutim, društvo jeste dužno da bude svesno svih njih i da se njima pozabave oni koji su preuzeli odgovornost.

Igor Mitrović

Glavne aktivnost projekta koji podržava Slovačka agencija za međunarodnu saradnju SlovakAid a sprovode ADRA Slovačke i ADRA Srbije jesu: podela 10.000 higijenskih paketa osobama u situaciji beskućništva (maska, dezinfekciono sredstvo, sapun), omogućavanje održavanja higijene kroz mobilne tuševe, upotrebu toaleta sve to u okviru Drumodoma koji odlazi 3 puta sedmično na 3 lokacije u Beogradu, vešeraj (prikupljanje veša, pranje, podela opranog i novog veša i odeće), zdravstvena savetovanja, upućivanje na zdravstveni sistem sa pratnjom, kupovina lekova, pomoć u dobijanju ličnih dokumenata, praćenje i psihološka podrška i podrška u pronalaženju trajnijeg ekonomskog i stambenog rešenja.“

Zašto ove ljude sistem ne vidi? 

I. Mitrović: „Navešću tri moguća odgovora, i oni važe za bilo koju zemlju. Sistem možda ne interesuju ti ljudi. Ili ga možda interesuju ali nije u stanju – institucije su slabe, nema sredstava, nema stručnosti. Ili sistem i interesuju i on je u stanju da se pozabavi sa dobrim delom njih ali je ovu grupaciju objektivno gledano teško obuhvatiti jer su mobilni, ne žele da budu viđeni i sl. Neko će reći – eh, da je naše društvo u Srbiji makar blizu ovoj trećoj situaciji, ali nije. Ja mogu samo da se složim sa tim. Naš sistem, tj. ljudi koji ga vode i koji su na ključnim pozicijama, prvo treba da preskoči ta dva stepenika. Mnogo ima još da se radi.

Da ostavim malo sistem po strani. Kako stojimo mi ostali – građani, organizacije civilnog društva, poslovni sektor, sa njima? Da li nas interesuju?

Prvi problem je da neko mora da nam otvori oči, da znamo da tih ljudi ima i koliko ih ima. Da ih upoznamo. S tim ciljem na našem sajtu mesečno objavljujemo životnu priču naših sugrađana, beskućnica i beskućnika u Beogradu. Naše kolege novinar Vuk Vučković i fotograf Miloš Stošić nam približavaju te priče koje su i crne i bele. Ta reč „beskućnik“ dobija svoje lice. Znam kako te priče deluju na mene. Naizmenično se zatresem od tuge, naljutim zbog njihovih postupaka ili društva koje je to dopustilo i zapitam – i, šta sada. U svakom slučaju, postanem svesniji.

Drugo, postoji načni da pomognemo – konkretno, uklučivanjem u neku akciju (mi pokrećemo neke, kao to ih pokreću i vode druge organizacije).

Treće, preduzeća mogu da se povežu sa nama i ispitaju mogućnosti uključivanje ovih naših građana i građanki na tržište rada.

Četvrto, možemo da izvršimo pritisak na one koji donose strateške dokumente da u sistemu stvore prostor za prevenciju beskućništva a zatim i za adekvatnu borbu protiv njega. Za početak, da se u Nacionalnoj strategiji stanovanja „beskućništvo“ jasno „napadne“. Zatim, da se uloži pravi napor da saznamo koliko ih ima i plan kako da se zajedno radi u smeru ciljeva.“

Svakodnevno se srećete sa ovim ljudima – kakve su njihove životne priče, zašto su ostali na ulici, koji su najčešći razlozi? Da li možete sa nama da podelite neku konkretnu životnu priču koja vam se urezala u sećanje…?

I. Mitrović: „Dragi čitaoci, upoznajte Gagu.“

Da li su se uslovi u kojima beskućnici u Beogradu žive tokom pandemije pogoršali – da li uopšte imaju pristup dezinfekcionim sredstvima, zdravstvenoj zaštiti, da li mogu tek tako da se pojave u ambulanti i kažu „molim vas, testirajte me na korona virus, mislim da imam simptome“? Da li su oni uopšte svesni da je tu novi virus?

I. Mitrović: „Dodatno im je otežan pristup hrani i sekundarnim sirovinama, a oba su recimo pronalazili u otpacima. Ranije su punili mobilne u kafićima, sada je to nemoguće ili otežano. Za vreme policijskog časa kada je opšta kampanja bila „ostanite kod kuće“, bilo je bolno ironično posmatrati ove ljude koji nisu imali gde da odu. Sada kada svaki dinar koji nekako zarade čuvaju za hranu teško da sami mogu da kupuju maske ili dezinfekciona sredstva. Jedino ako im neko da tj. donira.

Dobar deo njih nema zdravstvene knjižice. Oni malobrojni koji imaju teško se odluče da odu. Svesni su korona virusa, naravno. Oni koji su odlazili bili su testirani. Njihov glavni problem sa zdravljem je što praktično mnogi imaju veoma složena hronična stanja, od fizičkog do psihičkog zdravlja. Povrh toga, ono je zapušteno. Načetog zdravlja i bez pristupa zdravstvenoj zaštiti oni su neprestano na ivici, a često i ne znaju da im je urgentna pomoć neophodna. To sve ih čini dodatno ranjivim i na korona virus tj. da su usled svih tih faktora u najrizičnijoj grupi.“

Koje su to konkretne aktivnosti i mere koje bi na duže staze rešile probleme sa kojima se susreću beskućnici – šta je to što bi pomoglo da se beskućnici skuće, ne samo tokom pandemije korona virusa? 

I. Mitrović: „Prvo, da država i nadležni u državi budu iskreno zainteresovani da se reši pitanje beskućništva. Da okupe najbolje stručnjake i organizacije iz građanskog društva, realnog (poslovnog) sektora i naprave plan. On bi podrazumevao prvo dogovor o definiciji beskućništva a zatim „mapiranje“ beskućnika tj. dobijanja što je jasnije slike o tome koliko ih ima. To jeste naporan posao ali ako ste zaista rešeni da „napadnete“ taj problem, uradićete najviše što je moguće.

Zatim, brzo usvajanje Nacionalne strategije o stanovanju koja je sada već u skupštinskoj proceduri. I na kraju, da Akcioni plan koji će se izglasati bude praćen i budžetskim izdvajanjima da se on može sprovesti. Ponavljam, kada je država zaista zainteresovana da reši problem, uradiće sve da ovi koraci budu ostvareni.

Ruku na srce, problem beskućnštva je složen ali postoje pozitivni primeri kako je to rešavano u nekim državama. Mi nismo bogato društvo ali je najvažnije da postoji rešenost i da sposobni i vredni ljudi povedu u dobrom smeru. Ja verujem u to da kada su takvi ljudi na čelu, skrivena pozitivna energija u društvu se po prvi put oslobodi i možeš da računaš na taj vetar u leđa. Mislim i na građane, udruženja, fondacije, poslovni sektor.“

O humanosti i solidarnosti se mnogo priča, a moje pitanje za kraj glasi:  da li radimo dovoljno na tome da naša humanost dođe do izražaja i promeni svet?

I. Mitrović: „Ne mogu da očekujem da građanin i građanka – u velikoj meri ophrvani i iscrpljeni problemima svakodnevice, imaju snage i vremena da se previše bave drugima. Imamo snage i vremena da se staramo o najbližima, i to je to. S druge strane, kada se ima upravo to na umu, ja vidim koliko se ljudi ipak trudi da pomažu i onima izvan tog najužeg kruga. To nikad nisu svi, naravno, ali ljudi saosećaju i pomažu. Finansijski, volonterski, donirajući odeću, belu tehniku, nameštaj, i drugo. To je ono što građani mogu da urade.

Pročitajte i članak Potrebna integracija znakovnog jezika u obrazovni sistem

Moram da kažem šta mi je sve vreme na umu, a čini se da smo to malo zaboravili (ili ne verujemo da ima išta od toga) – verske zajednice i njihova uloga u podizanju svesti, u inicijativama i slično.

Verske organizacije moraju imati veću ulogu u pokretanju lokalnih zajednica. Živimo u nekom čudnom sekularnom društvu, ali čak i u takvom okruženju potezi verskih autoriteta odjekuju i javnost reaguje. Verske organizacije raspolažu autoritetom i kada bi povele u pozitivnom smeru, vizionarski, odlučno, društveno odgovorno, hrabro, mudro i kad bi dugo gurali u dobrom smeru, probudili bi se i ostali. Tako je bilo u istoriji, tako može da bude i danas. To je neiskorišćena snaga društva. Naravno, praktično sve zavisi od vođa u tim zajednicama.“

Naslovna fotografija: ADRA Srbija

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.