Šetam kampusom Univerziteta u Novom Sadu. Prisećam se kako je izgledao pre par godina, kada sam ja studirala. Pod krošnjama je bilo mnogo više studenata, ulazna vrata bila su obeležena grupicama pušača i ničije ruke nisu bile krvave. Sada nema onih koji će žuriti na predavanje ili u menzu, društvene aktivnosti odvijaju se unutar fakulteta, a podsetnik da oni čije su ruke krvave još nisu sankcionisani nađe se gde god pogled skrene.
Tiho je na kampusu. Ova tišina odzvanja glasno na svim meridijanima.
Master rad na Filozofskom fakultetu odbranila sam u oktobru prošle godine. Uvek sam ulazila s desne strane, ponekad pozdravljajući portira. Bilo je dana kada me je isti zaustavljao kako bih mu obrazložila zašto dolazim. Nastava se tada odvijala onlajn.
Pre godinu dana, fakultet je takođe bio blokiran, ali njega nisu blokirali oni kojima on pripada. Studentima i profesorima je bio zabranjen ulaz. Grupa, uglavnom mlađih muškaraca, tražila je tada ostavku jednog od profesora zbog navodnog govora mržnje na očigledno montiranom snimku. Iz policije su tada rekli da “blokada javne visokoobrazovne ustanove ne predstavlja osnov za prekršajnu niti krivičnu odgovornost”.
Sada se u ovu zgradu od stakla i betona ulazi sa leve strane – one za izlaz, gde nema kvake sa spoljne strane. Vrata mi otvara neko iznutra. U tom malom prostoru od svega par kvadrata staju kauč, sto, stolica, računar i pet, šest studenata. Ulaz je dozvoljen samo onima sa indeksom. Moj je ostao zaglavljen unutra jer je blokada počela pre nego što sam uspela da podignem diplomu.
Prolazim rigoroznu kontrolu kao bivša koleginica i sadašnja novinarka. Razumem potrebu za njom. Opasnost po studente i studentkinje je realna. Iznad računara stoji “crna lista” lica kojima je zabranjeno da uđu jer su ranije pravili probleme. Ovaj spisak podeljen je sa drugim fakultetima.
S obzirom da je Filozofski fakultet prvi u Novom Sadu stupio u blokadu, a i zbog toga što je pristupačan motornim vozilima, on je sabirni centar za donacije građana i građanki. Kada su u blokadu ušli svi fakulteti, to je postala i zgrada Rektorata. Prvo što primećujem su pažljivo sortirane gomile stvari i transparenti. Prepoznajem ih sa protesta.
Sa leve strane, klupe su spojene u slavski sto. Na njemu su oblande, kiflice i druge poslastice, kuvana hrana, hleba i salate, donacije građana i građanki. Neformalna grupa “Novosađanke studentima” skoro svakodnevno sprema ukusne obroke za ove mlade ljude.
“Često prihvatam donacije i nikad mi se nije desilo da kad se zahvalim, ne dobijem odgovor – hvala vama”, kaže Mihailo sa smera socijalnog rada, jedan od redara koji je takođe zadužen i za logistiku.
“Iako smo poveli protestni duh, očigledno je da nismo sami”, kaže Čila koja studira sociologiju.
Oni sede za slavskim stolom. Pridružujem im se. Predstavljam se. Prihvataju me u društvo. Pitam ih kako izgleda jedan njihov dan.
Nijedan dan nije isti – slažu se. Spava se svuda, po učionicama i hodnicima. Mesto pripada onome ko ga prvi zauzme. Prisećam se koliko je hladna ova zgrada, pa smo ponekad na predavanjima sedeli u jaknama.
“Zavisi gde spavaš. Ako si pored radijatora – super, ako spavaš pored velikog prozora – ko ti je kriv”, kaže Čila.
“Imamo dovoljno ćebića. Većina dušeka je donirano. Ja sam donela dva ćebeta i svoj jastuk. Donirano je dovoljno jastuka, samo volim svoj”, dodaje.
Jutarnji rituali za svakog su drugačiji. Neki studenti ustaju, odlaze kući da se istuširaju pa se vrate, drugi koriste tuš na drugim fakultetima i na Rektoratu, jer je jedini tuš na ovom fakultetu nefunkcionalan. Neki studenti su zaposleni, pa sa fakulteta idu pravo na posao, dok drugi ostaju i obavljaju poslove koje su među sobom podelili.
Radi se smenski i podeljeni su u timove: redari, higijena, logistika, ulične akcije, komunikcija, kreativni tim, komunikacija sa drugim univerzitetima i odnosi sa javnošću. Najviše ljudi ima u redarskom i higijenskom timu i jasno je podeljeno ko šta kad radi.
Redari, prateći pravilnik ponašanja, odlučuju o tome ko će dobiti crveni karton. Higijenski tim takođe ima prava da deli žute kartone za ponašanja koja su nenamerna, ali nepoželjna. Studenti mi prepričavaju kako su pojedinci dospeli na crnu listu, od alkoholisanih kolega sa drugog fakulteta do novinara tabloida koji su došli da provociraju.
“Osećam se sigurno na fakultetu. Iskreno, bilo me je strah kada izađem na ulicu. Imala sam strah od toga da li neće nešto da mi padne na glavu, da li će neko kolima da naleti na mene”, kaže Nevena, studentkinja sociologije.
Mihailo se nadovezuje da mu je univerzitet uvek bio bezbedna zona, jer zna da ako mu se nešto desi, da će uvek neko priskočiti u pomoć.
Strah studenata od opasnosti je opravdan, s obzirom na to da ih vlast svakodnevno diskredituje, šireći narativ da su studenti neprijatelji zemlje. Naročito su ugroženi pojedinci na koje se direktno upire prstom.
“Navikli smo na spin. Ako posadimo cveće, govoriće kako zli studenti, strani plaćenici uništavaju zemlju. Ipak, ljudima koji su lično targetirani spinovi mnogo teže padaju”, kaže Čila.
Kako bi osigurali da svi budu bezbedni na fakultetu gde toliko ljudi živi već tri meseca, crveni kartoni se dele i na plenumima. Ovi sastanci održavaju se četiri puta nedeljno. Mogu da traju od dva pa čak i do šest sati.
“Plenumi su sjajno telo u kojem se svaki student oseća slobodno da kaže svoje mišljenje”, kaže moderatorka plenuma koja je sedela za slavskim stolom, čije ime nisam uspela da uhvatim.
Dodaje da je posao moderatora da vodi računa o tome da nema psovki, vređanja i ponavljanja, da diskusija ostane u fokusu i da se svima da jednako vreme za izlaganje.
Osim plenumskih, timovi imaju svoje sastanke, na kojima takođe vladaju principi direktne demokratije.
“Pre protesta, redari glasaju ko će koju poziciju da zauzme. Pošto nam stalno dolaze novi članovi, pravilo je da iskusniji idu napred”, kaže Toni, student sociologije.
Logistički tim ima značajno manji broj ljudi od redara i higijeničara. Mihailo se priseća da je 1. februar bio pakao za organizaciju jer je svakom fakultetu trebalo da se dostavi dovoljna količina jastuka, dušeka i ćebadi.
“S obzirom da smo mi sa rektoratom distributivni centar, bilo je potrebno sve te stvari dostaviti ostalim fakultetima koji su ugostili kolege iz Beograda. Hrana i piće nisu bili problem. Toga je bilo dovoljno”, objašnjava Mihailo.
Nevena i Čila dodaju da su tada baš svi učestovali u pripremama. Ipak, vredi svakog truda jer kada izađu na ulice i vide toliku podršku ljudi, osete jake emocije.
“Više od jednog puta sam plakao. Kada sam video transparent na kome je pisalo da na kraju niko od nas nije sam, nisam mogao da se suzdržim. Cmizdreo sam sve vreme na putu do kuće”, priznaje Mihailo.
Nevena kaže da je emocije obuzimaju tek kada se vrati s protesta, kada gleda fotografije i snimke.
“Na samom događaju nemam uvid koliko je ljudi uopšte tu i kakve su reakcije”, kaže.
Posle demonstracija, podrazumeva se da počiste za sobom. Kada se vrate na svoje matične fakultete, ekipa sa kojom sam sela za sto kaže da se druže, sumiraju utiske, gledaju kakvi su sve transparenti bili i traže sebe ili nekog koga poznaju na fotografijama.
Kada nisu plenumi, protesti, smene, studenti popunjavaju vreme na različite načine. Dok razgovaram sa ovom ekipom u pozadini se čuje kako neko igra ping pong. Igraju razne društvene igre, ali organizuju i diskusije, debate, predstave, projekcije filmova, kvizove, turnire i radionice, a imaju i jezičke i čitalačke klubove. Vreme koje provode ovde nije protraćeno.
“Kada odem kući na nedelju dana, osećam da nešto gubim, što nisam ovde”, kaže Mihailo, a ostali se slažu.
Dodaju da poznaju skoro sve na fakultetu, i da su za ova tri meseca stekli prijatelje na koje će moći da se oslone kada se sve ovo završi.
Jako mi je drago zbog toga jer je naučno dokazano da je srećan život ispunjen ljudima na koje možeš da se osloniš u nevolji, a da usamljenost ubija.
Na tom fakultetu sam i ja stekla prijatelje za koje sam sigurna da bi mi bez razmišljanja donirali bubreg, ako bude zatrebao, kao i ja njima. Ovo je drugačija okruženje u kojoj se prožimaju krize i dokolica, gde se takva prijateljstva kuju. Ja, na primer, ljude sa drugih smerova nisam poznavala.
“Nijedan od naših zahteva nije ispunjen u potpunosti. Nikada nećemo odustati od njih. Ako se nešto slično kao pad nadstrešnice ponovi, opet ćemo uraditi isto”, nadopunjuju se moji sagovornici.
Odlazim sa fakulteta sa optimizmom u srcu. Iza mojih leđa ostaju mladi ljudi za koje je važilo da su nezainteresovani za politiku, a ispostavilo se da samo ne žele da učestvuju u političkoj igri sa nametnutim pravilima. Drago mi je što umesto da kupuju karte u jednom pravcu, ovi mladi ljudi prave zemlju u kakvoj žele da žive. A u takvoj zemlji, živećemo i mi ostali.
