Banatska linija uspeha – ambasadori rumunske nacionalne manjine u svetu Kultura drugačija

Joana Flora: Srbija i Rumunija pružile su mi mnogo radosti

Joana Flora

AUTORKA: Ana-Nikolina Ursulesku

Joana Flora, glumica koja živi i radi u Bukureštu, rođena je ovde, u Banatu. Osnovnu i srednju školu pohađala je u Novom Sadu, a studirala je u Rumuniji, na Nacionalnom univerzitetu za pozorište i film u Bukureštu.

Koreni su joj tamo gde joj se rodio otac, pesnik Joan Flora. U Banatskom Novom Selu. U Banatu. U Srbiji. U tom mestu stanovništvo je izmešano, srpsko i rumunsko, a naselje je nastalo 1765. godine. Prvi đaci upisani su u školu dve godine kasnije, a tada je počela i izgradnja školske zgrade, tik pored crkve. Rumuni su tu opstali vekovima zahvaljujući običajima i tradiciji koju su negovali kroz pesmu i igru: osnovali su hor, duvački orkestar, orkestar narodne muzike, folklor. A uza sve to, i veoma uspešan pozorišni ansambl.

Poslušajte podkast sa Joanom Flora na rumunskom

Kada bi morala da bira između mesta za koja je vežu najlepše uspomene iz detinjstva, šta bi odabrala, upitala sam je.

„Banatsko Novo Selo“, brzo je odlučila.

Ali se isto tako brzo i ispravila:

„I Novi Sad, naravno, jer tamo imam jako dobre prijatelje. Novi Sad i Banatsko Novo Selo.“

U trenutku kada radimo ovaj intervju, deli nas otprilike 800 km, ali ne marim. Drago mi je što se čujemo. Tim pre što na Vikipediji svako može da pročita da je ona danas „rumunska glumica koja igra u pozorištu, na filmu, na radiju i na televiziji“; „snimila je tridesetak filmova, celovečernjih ili kratkometražnih, u Rumuniji i van granica Rumunije“. Da li je to mnogo? Ili je možda malo?

„Nikada nije previše! Ipak, to je časno dostignuće s obzirom na veličinu filmske industrije u Rumuniji. Ne znam tačno koliko se filmova snima godišnje, možda desetak, ne bih volela da pogrešim, tako da sam zadovoljna onim što sam do sada uspela da uradim.“

Joana Flora je prava zvezda u rumunskoj kinematografiji. Zato želim da znam da li je moguće da čovek, postajući građanin sveta, ostane, ipak, bar u dubini duše, vezan za svoj zavičaj.

„Da, uvek. Za mene je mesto gde sam rođena bilo i uvek će biti najvažnije mesto na celoj planeti, emotivno i duševno rečeno. E, sad, budimo ozbiljni, nisam se ni otisnula previše daleko, na drugi kraj sveta: otišla sam u Rumuniju, čija sam državljanka. A kao Rumunka, pripadam i Rumuniji i Jugoslaviji, odnosno Srbiji, u kojoj sam rođena i odrasla. Zahvalna sam i jednoj i drugoj zemlji, i jednoj i drugoj kulturi koje su mi pružile, svaka na svoj način, i prijatelje, i posao, ali i mnogo radosti.

Uvek me je zanimalo kako naši mladi vide prednosti i nedostatke odrastanja između dveju kultura.

„Dozvolite mi da počnem od prednosti. Prednost je u tome što od najranijeg uzrasta razvijate fleksibilnost u smislu da paralelno učite oba jezika. Prednost je i u tome što posedujete određenu spremnost da naučite druge jezike, i da na to dodajete druga znanja i druge jezike. Povrh toga, imate određenu fleksibilnost u prilagođavanju. Ja sam se nekoliko puta selila: iz jednog grada u drugi grad, prvo iz Pančeva u Novi Sad, zatim iz jedne zemlje u drugu zemlju, iz Srbije u Rumuniju. Tako se razvija neka vrsta fleksibilnosti, prilagodljivosti. A sve su to prednosti za čoveka.“

A kada je reč o karijeri…

To što dolaziš iz drugog mesta može biti prednost. Možda deluješ zanimljivije ako imaš drugačiji senzibilitet… Ne znam. Moguće je i da je činjenica da filmove drugačije gledaš kada si mali imala uticaja. Kod nas, u Jugoslaviji, u Srbiji, osamdesetih godina snimalo se dosta filmova. Bilo je kultnih filmova s mladima i za mlade. Ja sam navikla na takvu kinematografiju. Dakle, možda mi imamo to nešto ekstra u sebi, došavši iz druge države, nešto što bi moglo da inspiriše nekoga.“

A šta je s nedostacima?

„Nedostaci… Nikad nisam razmišljala o nedostacima, iako mi je bilo žao kada sam otišla iz Novog Sada. Bila sam na kraju srednje škole. Tu su ostali svi moji prijatelji, ili skoro svi. Patila sam neko vreme. Ali, nakon nekog vremena, shvatila sam da sam dobila ogroman poklon radeći ovaj posao u Rumuniji. Možda, da sam ostala u Srbiji, ne bih odlučila da izađem na prijemni, možda ne bih imala hrabrosti da postanem glumica… Nikad ne znaš kako će stvari ispasti do kraja…“

Koji je to trenutak bio odlučujući kada je učenica koja je završila srednju građevinsku školu u Novom Sadu rekla sebi: „Biću glumica!“?

„Već sam upisala arhitekturu, trebalo je da izađem na prijemni. Završila sam srednju građevinsku školu u Novom Sadu, i u mislima svojih roditelja već sam pohađala Fakultet tehničkih nauka. Ali, tog leta, došla sam jednom kući i rekla: ‘Ne, ne, ne! Želim da radim nešto drugo!’ Rekla sam da, ako ne upišem Akademiju iz prve, neću ponovo pokušavati. Ali sam upisala. Iz prve. I tako je počeo moj put koji je vodio ka ovoj profesiji.

Joana Flora je do te presudne godine, kada je morala da odluči šta će biti po zanimanju, pohađala nastavu na srpskom jeziku. U kući se govorilo na rumunskom. Joanina majka Ileana, rođena u Rumuniji, insistirala je na tome da njena ćerka uzima časove baleta, klavira… Tokom srednje škole, jedno vreme je bila član gradskog hora. A pozorište? Da li je kao dete volela pozorište?

„Mislim da sam pre razvila neke veštine koje su neophodne za posao glumca. Sećam se da sam išla na neke amaterske pozorišne predstave. Moj otac je bio u žiriju po selima u srpskom Banatu. Mislim da me je taj svet fascinirao odmalena. Išla sam na filmski festival FEST jer su moji roditelji išli, i dopalo mi se… Mogla sam izabrati i arhitekturu, ali mislim da sam tokom četiri godine srednje škole shvatila da nemam izrazite sklonosti prema tome.

Moj izbor je i za mene samu bio pravo iznenađenje. A mogla sam da promašim profesiju. Ponavljam: moja strast prema glumi razvijala se s vremenom. Nisam to želela odmalena, ali na fakultetu, a posebno baveći se glumom, shvatila sam da su mi i časovi klavira i časovi baleta mnogo pomogli. Shvatila sam da moje sposobnosti idu u tom pravcu. Dakle, s te tačke gledišta, sebe smatram srećnim čovekom!“

Joana Flora
Joana Flora

Naporan rad nije se završio ni posle pet godina

Na početku nije bilo lako.

„Možda postoje ljudi koji nikada nisu prevazišli problem sa akcentom koji su usvojili u detinjstvu. Budući da sam perfekcionista, nisam želela da se to prepoznaje u mom govoru. Sećam se da je to bio težak posao, trebalo mi je pet godina da savladam jezik tako da se ne oseća da dolazim sa strane.

Mnogo sam gledala vesti. Gledala sam dosta TV, slušala muzikalnost jezika i istovremeno obogaćivala svoj rečnik. Ja sam ga formirala na srpskom. I moja lektira je, nekako, do četvrte godine srednje škole, bila na srpskom. Bila sam svesna da se mora mnogo čitati, mnogo raditi, baš mnogo! To je, dakle, prvi nivo.

Drugi nivo se ogleda u sledećem: na ispitu sam, recimo, replike na rumunskom prevodila na srpski, pa bih nekako scenu odigrala u svojoj glavi, da bih naknadno sve to nanovo prevodila na rumunski. To mi je oduzimalo više vremena nego mojim kolegama. No… za sebe mogu reći da me karakteriše volja i ambicija. Zato nisam stala, nisam se izgubila. Bila sam veoma ambiciozna. Pogotovo što me je otac plašio: ‘Ovde deca mnogo uče, pa ti vidi!’ Isprovocirana, odgovorila sam: ‘A, je l’??? Dobro!!!’“

Ni po završetku fakulteta nije bilo vremena za odmor.

U prvim godinama radila sam sve što sam mogla da apliciram za razne projekte. Prevodila sam drame sa srpskog na rumunski (Biljanu Srbljanović), predlagala sam ih rediteljima... Otac me je pitao: ‘Ali čemu, dete, tolika borba?’ ‘Tata, od deset projekata jedan mora da prođe.’ Stalno sam pisala neke projekte, smišljala razne radionice, razgovarala s ljudima. Ne možete sedeti kod kuće i čekati da vam stvari padnu s neba.“

Joana Flora
Joana Flora

Festivali – dragoceni biseri u karijeri glumca

Ponekad čoveku treba malo sreće da naiđe na ljude koji bi ih mogli duhovno obogatiti. Joana Flora je imala sreću da upozna ljude od kojih je imala šta da nauči.

„U godinama nakon fakulteta, osim vašeg zalaganja, karijeru vam određuju, ne odlučujuće ali u dobroj meri, poznanstva koja sklapate. A kada kažem poznanstva, mislim na Poznanstva s velikim početnim slovom, ona koja vas transformišu, koja vas teraju da naučite stvari koje niste znali o sebi, koja vam pružaju šansu da se razvijate kao glumac, zbog kojih pravite kvalitativne skokove. Prvi takav susret u pozorištu za mene je bio susret s rumunskim pozorišnim majstorom. Zvali smo ga ‘maestro’ jer je nekako bio iz stare generacije, jedan od najboljih rumunskih reditelja, Vlad Mugur. S njim sam radila dve predstave prve dve godine po završetku fakulteta i od njega sam mnogo naučila. Shvatila sam da je ovaj posao, pored tehnike, i umetnost. Umetnost mišljenja, umetnost koja je zbir mnogih drugih kvaliteta.

Na filmu, moj veliki i važan susret, kao prvi, bio je s rediteljem Kristijem Pujuom, s kojim sam snimila ‘Marfa și banii’ (‘Roba i pare’), film koji je pokrenuo ono što se zove ‘Novi talas rumunskog filma’, koji predstavlja veoma važnu prekretnicu u rumunskoj kinematografiji. Film je stigao u Kan 2001. godine, nagrađivan je mnogo puta, na mnogim festivalima. Ulogom u tom filmu, počela je moja filmska karijera. Usledili su i drugi susreti, ali ova dva su bila prva.“

A festivali? Crveni tepih? – pretpostavljam da bi to naše čitaoce zanimalo jer skoro nikad nemamo priliku da o tome slušamo iz prve ruke.

Prisustvo na velikom festivalu, kao što je Kanski filmski festival, ili Berlinski, festival u Lokarnu, ili drugi filmski festivali A kategorije, nekako su kruna našeg rada. Naravno, fantastičan je osećaj biti tamo kao što sam ja bila u Lokarnu s filmom ‘Periferik’, kao što sam bila u Berlinu na ‘Berlinale talent kampusu’, kao što sam bila ponovo u Berlinu u decembru 2019. s kratkim filmom ‘Cadoul de Crăciun’ (‘Božićni poklon’), koji je osvojio nagradu Evropske filmske akademije za najbolji kratki film. Isti film je 2020. bio među deset najboljih nominovanih za Oskara, nagradu Američke filmske akademije. To su trenuci u glumačkoj karijeri ravni skupocenim biserima. Prošetati crvenim tepihom je fantastično! Bila sam i u Sarajevu pre nekoliko godina s još jednim filmom: ‘Acasă la tata’ (‘Kod kuće s ocem’), i na mnogim drugim festivalima.“

A s praktične tačke gledišta…

Tamo imate priliku da upoznate ljude iz industrije, da shvatite da ta industrija, koliko god izgledala velika, još nije toliko velika da ne znamo jedni za druge. Tamo vidiš da svet o kome ti nemaš pojma zna za tebe, a to su producenti, režiseri, agenti za kasting iz potpuno različitih zemalja. Dakle, to je kao… šlag na tortu. Festivali su zaista šlag na tortu!“

Joana Flora
Joana Flora

Još je bilo leto kada smo razgovarale Joana Flora i ja, a ona se upravo vratila s jedne radionice. Znam da uvek smišlja za sebe nove obaveze, pa sam morala da pitam kakvi su joj planovi za naredni period.

„Upravo sam se vratila iz Delte Dunava, gde sam imala radionicu, odnosno devetodnevni radni sastanak sa Adrijanom Sitaruom, rediteljem s kojim sam radila na nekoliko filmova, među kojima je ‘Pescuit sportiv’ (‘Sportski ribolov’). Za ulogu koju sam tamo odigrala dobila sam nagradu ‘Aleksandar Veliki’ na Solunskom festivalu, tačno na dan kada je jedan od mojih blizanaca, Aleksandru, napravio svoje prve korake. To je bila tako lepa podudarnost! Sa Sitaruom sam radila i druge projekte i druge filmove i TV serije. Sada sprema novi film. U međuvremenu, počela sam da držim radionice glume, da se bavim mentorstvom i režijom. To je rad s raznim ljudima, a predstoji i radionica glume sa studentima fakulteta u Klužu, takođe sa Adrijanom Sitaruom. On će biti reditelj, a ja ću biti mentor glume. Uskoro će biti festivalska projekcija filma ‘Crai nou’ (‘Plavi mesec’), koji sam snimila pre dve godine i koji je prošle godine osvojio Zlatnu školjku u San Sebastijanu, veoma veliku i važnu nagradu u Španiji. I onda… kada počne škola, za moje sinove koji će biti srednjoškolci nastavljam sa ulogom mame. Ima još pozorišnih radionica koje ću održati, a paralelno i dalje razmišljam o projektima.“

Naravno da je Joana Flora razmišljala o projektima i tokom pandemije.

U međuvremenu, tokom pandemije, osnovala sam nevladinu organizaciju pod nazivom ‘Fragile Society’, udruženje posvećeno ženama koje su u ranjivim pozicijama, u ranjivim situacijama. Napravila sam onlajn seriju u kojoj postoje stvarne priče deset žena, koje ja tumačim. Svi su likovi različiti, različito izgledaju, različito pričaju, imaju različite životne priče, ali ih pred kamerom pričam ja kako bih zaštitila te žene, i njih i njihovu privatnost.“

Pitala sam se da li je Joana uspela da usadi u svojoj deci nešto od patriotizma vezanog za ono što je ostavila za sobom, za svoj rodni kraj?

Mojoj deci se jako sviđa u Novom Sadu. Jako vole Srbiju. Svake godine idemo tamo. Ili negde pored mora, u Crnu Goru. Uverena sam da oni imaju taj osećaj pripadnosti, ne tako jak kao moj, ali ono što mogu tvrditi jeste da im se Srbija zaista sviđa.“

Slušajući Joanu, kao da vidim blistave oči mladih ljudi koji žude da postanu zvezde. Može li im dati neki savet?

„Niko ne treba da im daje savete. Treba samo da znaju da je to veoma nesiguran posao koji ne pruža materijalnu sigurnost. Ima trenutaka kada se zarađuje mnogo, a ima trenutaka kada se to ne dešava. Zavisi od toga koliko projekata imate. Ovo je sve što mogu da kažem: nema materijalne sigurnosti, nema kontinuiteta i postoje trenuci kada se baš ništa ne dešava.“

Nikad nije posustala. Vredno je radila i radi i dan-danas. Možda zato da bi pred samom sobom mogla da kaže da je i ona, sa svoje strane, uradila sve što je do nje, kada joj je dobri Bog već poklonio i lepotu i ogroman talenat.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Banatska linija uspeha – ambasadori rumunske nacionalne manjine u svetu“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

About the author

Storyteller

Storyteller je online platforma koja promoviše digitalni transmedijalni storytelling u novinarstvu. Upotrebljavajući nekoliko medijskih formata – od klasičnih pisanih reči, fotografija, infografike, kratkih audio i video zapisa i ostalih online alatki – Storyteller donosi reportaže koje predstavljaju ljude i događaje u autentičnom okruženju pokazujući život iz pravog ugla u pravom svetlu. Storyteller je upisom u Registar medija pod registarskim brojem IN000698 postao i zvanični onlajn medij koji svoje medijske usluge pruža dvojjezički: slovački i srpski.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PoTYkajme si! PODCAST

PoTYkajme si! PODCAST

PODKAST Storyteller

PODKAST „Na ivici“

PODPORA V ROKU 2022 – PODŠKA U 2022.

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller