Kultura drugačija

Kako su kreativne industrije u Srbiji reagovale na koronakrizu, a kako im država pomaže

kreativne industrije

Kreativne industrije nije samo to kada kupite karte za bioskop, pozorište ili koncert. Ovaj sektor čine svi oni delovi ekonomije koji stvaraju ekonomsku vrednost na osnovu individualnog, kreativnog i umetničkog talenta. Kako kreativni sektor čini veliki broj raznorodnih delatnosti, izvesno je da nisu sve one podjednako pogođene pandemijom.

„Otpornost na nju zavisila je od nekoliko faktora: načina obavljanja delantosti, tržišne orijentisanosti, stepena digitatizacije, sezonskog karaktera poslovanja, tržištne orijentisanosti. Među najpogođenijim delatnostima su one u kojima dominira živo izvođenje, zatim one koje zavise od turizma, međunarodnih putovanja i sl.“, kaže dr Hristina Mikić sa Instituta za kreativno preduzetnistvo i inovacije. Ona napominje da relevantnih statističkih podataka o padu prihoda kreativnih industrija još uvek nema i da ćemo konačni ekonomski bilans videti tek krajem godine.

„Pojedine poslovne asocijacije i udruženja sprovela su uzoračke ankete sa ciljem da prikažu neke uticaje pandemije na poslovanje u određenim oblastima. Tako je na primer, Filmska asocijacija saopštila podatke da je za oko 130 firmi u oblasti kinematografije ostvaren gubitak u martu 9,6 miliona evra, od čega oko 4.9 miliona evra su gubici distrubutera i prikazivača, što je u intervalu od 5-9% njihovih godišnjih prihoda, u zavisnosti od aktera u lancu vrednosti“, kaže Mikić.

dr Hristina Mikić (druga zdesna) / Foto: iz arhive H.M.

Ona dodaje i to da samostalni umetnici i akteri nezavisne kulturne scene došli su do preliminarnih podataka na uzroku od nešto više od 170 ispitanika, da su izgubljeni prihodi za 19,1% procenjuju u interval od 25.000 i 50.000 dinara, dok za 14,5% gubitak je 10.000 i 25.000.

Ipak, rezultate ovih anketa treba se uzeti sa određenom dozom rezerve, jer je reč o malom, slučajnom uzorku, pa je pitanje kako bi se kretali rezultati sa povećanjem uzorka.

„Što se tiče ekonomskih podataka, oni će svakako biti dostupni kasnije, ali posledice su već vidljive posebno u sektorima pozorišta i bioskopa jer je još uvek neizvesno kada će dvorane ponovo biti otvorene, dok je nešto povoljnija situacija sa digitalnim poslovima kao i brojnim kreativnim poslovima koji se mogu raditi od kuće“, saglasna je i Tatjana Kalezić iz Klastera kreativnih industrija Vojvodine.

“Mere za suzbijanje negativnih ekonomskih posledica Kovid19 pandemije donete od strane Ministarstva finansija Republike Srbije, izazvale su krajnje oprečna mišljenja u javnosti. Činjenica je da državne mere uvek mogu biti bolje ali isto tako mogu biti i lošije ili nikakve, te u tom smislu njih treba posmatrati kao olakšice za prevazilaženje tromesečnog prestanka rada, a ne kao mere koje bi bile dovoljne za rešavanje problema”, kaže Kalezić i dodaje:

“Lično spadam u onu grupu koja smatra da su donete mere sasvim korektne, a s obzirom da su određene mere već sprovodene, možemo reći i da se sprovode na efikasan način.”

„Ono što je interesantno kod ovih istraživanja, jesu očekivanja ispitanika. A ona ukazuju na veliku bojazan za budućnost poslovanja u kreativnom sektoru. Intenzitet straha o poslovnoj budućnosti nije isti za preduzetnike i male firme u poređenju sa onima koje ostvaruju veliki promet i raspolažu značajnim novčanim kapitalom. Male kretivne firme i samostalani umetnici, svakako da su ranjiviji na opšte promene u ekonomskom okruženju prouzrokovane pandemijom. Ta ranjivost proističe pre svega iz činjenice da je za njih brza digitalna transofrmacija skup poduhvat, da se ona u svim delatnostima ne može primeniti, kao i da ovi akteri ne mogu različtim poslovnih strategijama obezebediti zadovoljavajuću likvidnost“, kaže Hristina Mikić.

“Kada je reč o sudbini kreativnih delatnosti u vreme epidemije, veoma su pogođene”, smatra Marija Srdić, predsednica Sekcije za razvoj ženskog biznis liderstva Unije poslodavaca Vojvodine.

“Recimo, za filmsku industriju, izvođačke delatnosti (muzičku, plesnu, multimedijalnu), veći deo modne industrije, turističku i srodne delatnosti – poslovne aktivnosti su potpuno stale. Čak ni sada, nije jasno kada će se kontakti među ljudima normalizovati i kada će biti moguće nastaviti sa nastupima, snimanjem, festivalima, modnim i svim drugim događajima”, kaže ona.

kreativne industrije
Marija Srdić / Foto: iz arhive M.S.

Za one kreativce koji su u grupaciji umetničkih i starih zanata, dizajna, produkcije, medija i sl, u koje i spada i Marija Srdić, poslovne aktivnosti su znatno smanjene, ali nisu sasvim presahle.

“Kreativci iz ovog segmenta orijentisali su se na online prodaju, organizovali su dostavu svojih proizvoda na kućne adrese svojih kupaca. To je pomoglo da se održi kakav-takav kontinuitet poslova”, kaže Srdić.

Ona naglašava da su kreativci „posebna sorta“ i da nalaze alternativna rešenja. “Od nekih dobijam vesti da su tokom prethodna dva meseca razvijali nove proizvode, da su unapredili postojeće, da su se više posvetili promociji i vidljivosti svojih biznisa, da su pojačali komunikaciju sa svojom publikom koristeći različite online platforme i komunikacijske alate”, dodaje.

Tatjana Kalezić podseća na to da su posebno tokom vanrednog stanja veliki društveni uticaj imali mediji, institucije kulture i kreativni pojedinci.

„Ulogu medija kao najmoćnije grane kreativnih industrija, možemo posmatrati iz različitih uglova, Jedan od uglova je da nam prenos informacija u realnom vremenu omogućava da steknemo uvid u dešavanja, rešenja i rezultate u drugim državama, drugi ugao je informisanje o svim bitnim pitanjima i odlukama lokalnog tipa, treći ugao su kritički osvrti i reagovanja, četvrti ugao je fenomen „građanskog novinarstva“ gde pojedinac na osnovu svoje specifične situacije u datom okruženju i pod određenim sticajem okolnosti može javno objaviti svoje iskustvo i mišljenje kao informaciju koja može postati „vest“, peti ugao je mogućnost zloupotrebe medija, šesti ugao mogu biti kulinarske ideje i đakonije u „doba izolacije“, sedmi ugao su primeren i neprimeren humor, karikature, i tako dalje, i tako dalje. Možemo nabrajati sve moguće i nemoguće lavirinte misli i osećanja izraženih kroz različite medije,“ smatra Kalezić.

Kada je reč o institucijama kulture, ono što je definitivno obeležilo period pandemije je to što je tihi proces digitalizacije koji se godinama unazad odvija u muzejima, galerijama, muzičkim školama ili bibliotekama, odjednom dobio na publicitetu i značaju tako što su kulturna baština i umetnički sadržaji postali vidljivi i dostupni svima, kaže Kalezić.

kreativne industrije
Tatjana Kalezić / Foto: iz arhive T.K.

„Tako smo iz dana u dan dobijali pozive da posetimo skrivene izložbe, pročitamo biografije značajnih umetnika, podsetimo se prohujalih vremena, odaberemo nešto za čitanje iz digitalne arhive, poslušamo izvođenje dečijeg hora ili filharmonije uživo preko Skajpa, pogledamo neke od čuvenih predstava, opera, baleta ili komedija Srpskog narodnog pozorišta i sl. Organizovani su i drugi sadržaji, na primer Fondacija Novi Sad 2021 je organizovala humanitarnu akciju za pomoć umetnicima u penziji i razne internet sadržaje.“

Kreativne industrije i njihovo mesto u ekonomskim merama

Ekonomske mere koje su donete pružaju mogućnost da privredna društva i preduzetnici u kreativnim industrijama ostvare direktnu pomoć u vidu minimalne zarade za 3 meseca, odlaganje fiskalnih obaveza za sledeću godinu i njihovo podmirivanje u ratama, kao i povoljni krediti za kratkoročno pobljšanje likvidnosti. Zaključkom vlade pre nekoliko dana direktna davanja omogućena su i samostalnim umetnicima, pa će i njima biti isplaćena pomoć u iznosu od 30.000 dinara za tri meseca.

„Međutim, iako su mnogi preduzetnici bili zahvalni za ovu pomoć, nakon boljeg tumačenja uredbe i objašnjenja poreskog tretmana ovih davalja, preliminarna radovalja su nestala. Pre svega, reč je o direktnim davanjima koja nisu izuzeta od oporezivanja, tako da od ukupno dodeljene naknade oko 50% odlazi na fiskalna davanja“, smatra Hristina Mikić i dodaje:

„Kod kreativnih preduzetnika koji se paušalno oporezuju (a takav je najveći broj onih koji posluju u kreativnom sektoru), u pojedinim oblastima celokupna naknada može biti iskorišćena za plaćanje poreza i doprinosa. Tako da je ova pomoć više prividnog karaktera, nego što može ozbiljnije da utiče na ublažavanje strukturnih promena u poslovanju kreativnih industrija izazvanih pandemijom.“

kreativne industrije
Dragan Gmizić / Foto: Investigative Film Festival Skopje

Preduzetnik u oblasti kreativnih industrija Dragan Gmizić, vlasnik produkcijske kuće Greenfield “korona” sredstva će utrošiti na plaćanje poreza i doprinosa istoj toj državi koja mu je “pomoć” dala.

“Sav novac koji mi država uplati na račun iskoristiću da platim tekuće obaveze prema toj istoj državi. Ukoliko mi nešto “pretekne” to ću i potrošiti u lokalnoj prodavnici i mesari “Đoka” koje se nalaze preko puta zgrade u kojoj živim. To praktično znači da će i taj deo, ali kroz poreze drugih, opet stići do državne kase. I mislim da je to fer,” kaže naš sagovornik i dodaje:

“Ako neko očekuje da zbog dve crvene vičem “živeo Siniša Mali!” ili “živeo Vučić!”, to se sigurno neće desiti.”

Osim direktne pomoci, država je omogućila i kredite za likvidnost i nabavku obrtnih sredstava preko Fonda za razvoj. Cilj ovog kreditnog programa je redovno izmirivanje obaveza prema dobavljačima, zaposlenima i državi.

“Iako je ova kreditna linija dostupna akterima iz kreativnih industrija, jako je mali broj njih koji se odlučuju za njeno korišćenje. Na osnovu do sada odobrenih kredita u iznosu od nešto više od 13 miliona evra, udeo kreativnih industrija je manje od 1% ukupno odobrenih sredstva (oko 145.000 evra). Reč je o desetak odobrenih zahteva firmama iz oblasti štamparstva i izdavaštva, modnog dizajna i konsalting usluga”, kaže Hristina Mikić.

Ne može se reći da je ova podrška dovoljna za kreativne preduzetnike i firme, već se pre može smatrati jednom vrstom “nužne” pomoći, smatra ona.

“Međutim, važno je istaći da je pandemija pokazala neefikasnost javnih politika u ovoj oblasti i potrebu za njenom strukturnom reformom, naročito u postpandemijskom periodu; isplivala je na površinu i nefunkcionalnost normiranih mera kojima se žele postići promene u ovom sektoru, kao i koliko su one daleko od suštinskih potreba kreativnog sektora”, dodaje Mikić.

Pored direktnih ekonomskih mera, u najavi su i specifične mera koje su posledica rada resornih ministarstava.

“Tu dolazimo do ključnih problema u odnosu na kreativne industrije, koje možemo sažeti na nedefinisanu nadležnost i nepostojanje jasnih strategija za razvoj kreativnih industrija. Iz ova dva nedostatka proizilaze svi dalji problemi u praksi”, smatra Tatjana Kalezić i navodi primer.

“Trenutno na nivou kulturnih politika postoje „resori za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije“ uz samo deklarativno opredeljenje za razvoj kreativnih industrija, ali ne postoje adekvatne mere za razvoj preduzetništva u kreativnim industrijama. Dotacije za udruženja iz oblasti kulture i produkcije nikako ne možemo smatrati dovoljnim, pravilno usmerenim i definisanim ka preduzetništvu u kreativnim industrijama. Kada je negde 2013. godine budžet za kulturu pao ispod 1%, a na tom nivou je i danas, ponadala sam se da će se upaliti crvena lampica kao signal za radikalnije promene unutar sektora kulture koje su se već uveliko sprovodile u svim drugim sektorima”, podseća Kalezić.

Međutim to se nije dogodilo. Nekoliko godina unazad javni sektor u Srbiji beleži najviši indeks inovativnosti, osim sektora kulture, dodaje Kalezić.

“Po Međunarodnom inovativnom indeksu Srbija je među prvih 15 zemalja po proizvodnji AV, kreativnog i IT sadržaja, što ukazuje na veliki potencijal s jedne strane ali nedovoljno političke volje da se izvrše neophodne promene, s druge strane. Tome u velikoj meri doprinosi i snažan kulturni obrazac koji se u imaginarnom strahu od kompromitacije, suprotstavlja ekonomskom pristupu čime se sektor kulture tradicionalno opredeljuje za ulogu „izdržavanog“ sektora umesto održivog”, smatra naša sagovornica iz Klastera kreativnih industrija Vojvodine i zaključuje:

“Krajnji rezultat takve politike je tzv. „elitna kultura“ okružena nekulturom. Zato ne treba da se bunimo protiv proizvodnje ekonomski održivih ne-kulturnih formata, već treba da se, na osnovu ekonomskih rezultata kreativnog sektora, izborimo za veći budžet koji će omogućiti produkciju kulturnog sadržaja.”

Slobodni umetnici i ekonomske mere

Posebna priča su oni među kreativcima koji su još uvek u zoni neformalne ekonomije, imaju status slobodnih umetnika, rade i svoje usluge pružaju na osnovu autorskih, ugovora o delu i slično, kaže Marija Srdić.

„Oni su sasvim nevidljivi i jedina podrška kojoj se mogu nadati je najavljenih “100 evra za sve punoletne građana”. O toj meri ne mislim ništa dobro. Ona nije ni ekonomska, ni socijalna, već predizborna (čitaj populistička)”, kaže Srdić.

Slobodni umetnici: Ana Vrbaški sa suprugom Markom / Foto: iz arhive A.V.

Ana Vrbaški, samostalna umetnica, slično kao i mnogi drugi umetnici, ne želi da joj se udeljuje milostinja, već da se njoj i njenim kolegama omogući da rade.

„U meni se bore ponos i realne potrebe. Sama reč “pomoć” me žulja. Nisam nesposobna i onemogućena da radim, već samo da moj rad stigne neposredno do publike. Jedini način da moj umetnički “proizvod” bude predstavljen publici je onlajn. Ukoliko bi postojala platforma preko koje bi dela mogla biti predstavljena velikom broju ljudi, to bi bila pomoć. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne treba novi Instagram, YouTube, niti neka društvena mreža. Već postoje nacionalni mediji, koji su sami po sebi takva vrsta servisa. Kada bi nam omogućili da plasiramo svoj umetnički program, pomogli bi nam“, kaže Ana i dodaje:

„A bilo bi realno da svaki gledalac ili pratilac sadržaja doprinese koliko može uplatom preko onlajn servisa. To sve postoji, ali neki mehanizam da akteri nezavisne umetničke scene, slobodni umetnici, oni koji nisu mejnstrim, stignu do udarnih termina ili velikih medijskih objava, to definitivno ne postoji. Kada bi nam omogućili da radimo, to bi bila najbolja pomoć – ne nekim simboličnim iznosom, kao da smo prosjaci.“

Samostalni umetnici sa prebivalištem u Beogradu državnu pomoć mogu da očekuju. Taj paket mera jednokratne pomoći, koji bi trebalo da bude isplaćen beogradskim kolegama od strane gradske vlasti, je 90.000 dinara za tri meseca, tj. 30.000 dinara po mesecu. Ali za sada nemaju svi tu “privilegiju”, kao što je nema ni Ana, jer nije Beograđanka.

“Naravno, ova pomoć bi dobro došla svakom kućnom budžetu, pa i mojem, jer smo i suprug i ja samostalni umetnici. To je stvarnost”, dodaje slobodna umetnica.

Ona ukazuje i na primer dobre inicijative za fond solidarnosti, koju je pokrenuo i UDUS i Srpsko narodno pozorište. “U SNP-u su honorarcima koji bi nastupali u predstavama na repertoaru prvo kolege odlučile da odvoje deo sredstava od sopstvene mesečne zarade, a nakon toga i Drama. To je lepo, plemenito, kolegijalno. Ali i tu postoji problem ponosa: umetnicima je teško da se prijavljuju kao socijalno ugroženi, boli ih što su u toj poziciji. Ne žele da im se udeljuje milostinja”, zaključuje Ana.

S druge strane, Marija Srdić ukazuje i na ulogu lokalnih samouprava u pružanju finansijske pomoći privrednicima, pa i u kreativnom sektoru.

„Ono što do sada nismo videli, a bilo bi veoma važno – to su inicijative i mere lokalnih samouprava. One bi takođe morale da se aktiviraju i svaka u svojoj sredini prepoznaju mikro i male proizvođače, slobodne umetnike i kreativce. Da im pomognu finansijski, direktno, ali i kroz druge aktivnosti i inicijative kao što su otkup proizvoda, pokretanje i servisiranje on line platformi za promociju i prodaju proizvoda, organizovanje edukativnih programa za sticanje veština i znanja koja u novom poslovnom okruženju predstavljaju preduslov opstanka“, smatra Marija.

Ko brine o razvoju kreativnih industrija?

Trenutno u Srbiji postoji samo jedna javna mera za podršku razvoju kreativnih industrija koja se već tri godine sprovodi na osnovu Odluke Vlade Vojvodine u okviru Sekretarijata za privredu, a odnosi se na subvencije za nabavku opreme i repromaterijala, podseća Tatjana Kalezić.

“Naš Klaster je u tom procesu dao svoj skromni doprinos organizacijom brojnih međunarodnih konferencija za kreativne industrije i ukazivanjem na potrebe ovog i srodnih sektora. Prošle godine smo u Novom Sadu održali Info dan u vezi sa ovim pokrajinskim konkursom kojem je prisustvovalo preko 100 kreativaca. Govorimo o ljudima koji poseduju ono što se u svetu umetnosti ali i ekonomije i tržišta smatra najvećom vrednošću, a to su originalnost i inovativnost. Njihov talenat i stvaralačka energija ih pokreće da stvaraju – uprkos svemu i svim okolnostima, što ni jedno društvo ne bi smelo da zloupotrebi a posebno oni na mestima odlučivanja”, kaže naša sagovornica iz Klastera.

Po njenim rečima, značajno je napomenuti da su na evropskom putu poglavlja za obrazovanje, nauku i kulturu samo fiktivno otvorena i odmah zatvorena i smatra da se tom temom treba posebno pozabaviti jer je sve jasnije da se promenama u najvažnijim društvenim sektorima neće baviti niko drugi osim nas.

“Ako bi prikupili sve podatke o kreativnim industrijama u Srbiji, dobili bi jednu nejasnu sliku, bez jasnih smernica i bez jasnih nivoa nadležnosti sa sporadičnim merama, analizama i preporukama, zbog čega je teško uopšte govoriti o organizovanom razvoju samih kreativnih industrija a kamoli govoriti o sprovođenju jedne od glavnih karakteristika kreativnih industrija kao što je izuzetan doprinos i uticaj kreativnih industrija na razvoj svih drugih privrednih i društvenih sektora”, kaže Tatjana Kalezić i zaključuje:

“Nameće se zaključak da su, zanemarivanjem sektora kreativnih industrija, svi na gubitku (kvalitet, prihod, estetika, iskustvo i sl.) osim onih kojima se davanje 0,7% budžeta za kulturu još uvek podrazumeva, dok im je istovremeno termin povećanja investicionog budžeta za kulturu, potpuna nepoznanica.”

Dragan Gmizić: Jako smeta što se sve više priča o “zdravlju” ekonomije, a sve manje o zdravlju ljudi / Foto:  Jon Flobrant – Unsplash

Dragan Gmizić na ekonomske mera za ublažavanje posledica koronakrize gleda iz drugog ugla, naglašavajući da mu jako smeta što se sve više priča o “zdravlju” ekonomije, a sve manje o zdravlju ljudi.

“Ta ekonomija o čijem “zdravlju” mi sada brinemo omogućila je da manje od 100 ljudi raspolaže istim bogatstvom, kao i skoro 4 milijarde ljudi! Ne znam da li smo svesni koliko je strašna ta činjenica. Kako to u praksi izgleda najbolje ilustruje primer iz Srbije. Neuračunljivi i ekscentrični milioner Željko Mitrović, koji uzgred budi rečeno državi na ime neplaćenih poreza duguje milione evra, na svojoj TV stanici se šepuri nekakvim hiper ozonizatorom dok se na drugoj strani ljudi stavljaju u kolektivne centre gde se može dobiti sve (čak i pivo!?) samo ne adekvatna medicinska nega. Sramota”, smatra Gmizić.

“Ukoliko mene pitate ekonomija ne može biti “zdrava” bez zdravih i obrazovanih ljudi. Verujem u one mere (ne samo ekonomske već i političke) koje ispred profita stavljaju čoveka, a dobrobit zajednice ispred lične koristi pojedinca”, dodaje on.

Šta društvo gubi ukoliko država propusti priliku da pomogne kreativnoj industriji i kulturi?

Sektor kreativnih industrija čine mnoge delatnosti, međusobno povezane, i svaka ima svoju ulogu u lancu vrednosti (stvaranje sadržaja, njegova difuzija, prezentacija, promocija).

“Održiv model kreativnog sektora utemeljen je na dominantnom ulaganju u stvaralaštvo, oko koga se dalje nadovezuju ostale delatnosti – difuzija, prezentacija i promocija koje su u njegovoj funkciji, i od sekundarnog značaja. Kada se odnosi unutar lanca vrednosti kreativnog sektora poremete, što je kod nas slučaj, onda dolazi do toga da delatnosti koje su od sekundarnog značaja postaju primarne. Time se narušava priroda i dinamika socio-kulturnog ciklusa zaštite i unapređenja kulturnih izraza”, kaže Hristina Mikić i dodaje:

“Svaka zemlja koja se neodrživo odnosi prema kreativnom preduzetništvo može biti samo na gubitku, ne samo u kulturološkom smislu, već i ekonomskom. Taj gubitak, osim u simboličkom smislu, ima negativnih efekata i na razvoj celokupnog društva, jer je svaki proizvod koji se stvara u određenoj državi, obeležen kulturnom prostora na kome nastaje.”

“Kultura i umetnost – to su naše potrebe, a ne luksuz, nešto što dolazi na kraju, bez čega se može. Kreativci, umetnici, izvođači, stvorili su ono što mi danas jesmo, sve ono lepo i dobro što vidimo oko sebe i što je urezano duboko u naš um, pamćenje i emocije”, kaže Marija Srdić i dodaje:

“Pandemija koronavirusa ostavila je na hiljade umetnika i umetnica, kulturnih radnika i radnica bez posla, čime su se preko noći našli u teškom položaju. I pre toga njihov je položaj bio nezavidan, a država hronično nemarna i nezainteresovana.”

kreativne industrije

Na ovu izjavu se nadovezuje slobodna umetnica Ana Vrbaški koja svedoči o tome kako je biti slobodni umetnik u Srbiji.

“Možda ja stvarno ne znam kakva bi ta idealnija situacija bila, jer sam se saživela sa ovom koja je moja svakodnevica. Znam da i pored savladavanja svakodnevnih problema uspevamo da budemo kreativni i da zadovoljimo visoke umetničke standarde. To potvrđuju i festivali na kojima smo do sada nastupali, kao i činjenica da smo nezavisna produkcija koja je na redovnom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta. Kao i priznanja kolega umetnika. Trebalo je da držimo radionice za mlade u Kolarčevoj zadužbini ovog proleća, zvali su nas sa TV Vojvodine da sarađujemo na novom dečijem programu. To su projekti koji mi daju krila, jer mi je, pretpostavljam i zato što sam žena, bitna zajednica i saradnja”, kaže Ana i dodaje:

“Jedino što meni kao pojedincu, ali i kao članu umetničke grupe treba je podrška, priznanje, saradnja – mislim da nam to svima nedostaje, ne samo u umetnosti. Ova kultura – što sama reč i znači: negovanje, rast, oplemenjivanje – je nešto što nedostaje celom svetu. Nametnuli smo neke standarde demokratije, jednakosti, istih prava za sve, ali oni deluju neiskreno, kao da ljudi ne veruju zbilja u ono što žive, već pristaju na to površno i iz konvencije”, kaže ova slobodna umetnica.

Ana veruje da preispitivanje ovih vrednosti, kao i uopšte sopstvenih vrednosti, može samo da doprinese da izađemo iz krize u kojoj je naše društvo. “Verujem u ljubav, udruživanje, zajedništvo. To je suštinska poruka koju prenosim umetnošću koju stvaram. Jer, šta nam preostaje nego da verujemo da će svet biti bolji, zbog dece i budućih generacija kojima ga ostavljamo? I da činimo najbolje što znamo da to tako i bude?”

Pročitajte i članak Ekonomske mere za podršku najugroženijih preduzetničkih grana bi trebala da sprovede i lokalna samouprava

Država, a posebno njene institucije kojima je u opisu posla briga o kulturi, moraju hitno preispitati svoj odnos prema umetnicima i stvaraocima, smatra Marija Srdić, dok Dragan Gmizić ukazuje i na to da je važno praviti jasnu razliku između tzv. “kreativne industrije” i nezavisne kulturne scene.

“Ne može u isti koš EXIT i nezavisni umetnici. To nije isto. Niti su EXIT i njima slični nekada nešto trpeli, niti su ikada bili na kako kažete – sporednom koloseku. Naprotiv. Ne dozvolite da vas zavaraju te hipster frizure i pametni telefoni, jer tu nema iskrenog stvaralaštva niti ima solidarnosti sa pravim stvaraocima. Njima ne da ne treba “ruka spasa” već su upravo oni ta “ruka države” koja i bukvalno guši sve nezavisne umetničke inicijative, bez obzira na to da li pričamo o izdavaštvu, filmu, slikarstvu, medijima, festivalima, muzici… Najveći virus smo mi, kaže nova pesma Vladimira Radusinovića Raduleta. Predlažem vašim čitaocima da je poslušaju”, zaključuje Gmizić.


Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.

About the author

Avatar

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PODKAST

PARTNERI

Newsletter Storyteller





Instagram