Mame preduzetnice na selu su u nezavidnom položaju pred zakonom i u neravnopravnoj poziciji u odnosu na ostale mame. Ali šta sve može da se uradi, kako bi se ovo stanje iznivelisalo?

Mame preduzetnice na selu rešavaju tri problema koji su od ključne važnosti za opstanak i progres jednog društva: belu kugu, nezaposlenost i odumiranje sela. U prethodnom tekstu videli smo da država ne radi mnogo da podrži ove heroine, čak ih i sabotira. Političari su primetili da nešto treba da se uradi povodom pitanja nataliteta, međutim, nisu baš sigurni šta je to nešto što bi sprečilo depopulaciju.

Tako, na primer, podsećamo, Ministarstvo kulture i Savet za populacionu politiku sproveli su konkurs za osmišljavanje slogana koji bi trebali da podstaknu rađanje u Srbiji. Prvo mesto podelili su „Ljubav i beba – prvo što nam treba“, i nešto mizoginiji „Rađaj, ne odgađaj“, gde je negde propušten podatak da je četvrtina mladih do 29 godina nezaposleno, dok je polovina na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje duže od godinu dana, i da se odgađanje događa zato što mora, a ne zato što se želi.

Početkom godine najavljena je i populistička pomoć od 300.000 dinara roditeljima koji su prvo dete dobili ove godine, dok je za drugo i treće dete predviđeno po 100.000 dinara. Problem je u tome što je pomoć jednokratna i njome se ne rešavaju suštinski problemi roditelja, poput prepunjenih vrtića, nedostupnost pedijatra ili garancija povratka na radno mesto nakon porodiljskog odsustva.

Valja pomenuti i da su nešto pre izbora majkama obećane subvencije za kupovinu prve kuće ili stana u vrednosti do 20.000 evra. Država bi pokrila polovinu troškova, ali postoji jadac. Osim što pravo na subvenciju imaju majke čija su deca generacije 2022. i mlađe, uslov je da majke, odnosno parovi primaju manje od dve prosečne plate godišnje, što dovodi u pitanje mogućnost otplate kredita. Takođe, nekretninu je moguće pazariti isključivo u 19 opština koje su ocenjene kao devastirana područja jer je u njima stepen razvijenosti ispod 50% republičkog proseka, što je uglavnom na jugu Srbije, gde su plate niže.

Što se tiče preduzetnica, Ministarstvo privrede u saradnji sa Fondom za razvoj napravili su program za razvoj preduzetništva kroz finasijsku podršku za žene preduzetnice i mlade u 2022. godini. Pravo da se prijave za nepovratna sredstva imaju preduzetnici, mikro i mala preduzeća mlađa od pet godina čiji je zakonski zastupnik žena ili lice mlađe od 35 godina. Ova sredstva služe da se pokrije 35% od vrednosti ulaganja, a ostatak se pokriva od kredita i to najmanje četiri stotine hiljada, a najviše šest miliona dinara. Za ovaj program iz kase građana opredeljeno je sto miliona dinara.

Kako je retko motivacija za dobijanje dece materijalna korist, dovodi se u pitanje šta je pravi cilj mere jednakratnih davanja: sakupljanje političkih poena ili stvarna pomoć. Problemi mama, naročito onih na selu, a posebno preduzetnica u Srbiji su nešto komplikovaniji, pa su i rešenja takva.

Šta bi država mogla da uradi?

„Ukratko, ulagati, ulagati, ulagati u mame, u preduzetništvo i u naša sela. Sigurno je da država takvim ulaganjem može samo da bude u dobitku,“ kaže  Jasmina Mihnjak, urednica portala Bebac .

Osnovno rešenje bilo bi da se zapravo poravna položaj mama preduzetnica i drugih radnica. Preduzetnica Marija Srdić navodi da su ženske inicijative i preduzetničke organizacije već tražile da se status izjednači i da prava i položaj preduzetnica i drugih žena u vreme trudnoće i porodiljskogo odsustva budu izjednačeni.

„Poslednja inicijativa te vrste pokrenula je Sekcija za razvoj ženskog biznis liderstva Unije poslodavaca Vojvodine pre nekoliko meseci i ona je dobila podršku na republičkom Socijalno-ekonomskom savetu. Sada sa nestrpljenjem čekamo da vidimo da li će ona stići u Narodnu skupštinu, nakon konstituisanja novog saziva,“ navodi  Marija Srdić, predsednica Sekcije za razvoj ženskog biznis liderstva Unije poslodavaca Vojvodine .

Šta bi to nivelisanje značilo? Pre svega, da i mame preduzetnice imaju punu naknadu za vreme trudničkog i porodiljskog bolovanja, zagarantovanu naknadu u visini minimalne zarade u Srbiji, da im tokom tog perioda teče staž, da im se plate porezi i doprinosi, da mogu da biraju da li će mame ili tate da koriste odsustvo radi nege deteta i da imaju pravo na dve godine naknade za rođenje trećeg deteta, navodi Mihnjak. A to je samo početak.

„To je minimum sa kojim bi mnoge poljoprivredne osiguranice i preduzetnice na selu i dalje bile u problemu zbog nedostatka vrtića u svojim mestima, loše organizovanog zdravstvenog sistema, nemogućnosti da preraspodele obaveze tako da ne trpe ili deca ili poslovi i sl.,“ objašnjava naša sagovornica.

Idem na selo, to volim

Jasmina Mihnjak navodi da država prvo treba da razume koliki resurs, pre svega za našu zemlju, predstavljaju naša sela. Ta ista država godinama unazad radila je sve da u potpunosti uništi i razori sela i seoska domaćinstva u svakom mogućem smislu. Ženama koje su ostale na selu i koje podižu decu na selu treba pružiti svaku moguću podršku ali i uslove za odgajanje dece. Da bi se tako nešto moglo obezbediti potrebno je i da više ljudi dođe da živi na selo. Škola za jednu porodicu nije dobra ni za koga ali ako u selu postoji 20 porodica, otvara se mogućnost ne samo za školu već i za mnoge druge stvari, objašnjava ona.

„Ne razumem opciju podsticaja i usmeravanja ljudi na selo i na preduzetništvo uopšte uz zakonska rešenja koja ih kažnjavaju i uz postavljanje milion i jednog uslova da bi porodice koje žele da žive na selu, svoju želju i ostvarile. Bez ikakvih uslovljavanja, svim porodicama koje žele da žive na selu treba pružiti pomoć koja im je potrebna kako bi vratili život našim selima za dobrobit svih nas,“ navodi Mihnjak.

Ona dodaje da je mamama koje žive na selu potrebno omogućiti i edukacije iz raznih oblasti, mogućnost da koriste savremene tehnologije u svom radu – dobar internet, jer one često nisu u prilici da saznaju za mogućnosti koje imaju, da razmenjuju iskustvo sa drugima, da možda vide kako nešto funkcioniše u drugim zemljama jer su uskraćene za internet konekciju ili nemaju mogućnost da sebi priušte internet tehnologiju.

Marija Srdić se nadovezuje time da se novi razvojni koncepti oslanjaju na lokalne resurse, kombinaciju lokalnih i novih znanja, kratke lance snabdevanja, nove interaktivne i integrativne odnose između ruralnih i urbanih područja, promovišu jednu potpuno drugačiju koncepciju razvoja u kome ruralno nije suprotnost urbanom. Takav razvoj uključuje različite grupe stanovništva, počiva na decentralizovanim obrascima proizvodnje, u kojima svoje autonomne sfere privređivanja treba da imaju žene.

„Svakako, ne u ulozi takozvanih ’pomažućih članova na gazdinstvu’, porodične radne snage koja samo izvršava radne zadatke i često ne ostvaruje pristup socijalnim pravima, a ni raspodeli novca u domaćinstvu, kako je to danas, već u ulozi aktivnih, preduzetnih akterki koje znanja i sposobnosti iskazuju kroz svoju vlastitu ekonomsku delatnost i od toga mogu da obezbede sopstvenu egzistenciju i blagostanje,“ navodi Srdić.

Moja kućica – moja slobodica, ali moja

Srdić dodaje i da je jedna od važnijih prepreka u omogućavanju ovakvog položaja žene u ruralnom razvoju – pristup imovini. Pristup zemljištu, ali i sredstvima za proizvodnju nije odgovarajući za takvu ekonomsku ulogu žena. Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda žene su vlasnice tek 25 odsto zemljišnih parcela.

Ono što je urađeno jeste da je u 2018. godini došlо do promene zakonske regulative koje su otvorile mogućnosti za lakši pristup ženama zemljištu i drugoj nepokretnoj imovini. Srdić navodi da je Zakonom o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova definisano da upis zajedničke svojine stečene u braku vrši javni beležnik, a da je svojina automatski upisana kao zajednička. Međutim, kako to često biva, zakoni ne uspevaju da naruše neke tradicionalne norme ponašanja. Dok u urbanim sredinama novi zakonski propisi utiču na povećanje udela žena među vlasnicima nekretnina, u ruralnim područjima to se i dalje nije dogodilo.

„Patrijarhalne hijerarhije imaju svoje ’redove prioriteta’ u kojima su mlade žene “na začelju“. A to onda ima dalje posledice na potencijal za ruralni razvoj i podstiče odlazak mladih žena iz ruralnih područja. Tako nastaju začarani krugovi nerazvijenosti,“ objašnjava Srdić.

Rodno odgovorni budžeti kao spas

Olina Dudašova Petrovičova, preduzetnica je iz Kovačice koja je nedavno ponovo postala majka. Mogućnost da decu pošalje u vrtić joj je od velikog značaja, jer su deca u njemu dok je ona na poslu. Međutim, to nije oduvek bila opcija.

„U jaslicama moja deca nisu bila zato što je jako mali kapacitet jaslica do tri godine, nego nakon tri godine su išli u vrtić. Ima i jaslica, ali zbog tog malog kapaciteta, prednost imaju deca iz brojnijih porodica, materijalno ugroženi, socijalni slučajevi i slično,“ navela je naša sagovornica.

Preduzetnica Tatiana Miškovicova zahvalna je na tome što ima mogućnost da svoju decu ostavi svojim roditeljima. Kaže da su u Gložanu potrebne jaslice jer nemaju svi nekog da im pričuva decu dok su roditelji na poslu u opštini.

„Imam na primer, jako dobru drugaricu kojoj su u porodici svi zaposleni I nema gde sa detetom. Na sve sreću, sad su uzeli malu u vrtić. Kad bi povećali kapacitet vrtića, to bi bilo super,“ navodi Miškovicova.

Usluga jaslica, vrtića i predškolskog obrazovanja nadležnost je države i finansira se iz budžeta. Zato je jedno od glavnih rešenja i rodno odgovorno budžetiranje lokalne samouprave, pokrajina i republike. Budžetom koji bi smanjio količinu neplaćenog rada, kroz, na primer, obezbeđivanje gerontodomaćica, predškolskih ustanova, redovnog javnog prevoza, poslovi koji se tradicionalno smatraju ženskim prešli bi na teret države, a rasterećene žene na selu imale bi prostora da se edukuju, zaposle i razvijaju sopstveni biznis. Na taj način bi se u budžet kroz poreze upumpalo više novca nego što se iz njega potroši.

Pametno rashodovanje

U publikaciji „Kvalitet života žena na selu je ključ ruralnog razvoja i razvoja poljoprivrede“, autorke Aleksandra Vladisavljević i Sanja Nikolin navode nekoliko preporuka za rešavanje ovog problema. Pre svega je neophodno balansirano ulaganje u ruralni razvoj. Poljoprivreda kao ni turizam nisu jedini segment života na selu. Takođe je potrebo poboljšati način na koji se prikupljaju i obrađuju podaci o ruralnom razvoju.

Neophodno je i jačanje razumevanja kreatora politika o ženskom radu na selu, jer veći deo posla koji obavljaju žene biva nevidljiv, neplaćen i necenjen, bez formalnog zaposlenja, samim tim i plate i ostalim benefitima koji idu sa legalnim poslom.

Nepohodno je i povećati učešće žena među korisnicima sredstava na konkursima, tako što bi se namenila posebna sredstva za razvoj delatnosti kojima se bave pretežno žene, ali i informacije o prilikama učiniti dostupnijim. Bolje bi bilo razvijati delatnosti koji imaju veću dodatu vrednost. Granice nadležnosti nisu opravdanje pa je zato neophodno uspostaviti horizontalnu i vertikalnu međusektorsku saradnju u državnim institucijama, navodi se u ovoj publikaciji.