Još u detinjstvu je Ana Opavski iz Bačkog Petrovca naučila da veze i hekla. Oduvek je, kaže, volela da se bavi ručnim radom i to radi sa mnogo veštine i umeća. Ponosno nam pokazuje heklane i vezene predmete koji krase svaku prostoriju u njenoj kući. Zna i da tka, a ovaj zanat savladala je tek po odlasku u penziju. Tako je stari porodični razboj nanovo oživeo.
“Imala sam volju da naučim da tkam, ali počela sam dosta kasno i nisam naučila sve. Znam da tkam samo krpare, jer više nema žena koje bi mi mogle pokazati kako se prave ostale mustre” – govori Ana Opavski.
🎧 Poslušajte REFLEKTOR, Storytellerov podkast, u kojem svake druge srede govorimo o preduzetništvu i dobrim poslovnim idejama na lokalu. 👇
Tkanje, heklanje i vez više doživljava kao hobi, podsećanje na detinjstvo i nekadašnji način života. Ali, kaže, još ima ljudi koji znaju da cene ručni rad i žele da ga kupe, pa uspe i da proda ono što napravi.
Izbor predmeta je veliki, pa kupci uvek nađu nešto što im se dopada. Heklane haljine i torbe, vezena posteljina, jastučići, salvete, kuhinjske kecelje, privesci, minđuše samo su deo ponude, a mogu svakodnevno da se koriste, budu lep poklon ili suvenir.
Svi predmeti su unikat, jer Ana kaže da ne pravi dva ista, uvek promeni bar boju konca.
“Kada dobijem neku ideju, ja to napravim, pa vidim da li se to nekome sviđa ili ne. Teško je nešto praviti na silu, hoću da radim sa voljom i ono što se meni sviđa” – priča Ana.
U jednoj prostoriji Ana je napravila i pravi izložbeni salon sa ručnim radovima kao eksponatima. Najviše je košulja i haljina koje su deo slovačke narodne nošnje. Boje i motivi zavise od kreativnosti i inspiracije, a ideju šta bi sledeće mogla da veze, Ana često potraži i na internetu.
“Uvek kada nešto napravim, to mi se sviđa i par dana držim u sobi, gledam u to. Srećna sam kada mogu da prodam, jer mi je drago što se to nekome sviđa, ali mi je i žao, jer onda nemam više, pa moram nešto drugo da radim” – dodaje naša sagovornica.
Ana je i predsednica udruženja “Zlatni zanati”, koje okuplja, sad već malobrojne, zaljubljenike u tradicionalni način izrade predmeta. Kaže, teško je baviti se starim zanatom ako nema volje i ljubavi.
Za opančare ima posla, ali je malo onih koji poznaju ovaj zanat
Mnogi bi verovatno rekli da za opančare više nema posla, ali Milan Ilin iz Novog Sada dokazuje suprotno. Nakon dve i po decenije bavljenja obućarskim zanatom, odlučio je da se posveti baš opančarstvu.
Jedan je od tek desetak zanatlija u Srbiji koji još poznaju tehniku izrade opanaka. Uz pomoć interneta naučio je osnove, a onda uz savet majstora i uporan rad usavršio je izradu opanaka. Kaže šteta je što ovu odluku nije doneo mogo ranije.
“Kada imaš zanat u rukama, otvara se širok dijapazon stvari koje možeš da radiš. Kod mene je bila devojka na obuci i opanak je nije zanimao. Htela je da napravi novčanik i tašnu i mi smo to napravili. Samo je bitno želeti i hteti, a onda se uvek otvori nova priča” – kaže Milan.
Opanci su nekada nošeni u svim prilikama, kako u selu, tako i u gradu, bili su pokazatelj imovnog stanja, navika ljudi i uslova u kojima su živeli. Pravljeni su isključivo od kože, a izgled se razlikovao i bio je prilagođen terenu i poslovima koje su ljudi obavljali.
Danas se različite vrste opanaka mogu videti još samo u muzejima ili na nastupima kulturno umetničkih društava. Za njih Milan najčešće i pravi opanke. Izrađuje oko sedam modela koji se koriste u izvedbama različitih narodnih igara. Kaže da porudžbine stižu iz celog sveta.
“Imam mnogo porudžbina iz inostranstva. Oni mogu da kupe opanak samo ovde i nigde više. Sada su me zvali iz Kanade, naručili su pedeset pari opanaka, neko će doći i to odneti” – priča naš sagovornik.
Milan je uveren da bi posla bilo i za mnogo više opančara. Međutim, mlade je teško zainteresovati za zanate, posebno stare, jer se ništa ne radi na popularizaciji ovih zanimanja, a postoji i uverenje da se od toga ne može zaraditi.
Dodaje da ne mogu svi ni da završe fakultet, a znati neki zanat pruža sigurnost i još jednu mogućnost.
“Većina opančara u Srbiji su ljudi u godinama, čija deca nisu nastavila zanat. Moj sin je u IT sektoru, kažem mu: hajde, nauči, ne moraš time nikada da se baviš, ali dok ja mogu da ti pokažem, nauči kako se to radi, ko zna šta može sutra da bude” – ističe Milan.
Bez mnogo veće podrške države stare zanate biće teško sačuvati
Vreme, strpljenje, spretne ruke i tek nekoliko alatki potrebno je da bi se napravili opanci. Zato ko ima volje, znanje može da potraži kod majstora. Milan smatra da će se stari zanati teško sačuvati ukoliko majstori ne dobiju mnogo veću podršku države, koje sada nema.
Da bi za stare zanate bilo mesta i u budućnosti dovoljno je slediti primere država koje su posvećene očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, kaže Dejan Milosavljević iz Nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost “Naše ruke”. Na pitanje kakvo je stanje u zanatstvu ironično odgovara “nikad bolje, sve nas je manje”.
“Sva podrška koju imamo je uglavnom deklarativna, a ne suštinka” – govori Dejan i ističe koliko je važno i kroz obrazovni sistem mladima približiti stare zanate. Da bi se znanje prenosilo, a zanatske radionice otvarale majstor mora, kao nekada, da ima šegrta i kalfu.
“Kada neko ode kao živi čuvar kulturnog identiteta, zauvek nestaje i taj deo tradicije. Znate li koliko je zanata nestalo i više nikada nećemo znati kako su se neki predmeti pravili? Nestala je tehnika, a nema ni ljudi ko taj proizvod znaju da naprave na način kako se nekada pravio” – priča Dejan za Storyteller.
Pojedini zanati mogu da se osavremene. Dejan kaže da su vez na žici i drvetu ili tkanje na kamenu nove forme sa tradicionalnim tehnikama. Govoriti mladima o starim zanatima kao mogućem izboru zanimanja, smatra, biće moguće samo kada očuvanje tih zanata bude istinsko opredeljenje države.
“Imamo primere iz inostranstva gde grad ili opština plaćaju zakup lokala. Tu radi zanatlija koji pravi isključivo svoje proizvode, a ima i šegrta i kalfu. Tako je taj lokal atraktivan za posetioce. To bi bila jedina prava pomoć” – zaključuje Dejan Milosavljević.
Pridaj komentár & Dodaj komentar