Search and Hit Enter

Žene iz radijske kutije Milica Kravić Aksamit i Tamara Srijemac ruše stereotipe i metaforičke zidove

Milica Kravić Aksamit i Tamara Srijemac, dve mlade novinarke, koje su radile na TV Vojvodine, posle “preraspodele” radnih mesta na Radiju Novi Sad 1 su pre skoro tri godine pokrenule nesvakidašnju emisiju pod nazivom “Žena u kutiji”. Nesvakidašnja je, pored ostalog, zato što se bavi analitičkim novinarstvom i temama koje nisu često prisutne u medijima, a jako su bitne za društvo, unapređenje društva, ili normalni život u društvu.  Emisija  je u suštini posvećena problemima, pojavama i mogućim rešenjima u poboljšanju statusa žena kod nas. Upravo je ova emisija povod da razgovaramo sa njenim autorkama, Milicom i Tamarom.

Kako je i zašto nastala emisija “Žena u kutiji”?

Milica: I sama si spomenula tu preraspodelu, ili kako Tamara i ja volimo da kažemo: “prebačene smo na radio po kazni”, mada s ove vremenske distance definitivno nam gubi ta izjava na emociji i značaju… No, po dolasku na Prvi program radija, što je iako je ista medijska kuća, ipak druga zgrada, druga redakcija i novi ljudi, shvatile smo da nećemo dozvoliti ni sebi ni drugima (tim nekim koji bi možda to voleli) da patimo zbog  prekomande, da se predamo i da samo čekamo da nam legne plata. Vrlo smo se brzo i lako dogovorile oko koncepta emisije, čak i naziva. Tamara i ja smo dugogodišnje jutarnje partnerke, dok je ona uređivala, ja sam vodila Jutarnji program na RTV1, tako da je nama zaista lako a i lepo da radimo zajedno. Naš mali tim je stvarno nešto najlepše što sam dobila od te svoje firme.. Imale smo momentalno podršku glavne i odgovorne urednice Prvog programa Radija Milade Popović, tako da smo od jesenje šeme, svega dva-tri meseca od dolaska na radio, počele da isporučujemo našu “Ženu u kutiji”. U početku jednom sedmično, sada svake druge sedmice.

Tamara: Posle prebačaja na radio obe smo bile saglasne u tome da moramo u tom besmislu početi da radimo nešto smisleno. Pod besmislom ne mislim na radio kao medij nego na celu medijsku situaciju.  Još dok smo radile Jutarnji program koji je zaista, kao kolažna emisija, pokrivao razne teme, nekako smo naginjale socijalnim pričama, fenomenima, kulturnoj politici itd. Uporedo smo prolazile i obuke o rodno senzitivnom izveštavanju, izveštavanju o nasilju u porodici. Ideja o emisiji koja će se baviti položajem žene na pravi način bila je i tada u nekim naznakama u glavi i čekala momenat. Momenat se, eto, desio ne našom voljom. Kada smo preraspoređene na radio mislile smo isto, hajde da radimo nešto što će imati smisla. Zajedno smo sele, stavile ideje na papir, dobile podršku urednice i nastala je Žena u kutiji.

Milica Kravić Aksamit i Tamara Srijemac, autorke emisije “Žena u kutiji”:
“Ukazujemo na manjkavosti sistema i društva koje ženu guraju u podređeni položaj, osnažujemo ženu tako što je informišemo i ukazujemo na alternativu i mogućnost rešavanja problematičnih situacija.” / Foto: Nađa Tatar

Koje teme najčešće pratite i analizirate, odnosno kakva je koncepcija emisije?

Milica: Emisija u svojoj osnovi ima četiri rubrike, koje smo simbolično nazvale u ženskom rodu “Udarna”, “Nepoznata”, “Uspešna” i “Kulturna”. Kroz njih pričamo četiri priče, u prvoj analiziramo najvažniju situaciju, vest ili događaj koji se dogodio u periodu između dve naše emisije. To su najčešće teme o novinama u zakonskoj regulativi, analiza nedostataka domaće legislative po pitanju ženskih prava, finansija trudnicama i majkama, odnosi u društvu prema drugima i drugačijima, ugroženosti ljudskih prava, protesti i slično. U drugoj rubrici pokušavamo da razbijemo predrasude koje vladaju u društvu a nose tu rodnu dimenziju. Tu se uglavnom oslanjamo na mišljenje prolaznika i prolaznica kojima postavljamo neka naoko banalna pitanja, ali se onda trudimo da dekonstruišemo te stereotipne slike o ženama i muškarcima i te takozvane mitove o tome ko bolje kuva, vozi kola, zasmejava, ko je snažniji. Prosto se trudimo da u toj rubrici pokažemo da u našem društvu ima muškaraca koji su vaspitači ili ne rade već ostaju kod kuće sa decom, kao i to da ima žena koje su sjajne u borilačkim veštinama ili u vožnji automobila, kamiona ili aviona. U uspešnoj rubrici predstavljamo sve uspešne žene, koje nisu nužno javne ličnosti i često ne znamo čime se sve bave žene možda baš u našem komšiluku. A orden zaista zaslužuje i sve posvećene majke, starije žene koje se ne predaju, umetnice, sportistkinje i mnoge druge. Rubrika “Kulturna” namenjena je analizi predstava, serija, filmova, izložbi i drugih umetničkih radova koji se poigravaju rodnim pitanjima. U poslednjoj sezoni, malo je “Žena u kutiji” izlazila iz svoje kutije, pa smo polovinu jednočasovne emisije posvetile fenomenu trgovine ljudima.

Tamara: Milica je već objasnila tematski po rubrikama kako izgleda, tačnije zvuči 🙂 Žena u kutiji, ali ideja je uvek ista. Ukazujemo na manjkavosti sistema i društva koje ženu guraju u podređeni položaj, osnažujemo ženu tako što je informišemo i ukazujemo na alternativu i mogućnost rešavanja problematičnih situacija; dajemo prostor ženama koje su uspešne u najrazličitijim sferama. Slika uspešne žene koju ne koči pol i pitanje roda da se ostvari uvek daje vetar u leđa ostalim ženama.

Imate veliko novinarsko iskustvo, široke vidike, ali sa vidika ne gubite profesionalne standarde i novinarsku etiku. Koje društvene pojave, ili društveno-političke pojave naši mediji najčešće nemaju na vidiku, odnosno šta je u našoj javnosti (ili javnostima) tabu tema?

Milica: U medijima u Srbiji nedostaju analitički tekstovi o većini tema koje nas zanimaju, a to su uglavnom one koje smeštaju žene u” kutiju”. Fenomen rodno zasnovanog nasilja zaista zahteva poznavanje šire slike a ne samo konretnog događaja ili određenog čina nasilja. Tamara i ja smo u više navrata pohađale seminare o izveštavanju o osetljivim temama i grupama, i tog znanja nikad dosta. Svima preporučujem. Isto važi i za trgovinu ljudima. Jednostavno nije dovoljno napisati tekst ili napraviti priču o određenom događaju, bez podataka o tome kako se ulazi u lanac, ko su potencijalne žrtve, ko su trafikeri, da li se to dešava u Srbiji ili nekim drugim zemljama, ko može da pomogne žrtvama. Moramo uvek davati čitaocima, slušaocima ili gledaocima širu sliku, jedino tako priča ima smisla, jedino tako može nekom da se pomogne, a zar nije to naša večita misija, novinarski cilj? Tiraž i reklame nikako ne smeju biti jedina zvezda vodilja, razumem da ih imamo na umu, ali ne pre etike, javnog interesa i potrebe auditorijuma.

Tamara: Hvala na tome „veliko iskustvo, široki vidici“, ali iskustvo i znanje i dalje gradimo, ovo je tek početak :-), ali, da, kao što Milica reče, mi smo se zaista trudile da sve što ne znamo pitamo, da postojeće znanje nadogradimo i onda počnemo da radimo onako kako jedino može i mora da se radi. Mediji vrlo često jure senzaciju. I u poslednje vreme u medijima zaista ima priča o rodno zasnovanom nasilju, sve više, što je dobro, ali i dalje mediji ponude fraze, bombastičan naslov, neprimerenu fotografiju i to privuče pažnju, ali potpuno na pogrešan način. Čast izuzecima, kojih na sreću ima, ali fali dublja analiza fenomena rodno zasnovanog nasilja, analitičkih tekstova. Strašno je što će bez problema neki tekst u tabloidu izneti najgore detalje nasilja koje je neka žena preživala, što je neetički i to se ne radi, ili će otkriti identitet te žene, ili insinuirati da je žena sama kriva za nasilje tako što se npr. provokativno oblačila. Takvi tekstovi donose samo štetu.  

“Mediji imaju tri uloge, da informišu, zabave i obrazuju narod. Ova treća je bez sumnje najmanje “atraktivna” pa često zaboravljena. Tamari i meni mislim da je upravo ta funkcija najdraža.” / Foto: Nađa Tatar

Zašto je važno da ove teme budu češće prisutne u medijima?

Milica: Mediji imaju tri uloge, da informišu, zabave i obrazuju narod. Ova treća je bez sumnje najmanje “atraktivna” pa često zaboravljena. Tamari i meni mislim da je upravo ta funkcija najdraža. Jednostavno nam je važno da od nas neko može nešto korisno da čuje, poput informacija koje smo dobijali u školi ili na fakulteto. Nas dve smo najpre uvek gladne znanja, pa se vodimo tom logikom, da i naše slušateljke i slušaoci isto žele.

Tamara: Zato što je nasilje normalizovano, zato što je oko nas i zato što vrlo često ne postoji odgovor na njega, e pa mi smo kao javni servis dužni da ponudimo odgovor. Važno je poslati poruku da je nasilje kažnjivo, neprihvatljivo, da ne treba da trpimo nijedan oblik nasilja, da moramo da ga prijavimo, da je trgovimna ljudima krivično delo, da uvek ima neko ko može da pomogne. Nama koji smo u temi sve to izgleda kao podrazumevajuće, ali mnogima nije. Mnogi ni dalje ne znaju da imaju pravo na dostojanstven život, da mogu, koliko god bilo teško, da izađu iz nasilnog odnosa, mnogi ne znaju da ne treba okretati glavu kada vidimo nasilje, da je naša obaveza da prijavimo nasilje. Većina je opterećena predrasudama i olako osuđuje žrtve nasilja itd.

Vi se protiv pomenutih društvenih pojava borite na taj način, da informišete o njima, analizirate. Ali tu se vaša misija ne završava. Mislim pre svega na edukaciju kolega novinara i novinarki, odnosno njihovo senzibilisanje za ove teme kroz projekat Žrtve da progovore, mediji da nauče, mladi da se zaštite. Kakav je to ustvari projekat?

Milica: Nas dve smo u drugoj polovini istekle godine, udružene sa neformalnom grupom  “Sloboda nema cenu-stop trgovini ljudima” , radile na ideji kako da tema trgovine ljudima bude jasnija ne samo javnosti već i profesionalcima u medijima. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja a podrazumeva serijal o fenomenu trafikinga, njegovo reemitovanje na lokalnim medijskim stanicama, zatim javna slušanja po vojvođanskim mestima koja su bila namenjena mladima, a potom i obuka za novinare i novinarke koja se u decembru održala u Novom Sadu.

Tamara: Projekat je još jedan način da i mi izađemo iz kutije, radijske kutije i razgovaramo o svim tim temama i na drugi način. Milica je objasnila od čega se projekat sastoji, a ja bih da istaknem ta javna slušanja emisije unutar projekta, ona su zaista odlična, poučna, korisna i nama i onima koji su slušali. Bile smo u nekoliko srednjih škola i tu se oči u oči sretnemo sa slušaocima i nakon slušanja emisije kroz razgovor isplivaju brojne predrasude, neobaveštenost, nedoumice, što je odlično, jer imamo priliku da to objasnimo, definišemo, prevaziđemo. Zajedno pričamo o svemu što je ostalo nejasno, objašnjavmo zašto je npr. žrtva trgovine ljudima „pristala“ na nešto što jedan prosečan srednjoškolac ili srednjoškolka misle da nije morala da uradi. Zapravo tek tada, nakon emisije i razgovora dopremo do njih i shvatimo da su oni čuli nešto novo, da će možda u budućnosti iz drugog ugla posmatrati neke stvari, a mi takođe dobijemo inpute za nove teme.

Spot NVO Atina / Izvor: You Tube

Noseća tema projekta je trafiking. Mi često mislimo da se to ne može desiti kod nas. Ali varamo se. Kakvi su podaci na ovu temu u našoj državi? Koje organizacije se bave ovom temom?

Milica: Trgovina ljudima se dešava kod nas, u našim gradovima i opštinama. Poslednjih godina je pogotovo dominatna ta unutrašnja trgovina ljudima. Srbija je zemlja u kojoj se žrtve vrbuju, transportuju i eksploatišu. Važno je da mi kao novinarke upravo saznamo koje organizacije i institucije se tim problemm bave. Tu su nevladine organizacije Atina i Astra, koje su učinile mnogo da se u Srbiji o trafikingu progovri. Postoji i vladino telo Centar za zaštitu žrtava a vrlo je naravno značajan pomak koji je učinila policija, prebacivši nadležnost sa pogranične na zasebno telo u MUP-u. Naša potraga za informacijama zaista nas je dovela do fantastičnih ljudi koji entuzijastično rade na prevenciji trafikinga, to su sve, iskreno to mislim, heroji i heroine svog posla.

Tamara: Na to što je Milica rekla samo ću dodati da je važno da znamo da žrtve trgovine ljudima možemo postati svi i da trgovac ljudima može biti svako oko nas. To je suština da bismo shvatili zašto je važno informisati ljude o tom krivičnom delu. Trgovina ljudima nije samo seksualna eksploatacija, to je i prosjačenje, prinudni rad, prislini brak, prinuda na neko drugo krivično delo, prodaja organa… I uopšte nije nerealan scenario da mlada osoba nađe npr. posao na moru tokom leta i završi u lancu trgovine ljudima. Dakle, vrlo je realno i nikako nije „tamo negde“, „tamo nekom“.

“Svako od nas ponekad sebe smešta u neku kutiji. TO je vrlo muško/ženski problem, univerzalna pojava.” / Foto: Nađa Tatar

Vratimo se na emisiju Žena u kutiji. Zašto taj naziv i kakav je položaj i poimanje žene u našem društvu? I da li se temama / problemimama/ pojavama koje se tiču žena bave samo žene novinarke, ili ove teme obrađuju i novinari? 

Milica: “Žena u kutji” je za nas dve puna simbolike. Mislimo da su žene i kod nas i u svetu i dalje u nekim kutijama, naravno kutije ne mogu da izbegnu ni svi muškarci. Mnogo je barijera na putu slobode, najčešće ih postavlja porodica, društvo, partneri. A za reč “kutija” odlučile smo se i zbog tog trenutka kad smo mi smeštene u radijski kutiju, pa eto, baš kako se i nas dve borimo da porušimo zidove, podučavamo i druge da to čine. Nažalost o ženskim pravima i tim “ženskim” temama, mada mislim da je ta podela suvišna kada je reč o žiotima i pravima svih nas, uglavnom govore samo novinarke i aktivistkinje. Da se razumemo, i dalje su to neki alternativni mediji, nedovoljno popularni, ali raduje i kada neki snažniji, masovniji medij obrati pažnju. Baš kao što “Vajs”, pre svega zahvaljujući koleginici Ivi Paradjanin, sad već redovno obraća pažnju na rodna pitanja. Ima i muškaraca koji su karijeru čak posvetili baš ovim “našim” temama, to je jako važno.

Tamara: Svako od nas ponekad sebe smešta u neku kutiji. TO je vrlo muško/ženski problem, univerzalna pojava. Naša “Žena u kutiji” ima tendenciju da izvlači ljude iz kutije, a položaj žene govori da za tim itekako ima potrebe. Ako uzmemo podatak da je i tokom ove godine oko trideset žena ubijeno u partnerskom nasilju, da su zbog novog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom pojedinim porodiljama pala primanja na svega nekoliko hiljada dinara mesečno, ako je žena i dalje manje plaćena od muškarca, ako se žene sa invaliditetom ni dalje ne prepoznaju u zakonu kao posebna grupa žena koja može da doživi nasilje, onda ne možemo reći da je položaj žene u našem društvu dobar. Još mnogo, mnogo treba da se radi i još dosta da se izađe iz kutije. Što se tiče koleginica i kolega ima zaista sjajnih primera, ali nedovoljno. Milica je spomenula “Vajs”i Ivu, a ja ću nedeljnik Vreme i Tamaru Skrozu i Jovanu Gligorejević. Čitajte tekstove tih žena, od njih i mi učimo.

Da li ste vi feministkinje-novinarke i šta to znači? Da li bi svi trebalo da budemo feministi, kako to kaže Čimamanda Ngozi Adiči u svojoj maloj knjizi ili manifestu koju odnedavno zahvaljujući online magazinu Milica možemo da čitamo i u srpskom izdanju?

Milica: Apsolutno sam saglasna sa Čimamandinom porukom i idejom, nema razloga da svi ne budemo feministi i feministkinje. Pa zar bi iko zdrave pameti želeo da živi sa muškarcem/ženom bez jednakosti, bez dogovora i poštovanja? Zar ikog loži upravljanje i vladanje osobom? Znam da je odgovor potvrdan ali odbijam u to da verujem.

Tamara: Feminizam je doneo samo dobre stvari. Da, verujem i borim se za jednaka prava i šanse svih bez obzira na pol. Jesam feministkinja, a uz to volim i cenim muškarce. Namerno to ističem sada zato što ljudi, naročito oni maliciozni, uporno feminizam izjednačavaju sa nekom borbom protiv mučaraca i mržnjom prema muškarcima, a sve je, samo nije to. Feminizam je borba za ljudska prava i da „svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje“.

No Comments

Komentár

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.