Ženska lica naših ulica u Novom Sadu i Zenici 

U NOVOM SADU, OD 820 ULICA, JEDVA PEDESETAK JE POSVEĆENO ŽENAMA. OD 150 ULICA U ZENICI, SAMO DVE NOSE IMENA PO ŽENAMA. ZAŠTO SU ŽENE TAKO RETKO ZASTUPLJENE U KULTURI SEĆANJA I JAVNIM PROSTORIMA? GDE SU IMENA ZNAČAJNIH ŽENA KOJE SU SVOJIM DELOVANJEM OBLIKOVALE ISTORIJU OVIH GRADOVA?

Ako prošetate ulicama Zenice i obratite pažnju na njihove nazive, videćete mnogo muških imena. Ženska vrlo retko. Ulica Sestara Ditrih i ulica Kraljice Katarine jedine su ulice u Zenici koje su nazvane po zaslužnim ženama. U Novom Sadu je situacija nešto bolja, ali ćete pre prošetati Zmaj Jovinom ili Svetozara Miletića, nego što ćete stići do Desanke Maksimović ili Sofije Pasković, koje se nalaze na periferiji grada. 

Nazivi ulica koje nose ženska imena retka su pojava. To je nalaz istraživanja inicijative “Mir sa ženskim licem”, koje je obuhvatilo dvanaest opština i gradova u Bosni i Hercegovini – Sarajevo, Mostar, Zenicu, Tuzlu, Banja Luku, Bihać, Bosansko Grahovo, Višegrad, Bratunac, Modriču, Prijedor i Bijeljinu. 

U ovih dvanaest mesta u BiH, od ukupno 4076 ulica, samo njih 115 (odnosno 2,8%) nosi ime po ženama ili su povezane sa ženskim aktivizmom i iskustvom. 

“Već i površnim pogledom na brojke, vidljiva je drastična rodna nejednakost u imenovanju ulica po zaslužnim osobama iz naše prošlosti”, navode Jasmina Čaušević, Lejla Gačanica i Ljilja Lukić, autorice brošure “Vodič za imenovanje ulica po ženama” koju su 2022. godine izdala Fondacije Lara iz Bijeljine i Forum civilna mirovna služba (forumZFD). 

^{Podaci iz brošure “Vodič za imenovanje ulica po ženama”}

“Žene su u oblasti kulture sećanja izrazito marginalizovane i gotovo nevidljive, a kada i budu odabrane da se po njima nazove ulica, čini se da kriterijum prati patrijarhalni obrazac poželjnog identiteta. Ovakva praksa previđa doprinos žena rodnoj neravnopravnosti i socijalnoj pravdi”, navode autorke Vodiča.

Sa ovim se slaže i antropološkinja Ženskog muzeja u Firtu u Nemačkoj Tijana Jakovljević Šević u svom radu “Kog je roda grad? Odonimi i orodnjavanje prostora: primer grada Novog Sada”. Istražujući, ona je primetila da su se do 1980-ih godina, ulice imenovale po ženama koje su doprinele u borbi protiv fašizma ili su se proslavile u umetnosti.

Tako se negovao narativ poželjnje uloge žene “od ratnice do umetnice”. Tek u 21. veku se pojavljuju imena koja izlaze iz okvira lokalnog i nacionalnog, poput naučnice Marije Kiri ili anarhistkinje Eme Goldman.

Nazivi ulica oslikavaju dominantnu ideologiju društva koje živi u njima. Zbog toga će se u nazivima javnog prostora retko naći marginalizovane grupe, objašnjava Jakovljević Šević. Navodi primer Novog Sada koji ima 12 bulevara, nijedan nazvan po ženi. 

Današnji Bulevar Mihajla Pupina u periodu između Prvog svetskog rata i ulaska Jugoslavije u Drugi svetski rat, bio Bulevar kraljice Marije. Nakon kapitulacije Nemačke, novi društveni poredak oslikao se i na ulice, pa ova važna saobraćajnica postaje Bulevar Crvene armije. Promenom režima, krajem prošlog veka, bulevar dobija današnji naziv. 

Žena se sećamo na periferiji grada

Osim po Trgu Marije Trandafil ili Trgu carice Milice, u centru Novog Sada može se prošetati samo kroz dve ulice koje nose nazive žena – Sonje Marković i Grozde Gajišin. Međutim, na Klisi, kroz ulicu prve žene rediteljke u Srbiji Milke Marković, može da prođe jedva jedan automobil, dok ulica Milice Tomić, političkarke, urednice i aktivistkinje, nije ni asfaltirana. Ulice ostalih šest žena koje su glasale na Velikoj narodnoj skupštini za prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, takođe se nalaze na periferiji – u Veterniku. 

U Zenici, pak, od ukupno dve “ženske” ulice, ona nazvana po sestrama Ditrih je mala, sakrivena ulica od svega nekoliko desetina koraka, a ulica nazvana po Kraljici Katarini se nalazi izvan samog grada. Sestre Ditrih su pomagale Narodnooslobodilačkom pokretu u toku Drugog svetskog rata, a Kraljica Katarina Kosača Kotromanić bila je bosanska kraljica i supruga kralja Stjepana Tomaša.

Da se ulice nazvane po značajnim ženama nalaze na periferiji grada primećuje i Jakovljević Šević. Nazivi ulica, poput nacionalnih muzeja, jesu vid kulture sećanja i stoga predstavljaju identitet jednog mesta. 

“Glavna ulica, glavni trg, gradska kuća, nacionalni muzej, stvaraju sliku o kolektivnom identitetu i zato moraju da budu veliki i da pokazuju moć,” objašnjava ova antropološkinja. 

Kultura sećanja ogleda se i u odlukama o tome ko će se naći na poštanskoj marki, bisti, muralu ili čije će ime nositi određena obrazovna institucija. Ekipa novosadskog udruženja mladih Irida, primetila je da je svega dva spomenika u Novom Sadu posvećeno ženama, a tek jedna žena se nalazi na novčanici. Zato su rešili da zaboravljanju ženske istorije stanu na put. 

One su za Novosađanke i Novosađane organizovale šetnje u kojima su ih upoznavale sa životom i radom njihovih sugrađanki. Na njima su šetači primećivali da su doprinosi žena uglavnom ostali u senkama njihovih muževa i očeva. Zbog toga su pokrenuli inicijativu za postavljanje info table na tri lokacije u gradu na kojima su živele značajne žene. 

Kako bi ove šetnje bile dostupne svima, Irida je kreirala i mobilnu aplikaciju “Putevima žena”. Ova aplikacija, koja će služiti kao digitalni vodič kroz grad je trenutno u razvoju, a kada bude bila gotova, biće dostupna na Play prodavnici, kaže Isidora Paklar iz ove organizacije. 

Nedostatak ženskih imena na ulicama nije samo propust u simboličkoj reprezentaciji, već odražava i dublji društveni problem: žene su kroz historiju često bile marginalizovane, a njihov doprinos zanemaren, smatra zeničko udruženje Naš most. Iz tog razloga pokrenulo je projekat “Žensko lice Zenice” kako bi istakao i dokumentovao ulogu žena u društvenim, političkim, i urbanističkim promenama u ovom bosanskom gradu od 1960-ih godina do danas. 

Prikupljajući lične osvrte na život u gradu starijih Zeničanki, Naš most je kreirao tzv. “žensku mapu grada,” koja obuhvata specifične lokacije u Zenici povezane s važnim događajima i iskustvima iz života ovih žena. 

Priče Zdene Šarić, Melihe Bičo Družić, Sabihe Bajramović, Mare Sujić Božić, Gordane Mišetić i Lejle Ramić Pejić, koje čine deo mape, ne samo da dokumentuju sećanja na prošlost, već i pružaju uvid u manje poznate aspekte ženskog iskustva u Zenici, uključujući izazove s kojima su se žene suočavale tokom socijalističkog perioda, rata i tranzicije. Ove priče su integrisane u audio vodič, koji omogućava korisnicima i korisnicama da kroz zvučne šetnje šetaju duž “ženske mape” Zenice i na taj način dožive grad iz drugačije perspektive.

Projekat takođe uključuje izložbu fotokolaža, autorski rad ukrajinske umetnice Elene Subach, koji prikazuju arhivske fotografije Zeničanki čije su priče inspirisale ovu inicijativu, čime se dodatno naglašava važnost ženskih lica i glasova u oblikovanju javnog prostora. Ovaj međunarodni projekat, realizovan u saradnji s organizacijama iz Ukrajine, Slovačke i Poljske, ima za cilj povećanje vidljivosti žena, posebno onih starije dobi, u javnom životu i kulturi.

^{Kolaži umetnice Elene Subach}

“U ovom projektu sam pronašla svoj glas. Ova inicijativa mi je pokazala koliko je važno da se naše priče čuju i da se naše ulice ispune imenima žena koje su dale nemerljiv doprinos našem društvu”, kaže Zdena Šarić, predsednica udruženja Naš most i jedna od učesnica projekta. 

Ženska strana istorije 

Ulice su arene sećanja, pamćenja i zaboravljanja ženske istorije, kaže Tijana Jakovljević Šević.

Kako bi našle na plavoj tabli, u muzeju, galeriji, novčanici, čitanci i na drugim mestima sećanja, žene su morale da postignu mnogo više, podseća Isidora Paklar. 

Dodaje i da se neretko zaboravlja da je ženama, čija bi imena trebala danas da pamtimo kao znak zahvalnosti,  bilo neuporedivo teže, ako ne i nemoguće, da se obrazuju, rade, postižu uspehe ili dolaze do važnih naučnih otkrića. Podseća da čak i kada bi to uspele, često su morale da se pravdaju, brane od navoda da samo preuzimaju zasluge za rad muža ili oca. 

“Tek kada sve to uzmemo u obzir možemo razumeti da žene koje su u ovim uslovima uspele, treba da budu posebno prepoznate i istaknute, jer su to uradile ne zahvaljujući okolini, već uprkos njoj,” kaže Isidora Paklar. 

Ona dodaje da kroz naš današnji odnos prema ovim ženama mi imamo priliku da odgovorimo na ovu viševekovnu nepravdu, koja nije unazadila samo žene, već društvo u celini. 

“Mi to ne radimo, a razloge možemo tražiti u patrijarhalnim obrascima kroz koje se muška dostignuća ističu kao deo opšte istorije značajne za sve, dok su fizičarke, matematičarke i književnice ostavljene da budu predmet sporadičnog proučavanja zainteresovanih pojedinaca i pojedinki,” navodi Paklar.

Isto primećuje i Jakovljević Šević. Ona objašnjava da politike zvaničnih muzeja ne obuhvataju žensku stranu istorije kao nešto što se podrazumeva.  Inicijativa da se prikazuje i ta strana dolazi uglavnom individualno – od strane kustoskinja. 

“Ženska strana istorije mora da postane deo zvaničnog rada institucija. Taj rad ne treba da se zasniva na entuzijazmu pojedinki,” objašnjava ova antropološkinja.  

Paklar objašnjava da simbolička dominacija ili simboličko nasilje podrazumevaju društvene obrasce koji utiču na stalno održavanje neravnopravnosti i nejednakih odnosa moći. Taj disbalans, koji je prisutan u gotovo svakoj sferi života, šalje poruku devojčicama i ženama, gotovo na nesvesnom nivou, da one ne pripadaju na određenim mestima – u jeziku, nazivima ulica ili liderskim pozicijama. 

“Sve su to pokazatelji mnogo dubljeg odnosa prema ženama i njihovoj ulozi u društvu, i zbog toga se moramo boriti za promene u svim ovim oblastima,” navodi ova aktivistkinja.  

Jakovljević Šević kaže da je opasno zaboravljati žensku stranu istorije zbog toga što se tako briše i sav rad koje su žene uložile da bi danas uživali sve slobode koje imamo. 

“Ako isključite polovinu stanovništva iz javnog života, sečete i polovinu doprinosa boljitku,” zaključuje Jakovljević Šević.

Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.