U poslednjih nekoliko godna život izvan grada postao je trend, a selo, od mesta iz kojeg se beži, postao je prostor rezervisan za privilegovane. Beskrajni sati u čekanju da fermentiše hleb, terenci koji mogu da se kreću po gotovo nepostojećim putevima, poljoprivredna proizvodnja od koje ne zavisi egzistencija, postali su statusni simbol. Ipak, potrebno je mnogo sistemskog ulaganja da bi selo svima bilo majka, a ne maćeha, slažu se sagovornici Storytellera.
Ivica Grujić Litavski vratio se u svoj rodni Aradac nakon šest godina života u Bratislavi. Vukli su ga, kaže, koreni, unutrašnji osećaji, povezanost sa zavičajem i socijalni život.
Obećanje o zapošljavanju pružilo mu je mogućnost da živi na selu. Iako obećanje nije ostvareno, pa su se planovi izjalovili, Ivica je ostao. Aradac je, kaže, na idealnoj lokaciji, jer je na šest kilometara od Zrenjanina, 45 kilometara od Novog Sada, a lako može stići i do aerodroma. Blizina Zrenjanina omogućava mu da koristi sve one usluge koje ima veliki grad, a da ipak može da uživa u privilegijama sela.
„Video sam u toku pandemije korona virusa pluseve života na selu: dvorište, fizički rad, manje buke, manje zagađen vazduh i manje svetlosnog zagađenja”, navodi Ivica.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
U još svežim sećanjima na pandemiju je i slika proslave Prvog maja u gradovima gde su pojedini ljudi ovaj praznik slavili otvarajući šator u stanu bez terase, dok je na televizoru išao snimak logorske vatre. Sa druge strane, na selu se po dvorištima uveliko roštiljalo. Kriza koja je pogodila čitav svet podsetila je na prednosti seoskog života.
U tom periodu su zabeležene i veće migracije ka selu, ali uglavnom privremene ili cirkularne, objašnjava Marija Drobnjaković, naučna saradnica Geografskog instituta „Jovan Cvijić” Srpske akademije nauka i umetnosti.
„Povećano je interesovanje za kupovinu kuća na selu, jer je postalo moderno imati kuću u okolini Begrada, na Kosmaju ili u blizini Novog Sada”, navodi primer Marija.
Dodaje da tome jesu doprinele pojedine državne mere, ali i promocija seoskog života u medijima i na društvenim mrežama. Ipak, to ne znači da će time postići revitalizacija ruralnog prostora, jer se većina sela u Srbiji suočava sa starenjem stanovništva i velikim infrastrukturnim problemima.
Ivici Grujić Litavski nije zadovoljan seoskim putevima koji su popravljani uglavnom pre izbora. Svakodnevicu mu značajno otežava i to što selo nema izgrađenu kanalizaciju.
Uprkos blizini, autobusa do Zrenjanina gotovo i da nema, pa se Aradačanke i Aradačani oslanjaju na neformalne taksiste. Dobra stvar je što bar postoji biciklistička staza koja povezuje ova dva mesta.
Šta ako mi lekar zatreba u četvrtak popodne?
Aleksandar se rodio u Zaječaru, ali se privremeno preselio u selo u okolini tog grada. Ono je bogato zelenilom, pa ceni što jutra dočekuje uz cvrkut ptica, kukurikanje petlova, a ne uz zvuke motora sa unutrašnjim sagorevanjem i lavežom pasa.
Ima svoje povrće i voće. Osim kokošaka gaji guske i plovke. Zarađuje preko interneta, ali se dešava da on baš i nije stabilan. Kada je nevreme, nestane i struje.
Mogućnost rada od kuće, onlajn, čine da ruralna područja budu primamljivija i onima kojima nije privlačan rad u poljoprivredi i nesigurnost koju on nosi. Ipak, nije samo ekonomski motiv ono što će presuditi u biranju između betona i trave, objašnjava Marija Drobnjaković.
„Ljudi će se mnogo lakše odlučiti za život na selu ako imaju pristup zdravstvenoj zaštiti, vrtićima, školama i javnom prevozu. Za većinu stvari morate da idete do obližnjeg grada ili većeg sela, a za to vam treba sopstveni automobil i više vremena”, dodaje.
U to se nedavo uverio i Aleksandar. U selu gde živi, lekar je u ambulanti samo četvrtkom pre podne. Aleksandar se povredio u četvrtak posle podne.
Nije imao mogućnost da čeka nedelju dana. Iako je besplatan, autobus svega tri puta u toku dana polazi do Zaječara. Tako povređen, morao je da se snalazi za prevoz.
PODSETITE SE:
Osim dostupnosti zdravstvene nege Aleksandru u selu nedostaje i društveni život. U gradu su mu, kaže, ostali vršnjaci, pa socijalne potrebe ispunjava sa ljudima različitih interesovanja i godina.
Njih desetak ideje i fazone razmenjuje ispred marketa, jer drugih ugostiteljskih objekata nemaju. Prodavnica radi dvokratno i zatvara se u 21h.
„Kada bi bilo normalne prodavnice, kafane i svega onog što je potrebno za normalan život, verovatno se ne bih vraćao u Zaječar”, kaže Aleksandar.
Ipak, seća se kada je selo bilo uvek puno onda kada su manifestacije i fešte bile redovne. Ali se decenijsko sistemstko neulaganje u selo i istok zemlje manifestovalo tako što je u selu ostalo svega stotinak ljudi.
I Ivica Grujić Litavski bi voleo da u Aradcu ima kafića gde bi mogao da ispija nedeljnu kafu, ali sve što se otvori, ubrzo se i zatvori, jer u Zrenjaninu postoji mnogo veći asortiman ugostiteljskih lokala.
Iz Bratislave mu najviše nedostaje spontanost odlaska na kulturne događaje. Tamo su, kaže, bili na dohvat ruke. Na manifestacije je mogao da naleti usput. U selu je potrebna logistika da bi pogledao pozorišni komad.
Jedino sistem može da omogući dostojanstven život na selu
Sve su to uglovi koji se ne mogu videti u Instagram postovima popularnih influensera koji promovišu tradicionalni način života. Brojni izazovi u funkcionisanju svakodnevice ne staju u kadrove ruralne idile, ističe istraživačica Marija Drobnjaković.
„Život u ruralnoj sredini se na društvenim mrežama predstavlja kao reklama za vikend ili avantura putovanja u prirodi. O selu treba da govorimo odgovorno, a ne da ga romantizujemo”, smatra Marija.
Dodaje da je dobro što se slika o selu menja na pozitivno. Što se više govori o prednostima i izazovima, raste i svest, ne samo kod građana i građanki, već i kod donosilaca odluka na kojima leži odgovornost da omoguće zadovoljenje osnovnih civilizacijskih potreba 21. veka i onim ljudima koji nisu okruženi betonom.
„Da bismo doveli selo do tog nivoa razvijenosti da naš seljak može da živi dostojanstveno, da radi dostojanstveno i planira budućnost svoje porodice u selu, kao što može u Austriji, Sloveniji, Švajcarskoj, pa čak i u Rumuniji – potreban je sistem”, ističe Marija.
Dodaje da sve razvijene zemlje pokazuju da je koordinisana javna politika potrebna. S obzirom da je preko 90% naše zemlje okarakterisano kao ruralno, zagovornica je ideje selektivnog ulaganja, prvenstveno u ona područja i one oblasti koje imaju najveći potencijal.
Razvoj sela znači i razvoj čitave zemlje, kaže Dragan Mladenović, zastupnik Udruženja “Povratak na selo”. Selo bi trebalo da postane mesto u kojem može dostojanstveno da se živi, radi i planira budućnost. Njegova ideja nije da svi treba da napuste gradove, već da ljudi imaju mogućnost izbora.
„Ako uspemo da vratimo život u napuštena sela, sačuvaćemo i veliki deo identiteta, tradicije i ekonomskog potencijala Srbije”, zaključuje Dragan.
