Zumiranje stvarnosti

PAVEL ČERNAK: Ne znamo kakva će biti izlečivost mentalnih i psihosomatskih poremećaja nakon epidemije kovid-19

Već i na početku epidemije korona virusa bilo je jasno da će ova globalna zdravstvena situacija imati psihološke posledice – i kratkoročne i dugoročne. Možemo govoriti o depresiji, anksioznosti, autodestruktivnosti, destruktivnosti, sindromu izgaranja. Psihijatar i psihoterapeut Pavel Černak iz Bratislave ove psihološke posledice deli u dve grupe.

„Prva grupa se odnosi na činjenicu da smo izloženi mnogim ograničenjima. Ta ograničenja su neurološka. Ako traju predugo i kada su svi izloženi zabrinjavajućim vestima, nakon nekog vremena se kod ljudi počinju proizvoditi pogoršane adaptivne sposobnosti. To znači da počinje da se razvija unutrašnja napetost, tendencija ka agresiji, ka tuzi, anksioznosti, postoje poremećaji spavanja, psihosomatski poremećaji. To je niz reakcija i poremećaja koji zaista zagorčavaju život“, rekao je u podkastu „Storyteller“ Černak.

Prema rečima našeg sagovornika, drugu grupu psiholoških posledica predstavljaju situaciju, kada osoba savlada kovid-19 i nastanu neke posledice. „Potrebno je reći da ovakvu situaciju nauka još nema mapiranu, jer je previše sveža, još uvek se sve dešava. Mogu se samo pomenuti nalazi iz kliničke prakse da je centralni nervni sistem pogođen i da se invalidnost može odvijati u nekoliko sfera. Prva je kognitivna, koja uključuje mentalne sposobnosti: ljudi osećaju da su mentalno sporiji, teže pronalaze reči, postoje poremećene psihomotorne sposobnosti. To su stvari koje klasifikujemo kao psihosomatski sindrom. Ne znamo kako će se ovi simptomi razviti, jer se, zapravo, stalno prijavljeju novi slučajevi. Ali kakav će biti dalji razvoj i izlečivost ovih poremećaja još uvek nije poznato“, objašnjava psihijatar.

Govoreći o drugoj sferi, u kojoj se odvija mentalni poremećaj, Pavel Černak ukazuje na na emocije, ponašanje, jednom rečiju na sposobnost prilagođavanja.

„Čovek je jednostavno nestabilniji, ranjiviji, osetljiviji, skloniji tuzi, iako ga možda ne muči ništa konkretno, već je izložen emocionalnoj praznini. Takođe ne znamo koliko je to popravljivo, ne znamo ni koliko to može potrajati. Znamo da se ovi problemi rešavaju u hodu, razmenjuju se lična terapijska iskustva“, objašnjava.

Kada je epidemija počela, zatvarala se su kompanije, škole, vrtići, prodavnice, – manje ili više, i počeli smo da radimo od kuće. Oni kojima je kućna kancelarija bila potpuno strani element teže su se snalazili u novoj „atmosferi“, ali na kraju su se navikli. Granice između radne i privatne, odnosno porodične atmosfere se gube.

„Mnogi ljudi su rad od kuće dočekali kao nešto što je udobnije, jer nema potrebe za šminkanjem i čišćenjem cipela pred polazak na posao. Ali čovek ima potrebu po harmoniji, a harmonija uključuje i činjenicu da postoje odvojeni delovi, prostori, atmosfere za pojedine vrste aktivnosti koje su smisao života. Nešto drugo je porodični život, koji ima svoje definisane dane i sate, nešto drugo je radni život“, kaže psihijatar Černak i dodaje:

„Kada se to stopi, nakon nekog vremena počinje da stvara unutrašnji haos, jer imamo centre koji određuju naš dnevni ritam – ritam od 24 sata, jer sve je unapred kodirano, a kada je poremećeno, dovodi do sloma 24-časovne ritmičnosti sa odgovarajućim fizičkim i mentalnim posledicama.“ Kao primer navodi profesiju medicinskih sestara, kojima noćne službe narušavaju pomenutu ritmičnost. „I zaista, medicinske sestre su uznemirenije, sklonije depresiji i, na žalost, psihosomatskim bolestima, gde sada već ubrajamo i rak. Dakle, rad od kuće je izlaz iz nužde i bilo bi dobro da se život vrati u normalu.“


Preporučujemo i: Mihal Vašečka: Slobodu kretanja uzimamo zdravo za gotovo, iako smo iskusili da se ona može iznova i iznova ograničiti

Nezavisno od pojave epidemije kovid-19, sindrom izgaranja poznat je decenijama. „Treba reći da se ovaj sindrom javlja nezavisno od takvih pojava, kao što je pandemija kovid-19, ali tokom nje dobija određeni kolorit u kliničkoj slici“, kaže Černak i dodaje:

„Izgaranje pogađa većinu ljudi koji sa velikom predanošću dolaze na posao, svesni svoje misije, koja znači pomaganje drugima. Obično pogađa one koji brinu o ljudima koji zavise od pomoći. Bilo da su to socijalni radnici, medicinske sestre, ali i nastavnici, policajci, jednostavno sve one profesije gde je potreba služiti drugima karakteristična.“

Černak ukazuje na to da je sindrom sagorevanja je izuzetno stresna situacija, a u uslovima epidemije kovid-19 je još intenzivnija i zastrašujuća „Ovo se posebno odnosi na zdravstvene radnike. Da budem iskren, mnogi šefovi zaboravljaju da se u ovoj situaciji mora uzeti u obzir mentalno zdravlje radnika i što češće im govoriti ‘hvala vam’.

Psihijatar Pavel Černak podseća i na to da izgorevanje dovodi do otpora radu. „Ljudi sa ovim sindromom iznenada primete da idu na posao s besom, gube motivaciju, prestaju da uživaju u poslu u kojem su pre uživali i postepeno razvijaju mržnja prema radnom mestu. Ovi ljudi osećaju veliku odbojnost prema poslu i to je vreme, kada treba da se promeni radno mesto.“


Projekat “Život na lokalu sa kovid-19”, koji sprovodi portal Családi kör u partnerstvu sa portalima Storyteller i Magločistač, je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.


About the author

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PODKAST “Na ivici”

PODKAST Storyteller

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller





PODKAST “KRENULE SMO”

Instagram