Pavel Pavlini iz Selenče ne može da se seti kada se poslednji put susreo sa stereotipima o slovačkoj zajednici kojoj pripada. Kaže da ni ne zna kakvi stereotipi prate Slovake.
Pavel slabo poznaje i stereotipe o drugim manjinskim zajednicama. Zna nekoliko o Mađarima, ali ih ne shvata ozbiljno.
S druge strane, Marko Apostolović se neretko sretao sa stereotipima, ali kaže da ga nikada nisu preterano pogađali. On je rastao u multietničkoj sredini, a pripada i srpskoj i mađarskoj zajednici.
“Shvatio sam da pre nacionalne pripadnosti uvek postoji individua koja je posebna na svoj način”, kaže ova mlada osoba iz Bačke Topole.
Marko primećuje da u Vojvodini mnogi ljudi imaju utisak da se manjinske zajednice uvek drže samo sebe i da ignorišu ostatak svoje okoline. Da idu u svoje crkve, da jedu samo svoju hranu, da organizuju kulturne i druge događaje samo za svoje članove i tako dalje.
“S obzirom na to koliko puta sam ja bio pozvan na neki takav događaj, mogu da potvrdim da se tu samo radi o trudu da se očuva sopstvena kultura ali da su svi pozvani da učestvuju u tome”, ističe Marko.
Iako pripada većinskoj zajednici, Jovana Jovanović iz Požarevca primećuje stereotipe gde god da se okrene. Oni su suptilni i retko se o njima govori.
“Kada ljudi ističu neke stereotipe, nisu ni svesni koliko je to uvredljivo. Zbog toga im treba skrenuti pažnju da negovanje stereotipa nije okej”, kaže Jovana.
U njenom kraju, osim većinske, živi i romska i vlaška zajednica. Odrastanje sa drugačijim kulturama u osnovnoj i srednjoj školi pomoglo joj je da ih ne doživljava kao nešto drugo, nešto strano.
“Ne vidiš razlike kad si dete. Za tebe su svi isti. Razlika je u tome ko će da ti pomogne oko domaćeg, ko će da igra fudbal s tobom”, kaže Jovana.
Dodaje da stereotipe deca nauče kasnije, od roditelja i generalno od društva. Marko se slaže da su mlađi manje podložniji stereotipima. Kaže da stariji mnogo teže menjaju mišljenje.
“Ovo što ću reći jeste stereotip o starijima”, svestan je Marko, “oni su odrasli pre digitalnog doba i nisu videli ništa o drugim zajednicama osim u medijima koji su im bili ponuđeni.” Dodaje da su nekada ljudi češće ostajali da žive u istom mestu gde su odrasli pa nisu ni mogli čuti drugačija shvatanja.
“Mladi su, sa druge strane, odrastali sa mnogo širom ponudom informacija koja proširuje vidike, te se njihovo mišljenje formira na osnovu mnogo različitih viđenja. Ipak, ima i onih koji ne razmišljaju na taj način”, kaže Apostolović.
Profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Mihić, kaže da svi ljudi imaju stereotipe. Razlika je u tome koliko ćemo ih se čvrsto držati i da li će oni prerasti u predrasude.
“Neka istraživanja pokazuju da ljudi koji su manje obrazovani, stariji, konzervativniji i generalno oprezniji ljudi se češće drže stereotipa. Mladi su po prirodi otvoreniji ka iskustvima i upoznavanju drugih ljudi i kod njih stereotipi igraju značajno manju, ali i dalje značajnu ulogu”, kaže Mihić.
Profesorica engleskoj jezika na Filozofskom fakultetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici i na Univerzitetu Sulejman Demirel u Kazahstanu Nataša Bakić Mirić kaže da stereotipi utiču na to kako će mladi komunicirati.
“Stereotipi, nažalost, mogu stvoriti osećaj superiornosti i etnocentrizma (mišljenje da je izvorna kultura superiornija od drugih) koji, zauzvrat, mogu dovesti do diskriminacije i predrasuda prema određenim nacijama i kulturama”, kaže Bakić Mirić.
Stereotip (bilo pozitivni ili negativni) je neosnovano mišljenje koje generalizuje određenu grupu ili zajednicu u čijoj je osnovi nepoznavanje ili pak minimalno poznavanje grupe o kojoj se govori. Stereotip je zasnovan na pretpostavkama da svi pripadnici neke grupe imaju iste osobine čime se isključuje svaka individualnost i izuzetak. Predrasude su, s druge strane, unapred formirano mišljenje prema pojedincu, koje je uglavnom negativno.
Nataša Bakić Mirić
Opasnost! Kontakt sa drugačijim!
“Stereotipi su opasni ako ih neko shvati ozbiljno. Onda može da dođe do verbalnog i fizičkog nasilja”, smatra Pavel Pavlini. Jovana Jovanović kaže da nasilje zbog stereotipa može da eskalira kod ljudi koji već u sebi gaje mržnju iz određenih razloga.
Stereotipi prema nacionalnim manjinama su loši jer mogu dovesti do osećaja manje vrednosti, inferiornosti i neprihvatanja, čiji je rezultat nisko samopouzdanje u akademskom i profesionalnom okruženju, kaže Nataša Bakić Mirić.
“Stereotipi svakako mogu biti opasni jer oni uvek vode ka diskriminaciji i rasizmu. Ovde bih navela da rasizam u današnje vreme ne podrazumeva samo diskriminaciju i antagonizam prema osobi ili grupi na osnovu rase već i na osnovu etničke pripadnosti, odnosno prema manjinama”, ističe ova profesorica.
Vladimir Mihić dodaje da su stereotipi najopasniji prema grupama koje ne poznajemo, zbog toga što usled njih izbegavamo da ih upoznamo i tako ostajemo u začaranom krugu.
Marko Apostolović se osvrće na istoriju. Podseća da nas je ona naučila da stereotipi mogu da budu zloupotrebljeni kako bi se dehumanizovala neka nacija, religija, kultura… To dovodi do mržnje i nasilja koje često eskalira u nešto još gore.
“Sa druge strane, stereotipi su sjajno oruđe za humor i zbližavanje zajednica koje ne dele isto poreklo, pogotovo u prostoru kao što je Vojvodina. Kada pojedinac ume da se smeje određenim stereotipima koji potiču iz njegove zajednice, kao i da zbija šale na račun drugih bez da misli o njima kao o problemu, lakše se stiže do međusobnog razumevanja”, smatra Apostolović.
Smehom protiv straha od drugosti
Svi sagovornici Storytellera slažu se u jednom – da stereotipe ne treba svhatati ozbiljno. Najbolji način da se oni prevaziđu je humor.
Tako su za Jovanu stereotipi sjajna inspiracija za pravljenje mimova.
Ipak, dok je zbivanje šala na račun stereotipa način da se oni omalovaže, šale potkrepljene stereotipima ih samo jačaju.
Jelena Grubor i Darko Hinić u svom istraživanju “Dominantne dimenzije stereotipa u etničkim i nacionalnim vicevima” navode da etnički vicevi nisu primarno vezani za zabavu, već su neretko moćno sredstvo za izražavanje stereotipa i predrasuda.
“Iako vicevi ne izgledaju kao naročito opasne tvorevine u smislu podsticanja na etničku mržnju i konkretnu, direktnu diskriminativnu akciju, oni svakako jesu bitni u prenošenju stereotipnih tvrdnji kako u trenutno postojećem društvu tako i kroz generacije nekog društva, time održavajući i šireći njihovo postojanje”, navodi se u istraživanju.
Vicevi u kojima su protagonisti pripadnici različitih naroda i treći – Srbin, koji na kraju uvek pobedi, služe tome da ističu pozitivne osobine pobednika, na račun drugih. Na ovaj način podstiče se unutrašnje jedinstovo ali i osećaj superiornosti.
Ipak, Srbin koji pobeđuje može biti i Francuz, Englez, Rus, u zavisnosti od toga gde se priča vic. Škrtica će u Velikoj Britaniji biti Škot, u Americi Jevrej, a u Srbiji Piroćanac.
“Vlasi na kvadrat” je stranica koja se neretko šali sa stereotipima o vlaškoj zajednici
Marko Apostolović smatra da su najbolji način da se izborimo sa stereotipima, ironično, stereotipi. Ali umesto da se fokusiramo na one štetne i očigledno netačne, treba istaći one druge, zanimljive, poput hrane, kulture, načina odevanja, govora. Naravno, treba reagovati kada se primeti eksplicitan govor mržnje. Ali, takođe, napraviti razliku između govora mržnje i šale, jer se ljudi smeju na isti način bez obzira na jezik kojim govore.
“Svako ko provede duže vreme u nekoj zajednici, ili možda samo u društvu osobe koja ne pripada istoj zajednici kao on, može u potpunosti da reprogamira način razmišljanja tako da je uvek usmeren prvenstveno na pozitivne stvari”, ističe Marko.
Kontakt kao čarobni štapić
Ono u čemu su Jovana Jovanović i Marko Apostolović slični jeste to što su imali tu prednost da rastu u multikulturalnim sredinama. Zbog toga su otvoreniji prema drugačijima od sebe i svesni su da stereotipi koje imaju ne oslikavaju stvarnost.
Vladimir Mihić ističe da je upravo kontakt najefikasniji recept protiv netrpeljivosti.
“Ipak, to može biti dvosekli mač, koji može da pojača stereotipe, ukoliko u kontaktu sa pripadnicima druge grupe tražimo osobine koje već verujemo da oni poseduju”, kaže Mihić.
Zbog toga bi najbolje bilo da komunikacija bude vođena od strane nekoga ko će smanjivati ta uverenja. Idealno bi bilo kada bi različite grupe imale zajednički cilj koji ne mogu da ostvare jedni bez drugih. Tako neće nestati stereotipi, ali će se bar “obrisati” oni negativni.
Nataša Bakić Mirić u istraživanju “Uticaj stereotipa na interkulturalnu komunikaciju” koje je sprovela sa Jovanom Vilimonović, navodi da problem predstavlja i ako se drugoj kulturi pripisuju isključivo pozitivni stereotipi. Oni mogu izazvati prevelika očekivanja, pa saimm tim uticati na ishod interkulturalne komunikacije.
U osnovi efikasne interkulturalne komunikacije leži poštovanje kulturoloških razlika jer svaka kultura ima jedinstvena pravila koja utiču na način komunikacije i poglede na sve, ističe Bakić Mirić.
“Prihvatanje ovih razlika je inicijalni korak ka uspešnoj interkulturalnoj komunikaciji. To znači da ljudi moraju razumeti i poštovati razlike koje postoje u drugim kulturama, odnosno da ne posmatraju druge kulture kroz sopstvenu kulturološku prizmu”, zaključuje Bakić Mirić.
Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.
