Ukoliko kažemo da muški i ženski poslovi postoje, zaključili bi da je većina poslova na selu za žene, a da ih sve odlikuje zajednički imenitelj – neplaćen rad. Tome možemo da zahvalimo i dalje postojećoj patrijaralnosti u ruralnim sredinama, ali i državi koja bi ovo mogla da spreči.
„Verujem da još uvek, više nego u gradu, na selu preovladava patrijarhalni mentalitet. I dalje su prisutne društvene norme koje ženu stavljaju u jedan podređeniji položaj u odnosu na muškarce i od njih se očekuje da kuvaju, čuvaju domaćinstvo, rađaju i čuvaju decu, da se brinu o imanju, o starijima, a veća je verovatnoća da će tu živeti u nekoj proširenoj zajednici,“ navodi za Storyteller programska direktorka udruženja građanki „FemPlatz“ i doktorka rodnih studija Kosana Beker.
Van radne snage: penzionerka ili domaćica?
Na selu uglavnom žive stariji ljudi, a žene u proseku nadžive muškarce za 4,4 godina, navodi se u istraživanju Crvenog krsta. U proseku 56% stanovništva na selu je žensko, dok je taj procenat 64% u grupi starijoj od 85 godina. Isto istraživanje kaže da 86% starijih građana sa sela smatra da muškarci i žene treba da budu ravnopravni. Dalje se u istraživanju navodi da ovaj podatak treba uzeti sa rezervom jer je pitanje koliko su ispitanici izneli poželjno, a koliko svoje pravo mišljenje.
Van radne snage, što znači da nema i ne traži posao, odnosno da je u penziji ili na školovanju, je oko milion muškaraca i 1,6 miliona žena.
Manjak obrazovanja znači i manju mogućnost za zaposlenje, samim tim i penziju. Poljoprivredna penzija trenutno iznosi u proseku oko 12.000 dinara. Bez ikakvih ličnih primanja starijih osoba na selu je 13% žena i 9% muškaraca.
Nemogućnost zapošljavanja, ograničena dostupnost usluga javnih službi kao što je zdravstvena i socijalna zaštita, obrazovanje, specijalizovane aktivnosti kao što je besplatna pravna pomoć, uzroci su trajne migracije mladih žena iz sela, navodi se u istraživanju „Žene na selu – od nevidljivosti do razvojnog potencijala“. Kosana Beker dodaje još razloga.
„Retko šta se na selu dešava. Vrlo je slaba kulturna, sportska i svaka druga ponuda. Veoma često nema posla. Za one koje planiraju porodicu i decu, nema vrtića. Nema adekvatnih prevoza do nekih drugih mesta gde bi mogle da rade. Mnogo se radi u domaćinstvu, a od toga nema velike koristi. I mislim da sve to zajedno utiče na to da selo nije dovoljno poželjno,“ objašnjava naša sagovornica.
Ima posla ko želi da radi, ali neplaćenog
Posla uvek ima, to se ne osporava. Plata pak izostaje. Stopa zaposlenosti žena prošle godine bila je za 15% manja u odnosu na muškarce. Prema Republičkom zavodu za statistiku, 110.000 žena u negradskim naseljima vodi se kao neplaćen porodični radnik.
Ukoliko radnik ne radi puno radno vreme zbog brige o deci ili odraslim licima, u 98% slučajeva će to biti žena. Stanovništvo van radne snage koje ne traži posao zbog brige o deci ili odraslima u 90% je žensko.
To što su žene manje zaposlene ne znači da rade manje u odnosu na muškarce. Naprotiv. To samo znači da za svoj rad nisu plaćene. Kosana Beker navodi da je ovo problem i u selu i u gradu.
„Uopšte očekivanje je u jednom patrijarhalnom društvu da će žena brinuti o kući, hrani, deci. I sad dodatno na selu obično tu ima i dodatnih poslova koji podrazumevaju baštu, stoku što će takođe biti neplaćeno. To žene dovodi u poziciju da budu dostupne sve vreme i da rade, a da za to nisu plaćene,“ navodi naša sagovornica.
Beker dodaje da kada u domaćinstvu postoji poljoprivredno gazdinstvo, ono se uglavnom vodi na muškarca. Tako se i porezi i doprinosi uplaćuju na njegovo ime.
„Onda ona nema prava da ode na plaćeno porodiljsko, pa onda se tretira kao nezaposlena kada dete treba da joj ode u vrtić. Kada ostari i dođe za penziju, nema tu penziju. Jako je kompleksan problem,“ navodi ova stručnjakinja.
U istraživanju „Ekonomska vrednost neplaćenih poslova staranja u Republici Srbiji“ procenjeno je da svaka žena koja provede vreme u neplaćenim poslovima staranja mesečno izgubi 541 evro neto. Kako? Usluge bejbisitera, geronto-domaćice, medicinske sestre se naplaćuju. Žene ih svojoj porodici serviraju besplatno. Nekada ove aktivnosti zahtevaju puno radno vreme,žene žrtvuju posao na kojem bi zapravo bile plaćene. Ukupno, kada bi se staranje naplaćivalo, bruto domaći proizvod Srbije bio bi veći za 21,5%!
Rasterećenje žena – zadatak države
Posao geronto-domaćica/domaćina je da obezbeđuju hranu, vode računa o higijeni starijih osoba i domaćinstva, zagrevanju prostorija, pomažu pri zadovoljenju socijalnih, kulturno-zabavnih i drugih potreba i posreduju u obezbeđivanju različitih vrsta usluga. On je plaćen i omogućuje ga centar za socijalni rad.
To je samo jedan od načina na koji država teret koji sprečava žene da pređu iz grupe van radne snage, u zaposlene, samostalne žene, prebacuje na sebe. Kosana Beker navodi da na selu nedostaje svega.
„Nedostaje infrastuktura da mogu da rade. Treba razvijati mala i srednja preduzeća po selima. Da one dobiju podsticaj i potporu da imaju sopstvene biznise. Treba otvoriti dovoljan broj vrtića, škola. Obezbediti redovan prevoz do grada. Neke druge usluge kao što su zdravstvene, da ne mora ona o tome da brine. Treba obezbediti podsticajno okruženje. Ako žive i rade na selu, da im taj status bude regulisan i priznat, da mogu da primaju platu i penziju,“ navodi ona.
Beker dodaje i da je to u interesu države jer ona za početak treba da brine o svim svojim članovima i članicama, i da im pruži jednake usluge, bez obzira gde oni žive. Da puki sticaj okolnosti mesta gde njeni građani žive ne utiče na mogućnosti i sudbinu koju će oni imati.
„A onda mogu da očekuju da će se selo dalje razvijati. Da ćemo imati razvijen ruralni turizam, poljoprivrednu i organsku proizvodnju, pčelarstvo. Možda će raditi kao IT inženjerke na selu ako budu imale dobar internet. U svakom slučaju bi razvoj sela puno dobrobiti državi donela,“ zaključuje Kosana Beker.
Pridaj komentár & Dodaj komentar