Nesvakidašnji čovek

Aleksandra Bučko zvukom slika novinarske priče

Aleksandra Bučko, radijska novinarka i podkasterka, koja radi na Radiju Novi Sad u rusinskoj redakciji, vodi relativno novu programsku celinu u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine pod nazivom NDNV podcasts. Ovogodišnja je dobitnica nagrade NDNV-a za izveštavanje na jezicima nacionalnih zajednica. Kada se spoji tema podkastinga, koja i u Srbiji uzima maha, i novinarska nagrada, dobijamo odlični osnov za razgovor sa koleginicom Aleksandrom.

Aleksandra, čestitam ti na godišnjoj nagradi NDNV-a za izveštavanje na jezicima nacionalnih zajednica za 2020. godinu! Kako si primila ovu vest – da li je došla u pravom trenutku?

 Aleksandra Bučko:  Hvala! Ova vest me je baš iznenadila, zapravo. Nisam se ni nadala da sam čak i nominovana.

Ali, trenutno se dešavaju mnoge turbulencije u mom životu, tako da mi je ova nagrada došla kao vetar u leđa da razmišljam i idem u dobrom pravcu. Jer, doživela sam je kao nešto što pokazuje da sam na dobrom putu sva tri nivoa mog angažmana.

Prvi na Radiju Novi Sad na programu na rusinskom jeziku – jer to znači da se prati šta radim i koliko truda ulažem u svoj rad. Smatram da je dodela ovakve nagrade važna ne samo radi podrške novinarima koji se trude da rade kvalitetno i objektivno, već i zbog toga da bi i novinari na jezicima nacionalnih manjina znali da profesionalci i esnafska udruženja zaista prate njihov rad i da je i zbog toga važno da ga profesionalno obavljaju.

Drugi – NDNV podcasts. Jer to je segment koji je tek u nastajanju i zajedno sa koleginicama i kolegom radimo na njegovom razvoju, a kao urednica ovog segmenta treba da taktiziram i osmišljam kuda treba sve da ide, kako da se razvija. Što je pravi izazov i veoma je interesantno, ali je jako bitno što je to prepoznato i u samoj organizaciji.

Treći – Fabrika kreativnosti – udruženje građana i medij koji sam osnovala. Smatram da mi ova nagrada daje kredibilnost za odluke koje donosim i savete koje delim na Fabrici. Zapravo sam shvatila da ovo više nije “Aleksandra se igra i smišlja sebi nove izazove/igre”, već da to sve ima smisla i ljudima koji prate moj rad. Još važnije, ovo mi je potvrda (još jedna) da sam na dobrom putu!

Zašto si odabrala novinarstvo kao svoj poziv?

 Aleksandra Bučko:  Dok sam studirala na ovo pitanje sam odgovarala: “Jer želim da prva saznam stvari i da ih prenesem drugima”. Sada se to promenilo. Sada je moj odgovor: “Jer želim da pričam važne i interesantne priče”. A novinarstvo mi to omogućuje: da pričam interesantne priče, da dam glas ljudima kojima je on potreban. Na kraju, da upoznajem nove i interesantne ljude, ali sa svim tim – i da saznajem nove stvari. I zato što mi novinarstvo daje slobodu u radu i mogućnost da budem kreativna.

Radijska si novinarka, pre svega, ali mogu da kažem da si i multimedijalna novinarka, a znamo da multimedijalno novinarstvo više nije mit, niti stvar izbora, već stvarnost. Kako ti gledaš na ovakvo novinarstvo – multimedijalno, a u Srbiji malo plaćeno?

 Aleksandra Bučko:  Volim da učim i volim nove stvari tako da isproba sve na šta naiđem, a u tome nemam iskustva. Mislim da su nova vremena dovela do toga da jedna novinarka (ili novinar) treba da zna sve o svemu što se tiče produkcije. I to je u redu. Prva sam koja smatra da moram da znam kako sve funkcioniše u bilo kom procesu proizvodnje medijskog sadržaja, kako bih znala koje su mogućnosti unutar tog aspekta produkcije.

Ali, sa druge strane, ako o svemu znam pomalo – o ničemu ne znam puno. Zato sam se fokusirala na audio novinarstvo. U to najviše ulažem kada je u pitanju moje znanje, a ostalo samo znam.

Svakako sam pristalica da velike i kvalitetne projekte treba da radi tim profesionalki i profesionalaca.

Ti si urednica novog programa u okviru NDNV-a, odnosno NDNV Media Huba i to urednica NDNV podcasts – šta je to, šta tu radiš, kreiraš, stvaraš – odnosno u množini – stvarate?

 Aleksandra Bučko:  NDNV podcasts je novi program u okviru NDNV Media Huba koji je na početku svog razvoja, i kao takav je (koliko mislim) jedini u Srbiji. Mi smo redakcija koja pokriva produkciju podkasta za više medija – tri medija u okviru ovog udruženja, a razvijamo trenutno 5 podkasta.

Zapravo stvaramo jedan podcasts hub u kom ćemo proizvoditi i razvijati kvalitetne podcaste – ne samo za naše medije u okviru udruženja, već i za druge medije i novinare. Mi smo ta audio ekipa koja može novinarsku priču da pretoči u interesantan i prijemčiv podkast i time podigne vidljivost same teme koju je noviarka ili novinar obrađivao.

Ka tome stremimo. A do tada, razvijamo podkaste sa drugačijim pristupima od onih najpopularnijih u Srbiji.

Tako imamo podkast “Reaguj!” koji se bavi problemima i događajima u životima građana, ali sa željom da te pojave obajasnimo i da vidimo koja su moguća rešenja za njih.

Tu je i istraživački podkast portala VOICE koji bih želela da izdvojim – jer ovaj podkast se zasniva na dokumentarističko narativnom pristupu u vidu serijala. Plan je da svaka tema bude obrađena kao u vidu ograničenog serijala (limited series), ali akcenat će biti na narativnom delu – storytellingu. Kako bi svi ti podaci, analize, zakoni – bili prezentovani i kroz audio formu koja zahteva drugačiji pristup, a upravo audio forma omogućuje tu interesantnu produkciju koja uvuče slušaoca u priču. Naravno, to su i mnogo zahtevniji pristupi od “intervju” podkasta te za njih treba i više vremena i sredstava.

Kakav je položaj podkasta i podkastera u Srbiji, kakav u svetu – a kakav u manjinskom novinarstvu?

 Aleksandra Bučko:  Podkast scena se u Srbiji razvija, rapidno, kao što se to dešavalo i u svetu. I u svetu podkasteri mogu da žive samo od toga. U Srbiji to još uvek nije tako i retki su podkasteri koji mogu da žive samo od kreiranja podkasta. A da se još uvek razvija podkast scena u Srbiji možemo da vidimo i po tome da u pojedinim konkursima za, na primer novinarske nagrade, postoje kategorije u štampanoj/online, radio i televizijskoj kategoriji. Iz nekog razloga, multimedijalna forma ne postoji, onlajn je povezana samo sa štampanom, a u radio formi se nalazi audio (ne naopačke, kao što bi trebalo). Dok se na primer, Pulicerova nagrada dodeljuje za audio formu. Nije to ništa strašno, ali je to jedan pokazatelj da su podkasti, multimedijalni pristup, pa i onlajn sfera još nekako ne gledaju u skladu sa razvojom tehnologije i primenom iste u novinarstvu i stvaranju.

Mislim da još uvek podkasti nisu toliko zaživeli (ni u Srbiji) da bi bili zastupljeni u manjinskom novinarstvu. Postoje podkasti na jezicima nacionalnih manjina, ali još uvek se u Srbiji nisu zahuktali. A imaju potencijala. Naravno, tu je podkast Storyteller na slovačkom, u NDNVu imamo dva na mađarskom jeziku. Ali meni je interesantan podkast “Kolo kazanja” na rusinskom jeziku. Ne toliko što znam rusinski jezik, već zato što su momci iz ove ekipe odmah, od prve epizode, privukli veliku pažnju u zajednici i postali jako slušani. Mislim da podkasti upravo zato imaju potencijala (i na jezicima nacionalnih manjina) – jer mogu da budu “native”, ne moraju samo novinari da ih kreiraju i mogu da imaju taj “opušteniji” pristup. A često medijima na manjinskom jeziku upravo to fali. I sloboda od cenzure, pritisaka, autocenzure sa kojom se suočavaju novinari koji kreiraju sadržaje unutar medijskih kuća u Srbiji.

Aleksandra Bučko u toku snimanja audio efekata u Novom Sadu / Foto: iz arhive A.B.

Zašto voliš podcast formu?

 Aleksandra Bučko:  Po meni, zvuk je jedna veoma jaka, moćna forma. Sa zvukom ali i tišinom se može toliko toga reći, opisati, nacrtati. A s obzirom da nema slike kao u video formi, i audio ne može da podnese toliko reči kao pisana forma, meni je to kao jedan izazov. Igra. Objasniti i nacrtati – kreirati sve elemente koji su potrebni da se objasni i dočara, a da bude upečatljivo. Uhvatiti nit koja će tome doprineti, iskoristiti je i zaista nacrtati sliku zvukom. Pod slikom mislim na ambijent, situaciju, problem, rešenje… Sve su to slike, svaka forma ima svoje slike odnosno delove koji mi kreiramo dok stvaramo umetničko ili novinarsko delo. Podkasti omogućuju da to što stvorimo bude mnogo dostupnije drugima, da ne prođe kroz uši i završili smo. Ostaje mnogo duže nego kada je radio u pitanju.

Zvuk je jedna veoma jaka, moćna forma. Zvukom ali i tišinom se može toliko toga reći, opisati, nacrtati.

Aleksandra Bučko

Radiš na Radiju Novi Sad, a osnivačica si i Fabrike kreativnosti. Upravo me Fabrika zanima – šta je ona, ili šta bi trebalo da bude, u šta je razvijaš?

 Aleksandra Bučko:  Fabrika kreativnosti je tu da praktikujemo multimedijalno i kreativno novinarstvo. Nastala je kako bih imala platformu da plasiram svoje kreativne ideje koji se nisu uklapale u druge medije ili druge forme.

Malo sam sa njom lutala. Mislim da još uvek lutam, ali sada je sve mnogo kristalnije.

Fabrika je tu da promoviše podkaste. To je moj fokus, a sa tim i fokus Fabrike kreativnosti. Želja mi je da edukujem ljude o podkastima, o formama i pristupima, a najvažnije – da pričam o drugačijim formama od konverzacijskih/intervju podkasta. Cilj mi je i da se fokusiram na drugačije pristupe, možda čak i malo više umetnički nastrojene, što u podkast svetu u Srbiji još uvek nema toliko. I naravno da ih kreiram zajedno sa kreativnim ljudima.

Trenutno prirpemamo dva serijala. Jedan je fikcija, kratke audio drame/priče, a drugi je umetničko dokumentarna forma o jakim ženama u svetu i u Srbiji. Plan je da izađu pred kraj 2021. godine.

Tu je takođe i nešto što u svetu raste, kod nas manje, a to su biznis podkasti. Znači, ne podkasti koje kreiraju novianri ili medijske kuće, već podkasti koji pripadaju biznisima u cilju da okupljaju oko sebe i komuniciraju sa svojom zajednicom. Tako Fabrika okuplja ne samo audio novinarke i novinare, kreatore, i dizajnere zvuka koji mogu da naprave kvalitetni proizvod na razne teme. Plan je da nas određeneo preduzeće kontaktira, dogovorimo se oko ideje i strategije i potom mi u Fabrici kreativnosti realizujemo za njih podkaste. To je biznis aspekat Fabrike.

Koje teme te onako posebno “tangiraju” – zbog koje teme bi ustala u ponoć, brzo se obukala i otrčala na teren?

 Aleksandra Bučko:  Prava i položaj žena. Tek sada, kada sam dublje ušla u tu priču shvatam koliko je to problematična tema i da su mnoga uverenja po tom pitanju jako duboko ukorenjena u ljudima. Razbijanje tih uverenja je nešto što me tera da napravim tu milju više u mom novinarskom radu. Mislim da mnogi nisu ni svesni da imaju pojedina uverenja koja unižavaju položaj žena i da je potrebno jako puno raditi na tome da se to iskoreni. Pod mnoge ljude ubrajam i sebe. Često i ja ostanem zatečena “odakle je to sada izašlo?” Ali je izašlo, i zato čitam ideje, eseje, pristupe feminizmu, kako bi prva ja bila ta koja će ukorenjena uverenja razbiti u sebi.

Kakav je položaj žena u medijima danas?

 Aleksandra Bučko:  Mislim da kada pričamo o položaju žena u medijima – treba da pričamo generalno o položaju žena. Položaj žena radnica, položaj žena u smislu kako su prikazane…

Ranije sam bila stava “Šta, mogu sve. A borim se, da mogu i ostale”. Sada vidim da nije baš tako. I da ne mogu uvek sve. Ne zato što ja ne mogu, već zato što je sistem tako napravljen. I sistem i (opet ta) uverenja ukorenjena u ljudima. Od plata, neplaćenih poslova koje žena obavlja u kući, raspodeli tih poslova, pitanja na razgovorima za posao “da li planirate da ostanete trudni u skorije vreme” ili automatski otkazi ako je žena trudna. Zatim, trudničkog, porodiljskog, pojedine žene dobijaju mnogo manja primanja kada su na porodiljskom jer je sistem loše postavljen. Neke dobijaju otkaz za vreme porodiljskog…

Da ne pričam o tim ispadima političarima prema koleginicama, o nepoverenju ženama kada su u žrtve bilo kakvog nasilja, o osudama na socijalnim mrežama… To je jako loše i protiv toga treba da se borimo.

Kada krenem “da mračim” sa tim stvarima volim da navedem reči spisateljice i feministkinje Roxanne Gay koja kaže da to što se mi i dalje borimo i, i dalje govorimo da nešto ne valja to ne znači da ne priznajemo koliko je položaj žena napredovao. To cenimo, i podižemo ga na još veći nivo.

Montaža dokumentarne reportaže Koraci / Foto: M. Guzijan

Feminizam. Šta je to za tebe i zašto je tebi važan, i na koji način ga neguješ i promovišeš?

 Aleksandra Bučko:  Ranije sam govorila da nisam feministikinja. Jer sam feministikinje izjednačavala sa ljutitim ženama koje samo nešto prigovaraju. Ponekad mislim da postajem takva i sama, pa sama sebe udarim po ruci, jer mislim da time neću dopreti do ljudi. Feminizam je za mene borba za jednaka ljudska prava. Kao što se borimo za ista prava među pripadnicima različite rase, vere, nacionalnosti, tako se borimo i da, na primer, poslodavac kada zapošljava nekoga ne gleda da li je žena ili muškarac i da li će ostati trudna uskoro ili ne. Već da to bude prema kvalifikacijama, sposobnostima, iskustvu. Da ne bude “možda je to zaslužila vidi kako se obukla”, da ne bude “glumi”, “histeriše”, “trčiš/plaćeš kao devojčica” (kao da je to nešto loše?!)… Da ne bude da muškarci zarađuju više od žena na istim položajima. To, po meni, sve spada u osnovna ljudska prava! A mi se još uvek moramo da ih spominjemo, i da se borimo za njih.

Htela sam da te pitam i za knjige koje si izdala u NIU “Ruske slovo”, ako se ne varam, – na rusinskom. Da li još uvek voliš da pišeš, da se izražavaš u pisanoj formi?

 Aleksandra Bučko:  “Horor za princeze” i “Ljuspp” (Ljubav, seks, političke partije) su izašle kao dodatak omladinskog časopisa MAK, 2012. i 2017.godine.

To su romani u pripovedkama, prate život, doživljaje i odrastanje Sax, koja se bori u razbijanju stereotipa dobre i poslušne devojke koja će da se uda posle srednje škole/fakulteta i koja će da bude domaćica (sada mogu da kažem i koja u trudnoći neće dizati ništa više od kašike). Snalaženje posle dolaska u grad na fakultet, plivanje u novinarskim vodama, probijanje, borba protiv cenzure i zaglupljivanja ljudi, učaurenosti… Nadam se da će izaći i Sax tri – tema ima na pretek.

Volim da pišem, jedino što sam to sada malo više pretočila u pisanje sinopsisa i osmišljavanje audio sadržaja. Nekako, nikako da imam dodatnog vremena za pisanje priča. Ali mislim da nikad neću prestati to da radim, samo je pitanje kakav će pristup da bude – pisani ili audio. Nadam se i jedan i drugi, napraviću neku kreativnu kombinaciju.

Tu umetničku i spisateljsku nit sam nasledila od mame. Mislim da je oduvek pisala, a i njoj je u 2020. godini izašla knjiga za decu. Jednom se našalila da je to Sax u nastajanju, jer je tu knjigu pisala kada sam ja bila mala, kada sam odrastala. Sada mi je želja da to sa bratom i sestrom pretočimo u video priče za decu.


Poslušajte i: NA IVICI: U budućnosti će nastati dve rase – digitalna i analogna, kaže novinar i muzičar Krešimir Mišak


Volela bih i da mi šapneš ko te “vodi” i podržava, i ponekad kudi, kada zezneš nešto sa zvukom?

 Aleksandra Bučko:  Zapravo, imam velike sreće (valjda i pameti) jer sam okružena baš, baš kreativnim ljudima. Postoji nekoliko ljudi koji mi jako puno znače i koji su uticali i utiču i dalji na razvoj moje kreativnosti. Od kreativaca u raznim poljima, režisera i spisateljica/pisaca, preko ljudi iz medija ili još bolje, audio-vizuelnih medija, novinarkama/novinarima, dizajnerima zvuka…

Takođe, Jovan, moj brat je osoba koja polako ali sigurno postaje osposobljena za produkciju od početka do kraja. Animacija, montaža, snimanje, kamera, zvuk, video, kolor korekcija, saveti oko tehnologije, audio opreme… Pa čak i saradnja jer radimo u sličnom polju. On je (jedna od) osoba koja će i u Fabrici kreativnosti biti angažovana za davanje audio saveta (oprema, editovanje) ali i ono što njega interesuje, a to su efekti. Trenutno smo u prirpemi i realizaciji saradnje kada su efekti u pitanju.


Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.

About the author

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

PODKAST “Na ivici”

PODKAST Storyteller

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PARTNERI

Newsletter Storyteller





PODKAST “KRENULE SMO”

Instagram